Najintrigantniji detalji u istoriji Ninove nagrade

Kultura 24. jan. 202109:43 > 13:04
Podeli:
Foto: Arhiva/Printscreen/YouTube/RTS Oko - Zvanični kanal/Duklja - Zeta - Crna Gora/Wikipedia/znaci.net/EPA/MAJA ILIC/Keystone Pictures USA / Zuma Press / Profimedia

Skenderu Kulenoviću zazvonio je telefon 25. januara 1978. godine u sitne sate i javljeno mu je da je dobio Ninovu nagradu za roman “Ponornica”. Nekoliko sati kasnije, ponovo mu je pozvonio telefon i saopšteno mu je da je žiri promenio odluku. Kulenović je tog dana preminuo je od srčanog udara. Tako glasi priča o najintrigantnijem događaju iz 67 godina duge istorije najznačajnije književne nagrade kod nas. A intrigantnih detalja vezanih za ovo priznanje bilo je i pre, a i posle toga.

Ninova nagrada za roman godine bez sumnje je najznačajnije književno priznanje kod nas. Da nije tako, ne bi se (skoro) svake godine dizala buka već kada bude objavljena lista romana i autora koji konkurišu za nagradu, sa svakim sledećim krugom se pojačavala, kulminirala na dan proglašenja laureata, a potom se ne bi stišavala nekada i mesecima. Šire se, pritom, razne spekulacije o tome da na odluke žirija utiču paraknjiževni fenomeni. Nekada su se za to sumnjičila partija i razni centralni i gradski komiteti, a potom književni klanovi, pritisak izdavača, ideološki okviri, pa se pominju i navodne lične prijateljske i druge veze članova žirija sa laureatima… Članovima žirija, u to ne treba sumnjati, nikada nije bilo lako. Odluke su retko bile jednoglasne, dešavalo se i da se deo žirija ogradi od odluke o laureatu, a dvaput i da laureati vrate nagrade.

Foto: Promo

Ninova nagrada za roman godine dodeljena je prvi put 1954. godine, a nije je dobio Ivo Andrić. „Prokleta avlija“ budućeg nobelovca, danas klasik, tada je povučen iz konkurencije jer – nije odgovarao po obimu, i shvaćena je kao novela, a ne kao roman. Navodno je presudno bilo stanovište Borislava Mihajlovića Mihiza (iako ga je on u kritici u NIN-u nazivao „kratkim romanom“ i „kapitalnim delom“). Prvu Ninovu nagradu, jednu od svoje dve, dobio je tada Dobrica Ćosić, inače Mihizov prijatelj iz Simine 9a.

Davičo laureat dve godine zaredom

Sledeće godine, nagrađen je slabo upamćeni Mirko Božić za roman „Neisplakani“, a 1956. Oskar Davičo za „Beton i svici“. Godinu kasnije, priznanje je pripalo Aleksandru Vuču za „Mrtve javke“, a u najužem izboru bili su „Proljeća Ivana Galeba“ Vladana Desnice i „Lelejska gora“ Mihaila Lalića, da pomenemo samo dela iz lektire. „Ne tuguj bronzana stražo“ Branku Ćopiću sigurno nije najbolji roman, ali je žiri te 1958. mislio da boljeg u tadašnjoj Jugoslaviji nema.

Sledeće godine nije bilo ni nagrade, a žiri je smenjen.

– Nagrada 1959. nije dodeljena i tada je promenjen NIN-ov žiri jer je pokazao svoju nekompetentnost. Kao laureat je figurirao Miodrag Bulatović, ali jedan deo žirija je smatrao da to nije zgodno, neka sazri… A taj njegov „Crveni petao leti prema nebu“ bio je jedan od najboljih romana u toj deceniji – kaže Milan Vlajčić, književni kritičar i sedam puta član žirija za Ninovu nagradu, od čega je četiri godine predsednik.

Dvostruki laureat: Dobrica Ćosić Foto: EPA/MAJA ILIC

I potom, nakon što je nagrađen Radomir Konstantinović za „Izlazak“ (1960), nagradu ponovo dobio Ćosić, ovaj put za „Deobe“, pa Miroslav Krleža za „Zastave“, a onda dva puta u dve godine Oskar Davičo: za „Gladi“ (1963) i „Tajne“ (1964).

Oskar Davičo Foto: Printscreen/YouTube/Duklja – Zeta – Crna Gora

– On je bio veliki moćnik, u žiriju su glasali njegovi ljudi. Danas niko živi ne bi čitao te njegove „Tajne“, „Bekstva“… To je gotovo nečitljivo. Međutim, Davičo je bio moćan čovek, vitlao je čaršijom, partijski čovek, pozivao se na svoju revolucionarnu prošlost. A posle je NIN doneo fantastično pravilo, kasnije narušeno, da jedan pisac ne može dvaput da dobije nagradu. I to je važilo sve negde do sredine devedesetih kada je, možda iz nekog straha da neće biti dovoljno knjiga, ponovo vraćeno to da mogu pisci da dobiju Ninovu nagradu i dva puta. A ni Pulicera niko ne dobija dvaput, kao ni Nobela. Buker može da se dobije dva puta, i neki su je pisci dobijali. Kada sam ja bio predsednik žirija, nekad bih, ako neko bude pri vrhu a već je bio dobitnik, uspevao da ubedim članove žirija da u toj „mrtvoj trci“ malu prednost ima neko ko je nije dobio – priča Vlajčić.

Milan Vlajčić Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Vlajčić se kao velikog javnog skandala seća izbora za roman 1975. godine, kada je kao član žirija bio preglasan. Za favorita je tada važio „Petrijin venac“ Dragoslava Mihailovića, a još je, između ostalog, bilo živo sećanje na skidanje predstave „Kad su cvetale tikve“ istog autora sa pozorišne scene. Malo pre odluke žirija, tada uticajni književni kritičar Dragan Jeremić objavio je u štampi tekst sa čudnom tezom da „Petrijin venac“ nije roman, nego je „pripovedački venac“. Najglasnijima u žiriju je taj tekst došao kao poručen.

– Verujem da Jeremić to tada nije napisao iz političkih razloga, nego je hteo da se proslavi. Pojedinim članovima žirija to je išlo naruku i tako da je tada nagrada otišla Miodragu Bulatoviću za mnogo slabiji roman, za „Ljude sa četiri prsta“ – kaže Vlajčić.

Miodrag Bulatović Foto: Wikipedia

No, samo dve godine kasnije, dogodila se najveća intriga u istoriji Ninove nagrade, obavijena dobrim delom i velom misterije.

Upućeniji u dešavanja oko izbora za roman 1977. godine smatraju da apokrifna verzija koja se od tada prepričava u delu književne javnosti nije bez osnova. Prema toj verziji, Skenderu Kulenoviću je u gluvo doba noći neko iz žirija javio da je dobitnik Ninove nagrade za „Ponornicu“, štaviše da se spremi, „obuče bijelu košulju“ i sačeka fotografa, ali mu je tri sata kasnije ponovo zazvonio telefon i saopšteno mu je da on ipak nije laureat. Kulenović je preminuo istog dana od srčanog udara.

Skender Kulenović (u sredini) iz partizanskih dana Foto: Wikipedia/znaci.net

Žiri je, navodno, promenio odluku pod pritiskom tadašnjeg glavnog urednika NIN-a Dragana Markovića, člana republičkog Centralnog komiteta, jer je Kulenović, iako čovek sa jakom biografijom, nosilac Partizanske spomenice 1941. godine, smetao tadašnjoj bosanskoj vrhuški.

Na sajtu NIN-a nema podataka o finalistima. Samo se navodi da je žiri jednoglasno dodelio nagradu Petku Vojniću Purčaru za roman „Dom sve dalji“.

Zašto su Danilo Kiš i Milisav Savić vratili nagrade

Nagradu „Skender Kulenović“ dobiće 1986. Danilo Kiš, pisac koji je 1978. godine vratio Ninovu nagradu.

Razlozi nemaju veze s Kulenovićem, nego su toj odluci posredno doprineli pominjani kritičar Dragan Jeremić i Ninom ovenčani pisac Miodrag Bulatović.

Danilo Kiš Foto: Printscreen/YouTube/ФИЛМОВИ додатак

Kiš je Ninovu nagradu osvojio za roman „Peščanik“ (1972), ali je na njega posle zbirke priča „Grobnica za Borisa Davidoviča“ (1976) pokrenuta hajka u medijima. Jeremić i pisci okupljeni oko njega upinjali su se da dokažu da je „Grobnica“ plagijat, a u tekstovima su aludirali i na to da su plagijati možda i njegova ranija dela. O svemu tome pisao je i tadašnji NIN. Na Jeremićevu danas skoro sasvim zaboravljenu knjigu „Narcis bez lica“ Kiš je odgovorio „Časom anatomije“ i te 1978. godine vratio je Ninovu nagradu, praktično bez obrazloženja. Pokazalo se da su optužbe za plagiranje neosnovane.

Ninovu nagradu vratio je i Milisav Savić, nagrađen za roman „Hleb i strah“ (1991). Savić se na taj potez odlučio nakon što se, kako svedoči, redakcija NIN-a ogradila od odluke žirija i tri broja nakon uručenja nagrade ustupila prostor autoru romana iz užeg izbora, za tekst kojim je, između ostalih, napadan i on.

Milisav Savić Foto: Goran Srdanov

– Sve se događa uoči raspada Jugoslavije, uz zloglasne ratne trube, i tad se u NIN-u, nedelju dana po uručenju nagrade, pojavljuje tekst u kome se najavljuje pir mašte zla u balkanskoj krčmi u kojoj su pogašena svetla. Moje vraćanje nagrade bio je pokušaj, naravno bezuspešni, da se ukaže na zloslutne, crne oblake koji se nadvijaju nad Jugoslavijom. Za tu očiglednu brljotinu redakcija NIN-a nikad mi se nije izvinila, ni tada ni kasnije. A izvinili su se tada, recimo, Slobodanu Miloševiću koji je bio potkačen u istom tekstu. No, detaljnije i opširnije o vraćanju NIN-ove nagrade naći ćete u knjizi „Bandit i profesor“. I danas bih vratio nagradu, uz mnogo žešće obrazloženje. Najgore je što može da se desi jednom piscu jeste ako dozvoli da s njim postupaju kao s krpom – ispričao je Savić u intervjuu za Nova.rs.

Kako je Miki Oklopu izmakla nagrada za „CA Blues“

– Oko Milana Oklopdžića je bila stvorena velika fama, u pozitivnom smislu, novine su brujale o njemu, pljuštali su panegirici, davao je intervjue… Sa romanom „CA Blues“ (1981) bio je favorit do pred sam kraj izbora. Međutim, izmakla mu je nagrada. Nedelju dana pred dodeljivanje, o tome sam i pisao ranije, ubedili su profesora Milivoja Solara (člana žirija, op. aut) da bi bilo bolje da je dobije jedan drugi pisac, takođe značajan, ali nije bio u vrhu. Uvek je u žirijima bilo nadmudrivanja, mi smo takva sredina. Oklopdžićeva knjiga imala je 10 izdanja, bila je kultna, ali ga je to zabolelo – priča Milan Vlajčić.

Devedesete

Veliku senzaciju izazvala je dodela Ninove nagrade tada 29-godišnjem Vladimiru Arsenijeviću za roman „U potpalublju“ (1994), kada je deo javnosti zamerao žiriju na tome što prestižnu nagradu uručuju debitantu, ali se žiri nije obazirao, a Arsenijevićev roman je pozitivne kritike dobijao i u inostranstvu.

„Ninova nagrada je ‘naš Gonkur’, u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos“, rekao je sredinom sedamdesetih Miodrag Bulatović.

Ali devedesetih godina ni taj aspekt nagrade nije bio zanemarljiv, posebno ne kada je u vreme opšte nemaštine nagradu sponzorisala jedna banka i gromoglasno objavila da će novčani deo priznanja biti tadašnjih 5.000 maraka.

Radoslav Petković Foto:Nenad Lazić/Nova.rs

Radoslav Petković, dobitnik Ninove nagrade za „Sudbinu i komentare“ (1993), osvrnuo se u jednom tekstu u NIN-u i na to.

„Suma koja je u tom času bede, kada je deset maraka predstavljalo veliki deo nečije plate, bila je nezamislivo ogromna. Javi se meni, dakle, gospođa iz banke i kaže mi da dođem sutra, da će mi izdati čekove u dinarskoj protivvrednosti onih maraka. Da li ste vi ozbiljni, pitam ja, na šta mi ona uvređeno kaže da je vrlo ozbiljna. Problem je bio što se i zvanični kurs, ne samo onaj na Kaleniću, menja dva puta dnevno a ni čekovi nisu vredeli ništa“, piše Petković i dodaje da je na kraju „nekim zapetljanim finansijskim operacijama koje nisam ni tada ni danas razumeo, dobio manje od pola obećane sume“.

Do velikog neslaganja u žiriju (i delu javnosti) došlo je i kada je nagrada dodeljena Milovanu Danojliću za roman „Oslobodioci i izdajnici“ (1997). Nikola Milošević, tada član žirija, napustio je prostorije nakon glasanja, pisali su mediji.
„Kao što je poznato, za nagrađenu knjigu nisam glasao, zato što smatram da ona ima elemente hronike koji nisu do kraja pretočeni u umetničko tkivo. Danojlić je, doduše, vrstan hroničar sa lepim smislom za jezik, ali to još nije dovoljno, kako bar ja mislim, za Ninovu nagradu“, rekao je tada Milošević.

Nemalo iznenađenje bilo je i krajem te decenije kada je Ninovu nagradu dobio Maksimilijan Erenrajh Ostojić za roman „Karakteristika“ (1999), do tada nepoznat pisac ne samo široj javnosti, nego i upućenijim ljubiteljima domaće književnosti.

Iz „drugog plana“ nagrađena je i Grozdana Olujić za roman „Glasovi u vetru“ (2009). I ta odluka je napravila razdor u žiriju.

Grozdana Olujić Foto: Arhiva

– Profesor Aleksandar Ilić i ja izdvojili smo mišljenje, a nagradu je dobila Grozdana Olujić, koja nije bila ni među prvih pet. A ko se seća danas da je pre 12 godina Ninovu nagradu dobila Grozdana Olujić? – kaže Vlajčić.
(Ona je, inače, jedna od samo pet autorki dobitnica nagrade od njenog nastanka do danas.)

Edicija Off Nin

– Istorija Ninove nagrade podrazumeva i istoriju Ninovih previda. Ne promašaja, nego baš previda, jer se kasnije ispostavilo da su neke od tih knjiga faktički postale deo centralnog kanona srpske književnosti. Kao „Prokleta avlija“. Ispočetka je bila rasprava, rečeno je da ona ne zadovoljava obimom, tražen je razlog da se ne dodeli „Prokletoj avliji“. Te godine dobio ju je Dobrica Ćosić za „Korene“ – kaže Mihajlo Pantić, pisac, književni kritičar i nekadašnji član žirija Ninove nagrade.

Pantić navodi da je predložio u prvoj deceniji ovog veka da se napravi edicija „Off NIN“, gde je 10 kritičara biralo 10 romana koji je trebalo da budu nagrađeni, a nisu. U toj ediciji, koju je objavio Zavod za udžbenike, nalaze se Andrićeva „Prokleta avlija“, „Druga knjiga Seoba“ Miloša Crnjanskog, „Dan šesti“ Rastka Petrovića, Desničina „Proljeća Ivana Galeba“, „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, „Dorotej“ Dobrila Nenadića, „Sudbine“ Miroslava Popovića, „Pevač“ Boška Petrovića i „Fama o biciklistima“ Svetislava Basare.

– Predložio sam davno tu ediciju, jer se ispostavilo da neke velike knjige nisu dobile Ninovu nagradu. I kad stavite tih 10 knjiga uz 10 nagrađenih, vidite da se one, u stvari, uzajamno nadopunjuju. Tih 10 knjiga su potpuno jednakopravno, a na kraju i akademski, potvrđene kao više nego relevantna dela. Sa druge strane, imate ceo niz dobitnika kojih se, nažalost, više niko ne seća. Ne mislim tu samo na romane Oskara Daviča, oni su stvarno ostali u svom vremenu, nego imate ceo niz dobitnika kao što su Jure Franičević Pločar, Maksimilijan Erenrajh Ostojić, pa Vojislav Lubarda… Mnogo knjiga koje nisu preživele godinu u kojoj su dobile nagradu – kaže Pantić.

Mihajlo Pantić Foto:Zoran Lončarević

I Vlajčić i Pantić podsećaju da polemike nisu vezane samo za Ninovu nagradu, nego je tako i sa Nobelom ili Bukerom. „Jedino nikada nisam čuo da je bilo ko osporio Pulicerovu nagradu“, dodaje Vlajčić.

I dok se, sa jedne strane dešava da izdavači i autori na konkurs za Ninovu nagradu nekada pošalju i knjige koje teško da mogu da budu romani (pritom ne mislimo samo na „Gvozdeni rov“ Milorada Ulemeka Legije, što se dogodilo 2006. godine, nego i na podatak da su žiriju 2009. godine poslate jedna zbirka pesama i jedan turistički vodič), tako i polemike oko Ninove nagrade neretko uklizaju na paraliterarni teren.

– Vidi se veoma jaka tendencija, ako se to može nazvati tendencijom, da se ta nagrada na neki način detronizuje, da se relativizuje, da se potceni, da se diskvalifikuje u nekim ekstremnim slučajevima. Ništa nije nedodirljivo i sveto, naročito ne u književnosti. Međutim, davno sam još napisao, to vam je kao sa ostarelom rokenrol zvezdom. Sve što kažete o njoj ide joj u prilog. Na kraju, kad se podvuče crta, kad pogledate knjige koje su je dobile – „Od derviša i smrti“ Meše Selimovića ili „Kiklopa“ Ranka Marinkovića i mnogih drugih knjiga za sva vremena – to jeste najznačajnija nagrada – ističe Pantić.