Današnji čovek preciznije pamti istoriju sporta nego istoriju zločina, to je jedan od zaključaka koji proizilazi nakon čitanja mog romana, kaže za Nova.rs pisac Enes Halilović.
Skoro tri decenije nosio se Enes Halilović sa pričom, zasnovanom na istinitom događaju, zapisanom u njegovom nedavno objavljenom romanu „Ljudi bez grobova“ (Laguna). Čuo je za nju čak i pre nego što je objavio prvu knjigu, zbirku pesama „Srednje slovo“ (1995). Objavio je od tada i zbirke „Bludni parip“ (2000), „Listovi na vodi“ (2007), „Pesme iz bolesti i zdravlja“ (2011), „Zidovi“ (2014) i „Bangladeš“ (2019), zbirke priča „Potomci odbijenih prosaca“ (2004), „Kapiralne pojave“ (2006) i „Čudna knjiga“ (2017), drame „In vivo“ (2004) i „Kemet“ (2009) i romane „Ep o vodi“ (2012) i „Ako dugo gledaš u ponor“ (2016). Dela su mu prevođena na 25 jezika i dobitnik je književnih nagrada „Meša Selimović“, „Branko Miljković“, „Stevan Sremac“, „Đura Jakšić“, „Ahmed Vali“ i „Zlatno slovo“. Čekala je, dakle, sve to vreme ta priča o odmetniku, serijskom ubici potaknutom neostvarenom ljubavlju i pogaženom rečju i poteri za njim, data iz vizure njegovog sina, da je pisac uobliči i objavi.
Sa Halilovićem razgovaramo o „Ljudima bez grobova“, njegovim (po)etičkim načelima, zagonetkama koje predano prikuplja (sa Elmom Halilović objavio je koautorsku knjizu „Zagonetke“), o životu u Novom Pazaru i na Balkanu, o odnosu prema prošlosti, časopisima „Sent“ i „Ekerman“ čiji je osnivač…
Istraživali ste i pisali skice za „Ljude bez grobova“ još od 1992. godine. Priča o ocu-serijskom ubici, koju u romanu pripoveda njegov sin, zasnovana je na istinitim događajima. On se kao lik pojavljuje i u nekim vašim ranijim pričama. Zašto baš ta priča i odakle tolika fascinacija njom?
Istina je hraniteljica literature baš kao i mašta. Fasciniran sam ljubavlju. Odmetnik, Numan, čije ime znači krv, to je čovek koji voli, ali uvređen čovek. Odbijen, ne od svoje drage, ne; on je odbijen od drugih ljudi iz njenog okruženja, odbijen možda i zbog socijalnog statusa. Nije slučajno moja ranija knjiga pripovedaka ponela ime „Potomci odbijenih prosaca“. Sudbina me gonila da ispričam ovu priču. On je poniženi i uvređeni. On je mužjak koji se bori za ženku. On je onaj koji drži do svoga ja. Bilo je to u ono mužjačko doba kad je ljubav bila vredna i kad je ljubav bila slepa i fanatično lepa. Nekad sam voleo poeziju Sen Džon Persa, danas mi nije bliska, ali pamtim jedan verzet gde se pominje „ljubav u doba za odmetanje“.
Ja sam čuo o odmetniku, istraživao, domaštao ono što nije bilo u dokumentima. Sećanje je skela romaneskna, mislim ne samo na lično sećanje nego i na kolektivno sećanje. Tragao sam za odmetnikom i pronašao roman o odmetniku. Napisavši ovaj roman, osetih golemo olakšanje. Dugo sam tu priču nosio iza čela, u grudima i na plećima.
U knjizi sve uspeli da sažmete više od jednog romana. Sa jedne strane, tu je ceo niz često iracionalnih, čak i samo instinktivnih, postupaka likova, a sa druge već u podnaslovu nas upozoravate na Goldbahovu hipotezu. Kakva je njena uloga u „Ljudima bez grobova“?
Odmah da i vas upozorim kao i što sam mnoge novinare upozorio, ne želim da tumačim svoju umetnost. Mogu da kažem samo naznake. Moja želja je da čitalac doživi Goldbahovu hipotezu kao znamenje mog romana, neka i pokuša da razreši taj nedokazani i neosporeni matematički problem. Moja fabula ide po desnoj strani Goldbahove hipoteze, omeđena je brojevima. Tu mi je bilo ugodno da se penjem, uz planinu umetnosti, po obodu nauke.
Pojavljuju se imenom i stvarne ličnosti, poput geologa Milorada Dimitrijevića Kvaksa, Ivana Gubijana ili fudbalera Bajra Župića i drugih. Odakle oni u romanu?
Profesor Kvaks, čuveni geolog, bio je profesor mog oca na Geološkom fakultetu u Beogradu; a atletski trener mu beše čuveni major Ivan Gubijan; pošto sam napisao roman o ocu i o očevima, poželeh da dodirnem i život mog biološkog oca. Svaki od nas, koračajući kroz svoj život, korača i kroz tuđe živote. Geološko istraživanje, pomenuto u romanu, zaista je obavljeno u naselju Mur i, ako je bitno da kažem, zaista je pronađena školjka Bournonia murensis koja, naučnici tvrde potiče iz gornje krede i čuva se u beogradskom Geozavodu, ali je čitaoci nalaze u mom romanu „Ep o vodi“.
„Čovjek, koja god vrata otvorio, kud god krenuo, pa makar bio zakovan i za stolicu, neminovno nabasa na prošlost“, pišete već u prvoj rečenici. A prošlost se (van romana) i prekraja. Ko to i iz kakvih pobuda radi?
Na pomen prošlosti uvek se setim one misli Emila Siorana koji tvrdi da je istorija pravljena prosto, kao deca, iza zatvorenih vrata. Postoje četiri faktora prekrajanja istine, prva tri su: zaborav, samozaborav i organizovani zaborav. Tek na četvrtom mestu je laž. Oni koji ne mogu da se sete istorije, osuđeni su da je ponove ili ponovo prožive, tako nekako je govorio Santajana. Pojedinac, čovek današnjice, vrlo malo je zagledan u prošlost. On se prošlosti seti tek onda kada ga prošlost iznenadi bljeskom ili ponorom u koji treba ničeovski pogledati.
Što se tiče svih kolektiviteta današnjice, ne mogu se generalizovati, ali malo je naroda koji imaju organizovano pamćenje. Uglavnom, pamćenje nekog naroda usko je vezano za jezik. Nedavno sam u poemi „Bangladeš“ pevao kako jezik pamti i jezik zaboravlja. Oni koji prekrajaju prošlost, nikada nisu pobednici u konačnici, ali diktiraju tempo na duge staze, jer vekovima se po svetu vuku ustoličene istorijske laži. Dugo traju. Nije bez razloga Branko Lazarević govorio da u laži nisu kratke noge.
Književnost je način pamćenja. Bila je žena Boa Sr, na Velikim Andamanima, umrla je u devetoj deceniji života, opisao sam njenu sahranu; ona je ostala na zemlji kao jedina osoba koja je govorila jezikom bo – to je specifičan bio jezik koji se govori tako što se udiše vazduh. Ta žena je nosila 65.000 godina tradicije i usmene književnosti i umrla je. Sva literatura tog naroda sahranjena je u njenom grobu. Dakle, pričajmo jedni drugima. Pričajmo i onda kad nema sagovornika. Pričajmo!
Ključna nit u „Ljudima bez grobova“ je potraga za ocem, odnosno očevima, stvarnim i mitskim. Negde pred kraj, na stranicama gde pišete o nacističkom masakru u Kragujevcu, pojavljuje se i sofoklovski antički hor. Uspevaju li, metarforički rečeno, sinovi da nauče nešto na iskustvima svojih očeva ili ponavljaju iste greške?
Neće svi sinovi naučiti iskustva svojih očeva. Meni je zapanjujuće koliko se svaki ratni zločin svodi samo na sam događaj, a niko se ne pita šta je sa siročadima, šta je sa potomstvom ubijenih ljudi – šta su jeli, šta su nosili na nogama, od čega su se školovali, za čim su čeznuli. Zločin ima svoju tragiku vertikalno niz tok istorije. Taj hor je dokumentarni zbir glasova koji, naravno, ima uporište u praksi Sofoklovoj, a po uputstvu Aristotelovom koji nas je učio da hor u jednoj tragediji može pevati na okolnosti iz neke druge tragedije. Mislim da sve tragedije imaju jedno te isto seme. Što se tiče oktobra u Kragujevcu, dugo sam prevrtao istorijske spise i svedočenja. U dokumentarnom živi lirsko. Verujte mi, jedna rečenica me ganula više od svih ostalih. Neki otac je bio toliko priseban, zagrlio je sina i rekao: „Acika, sine, ide tata s tobom“. Zapitao sam se, a ne bih da me sudbina iskuša takvim strašnim danom, da moje dete neko odvodi – da li bih bio priseban ili bih kukao? Možda je najbolje što svaki roditelj može da učini za svoje dete – da bude uz njega kad mu je teško ili kad mu je najteže.
Današnji čovek preciznije pamti istoriju sporta nego istoriju zločina, to je jedan od zaključaka koji proizilazi nakon čitanja mog romana… a pogledajte i pitanja na kvizovima. Šta preovlađuje?
Svi značajniji likovi u romanu na kraju završe tragično, uključujući na neki način i naratora, a kroz roman sve vreme provejava osećaj (antropološkog) pesimizma. Vidite li igde mesta optimizmu?
Naravno. Ljubav nije laž. Postoji potreba da imamo jedni druge. Ljubav zaista postoji. To dokazati, važnije je nego Goldbahovu hipotezu razmrsiti.
Jedan pasaž posvetili ste i Ezopu. Osim toga, objavili ste i zbirku prikupljenih zagonetki. Kada se osvrnete oko sebe, danas i ovde, kojom zagonetkom ili Ezopovom basnom biste opisali ono što vidite?
Zagonetka, kao forma, u stanju je da i bol sažme u humor. Objavio sam 171 zagonetku, a kasnije sam zabeležio još dve koje ću, nadam se, nekad, dodati.
Zagonetka je ređa od dateline sa četiri lista. Pročitao sam verovatno sve zagonetke raznih naroda, jer skoro sve su prevedene na naš jezik. Interesantno je da postoje narodi koji nikada nisu zagonetali. Sada mi na pamet pada jedna koja nas goni da mislimo o srodstvu.
Jednom se kida,
nikad ne prekida.
(Pupak)
Ili ona o svim našim životima:
Neznano, zna se;
upisano, ne čita se;
kada bidne, razazna se.
(Sudbina)
Što se tiče onoga što vidim danas, vidim da ljudi na Balkanu stalno gledaju neke emisije o bliskoj prošlosti i tako pokušavaju da dešifruju šta se desilo. I ja, ponekad, razmišljam o svemo što se desilo. Rođen sam 1977. u SFRJ. Nesporna je činjenica da je mnogo manje ljudi, tada, odlazilo sa ovih prostora nego danas. Sve to me seti na onu Ezopovu basnu koju prepričavam: Neki čovek imao kokošku što je nosila zlatna jaja. On je mislio da kokoška, u trbuhu, ima mnogo zlata, pa je, ne razmišljajući mnogo, zakolje. Tako je izgubio ono što je imao, a dobio samo par kilograma mesa. E to je slučaj sa nama, žiteljima bivše Jugoslavije. Prebrzo smo zaklali kokošku umesto da zlatnim jajima obasjamo svet. Hteli smo kapitalizam, a dobili robovlasništvo. Hteli smo imperije, a postali smo kolonije. Hteli smo privatizaciju, a dobili pljačku. Hteli smo slobodu govora, a danas postoji sloboda pljuvanja. Svako svakoga nemilice napada. Ljudi se mrze. Ja sam protivnik slobode govora, jer smo došli u paradoksalno stanje da svako ima mogućnost da svakoga napada na nekim društvenim mrežama, sajtovima, u medijima…
Kod omladine je ustanovljen cinizam kao merilo vrednosti, a cinizam je najpogubiniji za svako društvo, jer cinik razvija potrebu da sve negira. Cinik je štetan, jer ne samo da napada ono što je dobro nego čak i ne ruši ono što nije dobro. Cinizmu su potrebni pojmovi kako bi postojali da bi imao šta da negira. I varvarin je bolji od cinika, jer varvarin u svom rušilaštvu ruši i ono što je dobro i ono što nije dobro, a cinik je inertan. Pogledam omladinu Balkana – to su uglavnom nezaposleni mladi cinici.
Nedavno mi je u kuću došao vodoinstalater sa kojim sam pričao o literaturi. Oznojio se od posla, ali kad je predahnuo – pričali smo o Nušiću. Rad je plemenit, znoj izlazi iz njegova poštenja, ali svaka plemenita duša, danas, zgražava se nad bespućima naše pokondirenosti i dvoličnjaštva.
Svoje do sada najuspelije delo ste posvetili bratu u „hladnoj tuđini“. Reklo bi se da ovde svako ima nekoga ko je otišao odavde. Na jednom mestu u romanu pišete i: „Tužni su oni koji ostaju tamo gdje niko ne dođe“. Ko ostaje?
Najpre, ne mogu se izjasniti koje je moje najuspelije delo, to ostavljam čitaocima. Drago mi je da različiti čitaoci navode različita moja dela. Ne opterećujem se time, jer pisac samo jednu knjigu piše.
Da, bratu sam posvetio roman. To je moj poklon. Migracije jasno ukazuju gde je prosperitet. Napreduju ona društva u koja ljudi odlaze. Odlaze oni koji imaju neko znanje, motive, zdravlje, sposobnost… Ko se doseljava u Severnu Koreju? Većinu velikih firmi u novijoj istoriji SAD napravili su doseljenici prve ili druge generacije. Mi koji ostajemo na Balkanu nalazimo razloge da se delimo. Među nejakima, mnogo je onih koji imaju snage samo za mržnju.
Vaš narator spominje vaše ranije knjige kao svoje. Preuzima li on još nešto iz vašeg života ili nam kroz književnu igru sugeriše na vezu ovog romana sa vašim ranijim knjigama, nudeći moguće ključeve?
Sreo sam sebe i pričao meni o svome ja koje govori u sebi.
Kada on u romanu kaže: „Ljudi više mrze onoga koji zna da piše nego onoga ko je dužan krv“ ili kada ga prijatelj, matematičar, upućuje u književnost, i iznosi niz smernica o čitanju i pisanju, iznose li oni poetska načela Enesa Halilovića?
Ne slažem se baš sa svime što govorim, a sve što sam rekao nije ni delić onoga što mislim. Nije pak dobro da uvek mislim sve ono što sam ranije mislio. Jednog dana, na samrti, sva načela stopiće se u pranačelo.
Živite van književnih centara i često spominjanih književnih čaršija i klanova. Da li vam ta pozicija više koristi ili šteti?
Ponekad je šteta bolja od koristi. Volim mnoge gradove verovatno zato što me za njih vežu uspomene. Ali… ja živim sada i ovde. Po ko zna koji put kažem – internet je demetropolizovao metropole. Sada ne postoje književni centri. Književni centri su knjižare, sajtovi, časopisi, književni centri su glave čitalaca. Gradovi više nisu gradovi nego gomile nesrećnika. Dolazi vreme kada će čovek morati da se osami u planini kako bi sačuvao ljudskost. Pre tri desenije Miloš Komadina je osetio da se centar ruši kao konstrukcija. Sećate se one pesme „Ulica“:
(…)
i slivaju se u centar sa svih strana;
kao: u centru je centar svih zbivanja.
Mangupi sede pred ulazom
sede, pljuckaju i znaju:
nigde se ništa ne događa.
Svedočili smo i strašnim prizorima i pričama iz Novog Pazara od početka pandemije. Kako izgleda život u vašem gradu sada? Pišete li o tome?
Zapisujem neke skice, tek da ne zaboravim; a mislim da bi o svemu tome trebalo napisati knjigu. Bilo je tužno, teško, haotično, panično. Što se tiče života sada, ljudi više ne znaju ni kome šta da veruju u vezi sa zarazom. Na internetu svako priča šta hoće, svaka neznalica iznosi svoju teoriju na Fejsbuku ili na Instagramu.
Novom Pazaru treba da sve ulice pretvori u jednosmernu ulicu kako bi prevazišao saobraćajni haos. Treba mu zabrana izgradnje na kompletnoj teritoriji, jer se grad pretvara u košnicu. Treba formirati novi grad, a stari zaštiti kao istorijsko jezgro. Treba nam gasifikacija, jer se gušimo u smogu. Treba nam tolerancija, jer se mnogi ljudi mrze a ne znaju zašto. Najvažnije, treba nam da ubedimo našu decu da izgrade budućnost ovde gde su rođena. Plašim se da će to biti najteže.
Dvobroj časopisa „Sent“ koji uređujete posvetili ste isključivo autorkama, od Safo do savremenih poznatih i manje poznatih pesnikinja. Postoji li žensko pismo ili je u pitanju površna podela na neknjiževnim osnovama?
Neka se time bave teoretičari ako ih neko plaća za to. To je nebitno. Ja znam da postoje dobre pesme i pesme koje to nisu. Pojam žensko pismo pominje se, ako se ne varam, 1970. godine. Samo ustanovljenje tog pojma nije imalo nikakav uticaj na prvu pesmu Vislave Šimborske. Pojam je legitiman, ali za srž literature ne mnogo značajan; to vam je kao što u Engleskoj voze levom stranom, pa ipak među Englezima postoje dobri i loši vozači.
Osnivač ste „Ekermana“, prvog časopisa za književni intervju u regionu. Koje pitanje sebi samom najčešće postavljate i šta je odgovor?
Postavljam ona pitanja koja je sebi postavljao i pisac „Gilgameša“: Ko sam? Šta sam? Odakle dolazim? Gde idem? Naravno, ta pitanja postavljam sebi tek da bih se prisetio svih tih odgovora koje ne treba zaboraviti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare