Sedmorica u trci za Nina – danas odluka o laureatu

Kultura 25. jan. 202107:26
Podeli:
Foto: Vesna Petrović, Nemanja Jovanović, Alen Bešić, Printscreen/YouTube, Slađana Šimrak

Nagađanja oko toga ko će od sedmorice finalista biti proglašen dobitnikom 67. Ninove nagrade za roman godine trebalo bi da budu okončana danas u 13 sati, za kada je najavljeno da će žiri ovog prestižnog priznanja saopštiti svoju odluku na onlajn konferenciji preko zuma.

Romani dvojice ranijih laureata, dvojice pisaca iz regiona i, rame uz rame sa njima, trojice autora različitih poetika odabrani su u najuži izbor među rekordnih 212 naslova pristiglih ove godine u redakciju NIN-a. Izrazitih favorita, bar prema onome što se može čuti u (virutalnim) kuloarima, nema i samim tim su moguća iznenađenja.

O najboljem romanu u 2020. glasa petočlani žiri: Teofil Pančić (predsednik), Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević.

Sa svim finalistima portal Nova.rs razgovarao je u proteklih nekoliko dana, a ovde ih još jednom predstavljamo po redosledu po kom su njihovi romani stizali u redakciju NIN-a.

Vladan Matijević, „Sloboda govora“

U biografiji Vladana Matijevića (Čačak, 1962) upisano je da je 18 godina radio u fabrici bazne hemije, a poslednjih 15 godina zaposlen je u Galeriji „Nadežda Petrović“. Za to vreme objavio je 13 knjiga. Oglasio se zbirkama pesama „Ne remeteći rasulo“ i „Samosvođenje“, autor je zbirki priča „Prilično mrtvi“ i „Pristaništa“, kao i romana „Van kontrole“, „R. C. Neminovno“, „Pisac izdaleka“, „Časovi radosti“, „Vrlo malo svetlosti“, „Susret pod neobičnim okolnostima“ i „Sloboda govora“, te knjige eseja „Memoari, amnezije“. Za svoja dela osvojio je sva značajnija domaća knjževna priznanja, uključujući i Ninovu nagradu za roman „Pisac izdaleka“ (2004).

Foto:Promo/Vesna Petrović

Roman „Sloboda govora” (Laguna) objavljen je proletos, u jeku talasa pandemije, a govori o ubistvu novinara Saše Čomskog i njegovom kolegi i prijatelju sa studija Vladimiru Filipoviću, uvučenom u intrige novina u kojima radi, a potom i u kafkijansku atmosferu hotela na Maljenu. Kroz trilerski zaplet, Matijević daje i širu sliku korupcije društva u poslednje tri decenije, pritisaka na medije, spletova političkih interesa i kontroverznog biznisa, ali i ličnih promašaja svojih likova i izdaje…

„Rekao bih da roman preispituje mogućnosti pojedinca da u javnoj sferi bude i ostane etičan… Rekao bih da je roman o prijateljstvu u smutnim vremenima… Rekao bih da ne može poslužiti kao uspavanka…“, odgovara Matijević na pitanje kako bi opisao „Slobodu govora“ budućim čitaocima.

Svetislav Basara, Kontraendorfin

Svetislav Basara, rođen u Bajinoj Bašti 1953. godine, autor je više od 40 knjiga priča, romana, drama i eseja, među kojima je i „Fama o biciklistima“ (1987), koju kritičari i mnogi čitaoci ocenjuju kao jednu od ključnih u domaćoj književnosti s kraja 20. veka i smatraju da je nepravedno ostala te godine bez Ninove nagrade.

Ninovu nagradu Basara je osvojio za roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ (2006), a u najužem izboru za ovo priznanje našao se i sa romanom „Majn kampf“ (2012). Za roman „Anđeo atentata“ (2015) nagrađen je priznanjima „Biljana Jovanović“ i „Isidora Sekulić“.

– Ne komentarišem ništa pre odluke – rekao je Basara nakon vesti da je njegov roman „Kontraendorfin“ u najužem izboru za Ninovu nagradu i dodao da „nikada ništa ne očekuje“.

„Kontraendorfin“ (Laguna) kroz ispovest izvesnog Stojkovića naratoru biva i neka vrsta vodiča kroz (alternativnu) istoriju Srbije od Drugog svetskog rata pa do 2009. godine, a u ovom, kako to izdavač navodi, “vrhuncu Basarinog opusa u demontiranju srpskih mitova” kroz ironiju i grotesku, likovi su i fikcionalizovane istorijske ličnosti poput Ive Andrića, slikara Mira Glavurtića i Milovana Đilasa.

Darko Cvijetić, Što na podu spavaš

Pesnik, prozni pisac i reditelj Darko Cvijetić iz Prijedora, rođen 1968. godine, oglasio se zbirkom poezije „Noćni Gorbačov“ (Beograd, 1990) i od tada je širom regiona objavio desetak zbirki pesama, dve knjige priča i dva romana: „Šindlerov lift“ i „Što na podu spavaš“. U pozorištu je režirao predstave „od Beketa do Čehova“, a po njegovom romanu „Šindlerov lift“, za koji je nagrađen „Kočićevim perom“ u Banjaluci i priznanjem „Fric“ u Zagrebu, beogradski reditelj Kokan Mladenović postavlja predstavu na sceni sarajevskog Kamernog teatra. Cvijetić sebe smatra postjugoslovenskim piscem.

Foto: Promo, Printscreen

Roman „Što na podu spavaš” (Književna radionica Rašić) govori o četvoročlanoj porodici uvučenoj u bezumni rat u Bosni. Cvijetić objašnjava da je u „u romanu literarizirao duboko ličnu priču, priču svoje porodice“.

– Tu je sudbina mog brata koji je kao mladić od 18 i po godina bio zarobljen u kasarni „Viktor Bubanj“ u Sarajevu, bio je još dijete, i iz svega toga izašao je duboko traumatiziran. I on, i sva ta silna djeca poput njega, našli su se odjednom između dvije vatre, a da nisu prošli ni osnovnu obuku, nisu znali ni pucati. Tako je bilo i u Sarajevu, i u Varaždinu, i u Bjelovaru… Kao što je „Šindlerov lift“ doticao tabue, tako i ovaj roman dotiče tabu o Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, ja je u romanu zovem Jugoslovenskom, i tu ulazim u fikcionalizaciju njegove priče. Moj brat jeste doista sada u Americi, sanirao je teške posledice traumi koje je kao mladić proživeo u četiri godine rata. Suština priče su ta djeca i povijest moje porodice, mog oca koji je izgubio pola porodice u Jasenovcu, a sve se to potom prenijelo na drugu generaciju. Svakih 50 godina mora se to pojaviti ovdje – ispričao je Cvijetić za Nova.rs.

Enes Halilović, Ljudi bez grobova

Pesnik i prozni pisac Enes Halilović, rođen u Novom Pazaru 1977. godine, oglasio se knjigom poezije „Srednje slovo“ (1995) i od tada je objavio još pet zbirki pesama, tri zbirke priča, dve drame, knjigu zagonetki i tri romana: „Ep o vodi“ (2012), „Ako dugo gledaš u ponor“ (2016) i „Ljudi bez grobova“ (2020). Dela su mu prevođena na 25 jezika i dobitnik je književnih nagrada „Meša Selimović“, „Branko Miljković“, „Stevan Sremac“, „Đura Jakšić“, „Ahmed Vali“ i „Zlatno slovo“.

Foto: Privatna arhiva/Promo

Roman „Ljudi bez grobova“ (Laguna) nastajao je, kako autor kaže, bezmalo tri decenije, od kako je prvi put čuo priču o mladiću koji se, osramoćen jer mu je veridba sa devojkom pogažena, odmeće i postaje serijski ubica. Roman ispričan iz vizure sina tog odmetnika na površini je napeti triler o poteri i istrazi o okolnostima koje su od njegovog oca napravile zločinca, a istovremeno je i priča o sazrevanju dečaka iz dramatično razorene porodice, o društvenom miljeu punom otpadnika i tragičnih likova, o poeziji, odnosu života i mitova, o potrazi za istinom, ljubavlju i smislom.

– Nisam toliko razmišljao o recepciji mog romana u savremenom trenutku. Bio sam opčinjen pričom koju kazujem. Ne brinem za svoj roman, bez obzira na to gde će ići, pred kog čitaoca i pred koji žiri za mog života ili posle moje smrti. Potpuno sam spokojan. Ko god pročita moj roman, nadam se, neće ga nikad zaboraviti – ispričao je Halilović povodom ulaska u finale Ninove nagrade, a u intervjuu za Nova.rs naveo je, između ostalog, da ga je „sudbina gonila da ispriča ovu priču“.

Savo Stijepović, Prekrasne ruševine

Prva knjiga Sava Stijepovića, rođenog u Čačku 1970. godine, bila je zbirka poezije „Antologija univerzalizma“ (1994), a dve godine kasnije objavio je zbirku „Dekadenca“. Potom je, posle duže pauze, napisao roman „Mahagoni hol“ (2008), pa „Kamene brodove“ (2011). Za rukopis „Sredozemlja“ (2017) dobio je nagradu „Miroslav Dereta“, a sa tim zapaženim romanom konkurisao je i za Ninovu nagradu. Roman „Prekrasne ruševine“ dovele su ga u finale.

Pored pisanja, Stijepović je priredio nekoliko tematskih izdanja časopisa „Gradac“ posvećenih Džimu Morisonu, Džeku Keruaku i panku. Uticaj alternativne kulture oseti se i u njegovim knjigama.

Foto:Promo/Screenshot/YouTube/Televizija Galaksija 32

Za „Prekrasne ruševine“ (Dereta) Stijepović kaže da je to njegova najličnija knjiga, a priča je smeštena u Ameriku sedamdesetih godina. Počinje tako što u izdavačku kuću u San Francisku stiže rukopis romana nepoznatog pisca Martina Komana. Urednik te kuće šalje svog prijatelja Dantea Kovača i angažuje privatnog detektiva koji pronalaze autora u hipi komuni, koju su osnovala deca velikog američkog magnata. Kovač tu počinje druženje sa marginalcima, pustinjacima, narkomanima, članovima opasnih sekti, kao i sa propovednikom Skipom Laertom Lenskim, središnjim likom romana, koji, podstaknut tajanstvenim silama, komunu preobrazi u naoružane sledbenike koji kreću u divlji pljačkaški pohod…

Stijepović onima koji nisu čitali njegov novi roman, rekao je za Nova.rs, ne bi opisivao ovlašno, ili bi „jednostavno rekao: pročitaj ovaj vestern“.

Bojan Savić Ostojić, Ništa nije ničije

Beogradski pesnik i prozni pisac Bojan Savić Ostojić, rođen 1983. godine, objavio je tri knjige poezije („Stereorama“, „Jezički dativ“ i „Prskalica“), zbirke fragmenata („Aleatorij“ i „Podli podli psalmi“), kao i tri romana: „Punkt“, „Nema oaze“ i, nedavno, „Ništa nije ničije“. Pored pisanja bavi se profesionalno prevođenjem i potpisao je, između ostalog, prevode više od 30 knjiga sa francuskog. Osnivač je književnog časopisa „Agon“ i Nezavisnih izdanja „Knjižuljak“.
Piše blog sa tekstovima o polovnim knjigama koje nalazi na pijacama i odatle je i proistekao roman „Ništa nije ničije“ (Kontrast), sa kojim se našao u finalu za Ninovu nagradu.

Foto:Promo/Slađana Šimrak

Glavnik lik u romanu je pisac koji, čekajući da mu se vrati žena, luta po pijacama i buvljacima u potrazi za polovnim knjigama i pločama.

– Slučajnom prolazniku opisao bih „Ništa nije ničije“ kao pijačni bedeker sa elementima ljubavne priče koja se pre svega odigrava u čekanju odsutnog. Onima koji su naklonjeni psihoanalizi mogu ga predstaviti pomalo frojdovski: u odsustvu svoje žene, glavni protagonista libido namiruje tumaranjem po pijacama i osvajanjem polovnjača (knjiga i ploča). Imam spremnu recenziju i za materijaliste: ovo je roman o trgovini, u toku kojeg se postepeno shvata da je imovina apsurd – roman o svetu u kojem smo, opterećeni imanjem, zaboravili da delimo – rekao je za svoj roman Bojan Savić Ostojić.

Ognjen Spahić, Pod oba sunca

Ognjen Spahić, rođen u Podgorici 1977. godine, objavio je do sada tri zbirke priča („Sve to“, „Zimska potraga“, „Puna glava radosti“) i četiri romana: „Hansenova djeca“, za koji je nagrađen regionalnim priznanjem „Meša Selimović“ 2004. godine, te „Masalai“ (2015), „Calypso“ (2017), kao i „Pod oba sunca“, koji je krajem prošle godine istovremeno izašao u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji.

Foto:Promo/Screenshot/EUPL Prize

U središtu romana „Pod oba sunca“ (Kontrast) su nekadašnji kapetan JNA i njegova supruga koji žive na svetioniku na Jadranu, „po kazni“, nakon što je on ražalovan jer se protivio zlostavljanju ratnih zarobljenika s Dubrovačkog ratišta u logoru Morinj, u Boki Kotorskoj. Slikajući te likove i njihovu tragediju zbog ženine neuspele trudnoće okončane sterilitetom, kao i dvoje kampera koji traže slamku spasa za svoj brak, Spahić se bavi i krupnom temom o crnogorskoj krivici u jugoslovenskim ratovima i obračunima sa onima koji su se suprotstavili bezumlju.

Autor o svom romanu kaže da je priča koju je ispričao tinjala u njemu godinama, da su njegovi junaci, zapravo, autsajderi, a da ne bi mogao da svoj roman opiše nekome ko ga nije čitao. „Teško je riječi opisati riječima. Govoto nemoguće“, objašnjava on.

Ninova nagrada ustanovljena je 1954. godine, a prvi dobitnik bio je Dobrica Ćosić za roman „Koreni“. Prošle godine ovo priznanje osvojio je Saša Ilić za roman „Pas i kontrabas“.

Komentari

Vaš komentar