Podeli
Foto: Promo, Arhiva

Ne komentarišem ništa pre odluke, samo je kratko rekao Svetislav Basara, autor "Kontraendorfina", jedan od sedmorice finalista izbora za Ninovu nagradu za roman godine.

Od kako je objavio “Priče u nestajanju” (1982), Svetislav Basara objavio je više od 40 knjiga priča, eseja i romana. Mnogi se, retroaktivno, pitaju kako to da mu je Ninova nagrada izmakla za “Famu o biciklistima” (1987), ali ju je osvojio bezmalo dve decenije kasnije romanom “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” (2006). Bio je potom i finalista izbora za ovo prestižno priznanje sa romanon “Majn kampf” (2012).

Na pitanje da li je očekivao da se nađe u najužem izboru sa romanom “Kontraendorfin”, Basara nam je samo rekao: “Nikada ništa ne očekujem”.

“Kontraendorfin”, koji je izdavač najavio kao “vrhunac Basarinog opusa u demontiranju srspkih mitova”, sa podnaslovom “disertacija” i poglavljima “Mikrofonija”, “Kontrainicijacije”, “Metafizika evrodizela” i “Samsung galaxy J5”, obuhvata period od Drugog svetskog rata pa do 2009. godine, kada se naratoru, Kaloperoviću, izvesni Stojković, predosećajući svoj kraj, ispoveda. Kroz svoju ispovest, Stojković je naratoru romana neka vrsta vodiča kroz (alternativnu) istoriju druge polovine 20. veka, a teme se pletu oko fikcionalizovanih istorijskih ličnosti poput Ive Andrića, slikara Mira Glavurtića ili nekadašnjeg partijskog moćnika a potom disidenta Milovana Đilasa.

Govoreći o Andriću kao liku u romanu, Basara je na jednom od predstavljanja “Kontraendorfina” naveo da je to “galimatijas čaršijskih priča”, koje on “dosoli, pretera, naglasi”, ali je “sve to manje-više čuo”, te da je “prikazao jednu smrdljivu čaršiju, a ne Andrića koji u toj čaršiji živi zaštićen”, a da je glavni junak ovog romana, zapravo, “čemer, ne samo u Srbiji, nego u celom ovom regionu i svi akteri se trude da ga učine većim nego što mora da bude”.

Svetislav Basara Foto: Zoran Lončarević

Upitan za to šta je “kontraendorfin”, Basara je za najnoviji broj NIN-a rekao:

“Кontraendorfin je fikcionalni hormon nesreće, tamna strana Meseca endorfina, hormona sreće. To je termin iz (fikcionalne) endokrinologije, koja je, iako kuhinjska, poprilično opširna i detaljna, pa je nema smisla prepričavati. Hoću u stvari da kažem – i to u romanu ‘dokazujem’ – da histopatologija i psihopatologija nisu tako daleko jedna od druge. Slično tome, Stojković i Кaloperović se mesecima opijaju do delirijuma da bi razotkrili jedan delirijum koji nema veze sa alkoholom, a Кaloperović (i roman) završavaju u pornografskoj sceni u nužniku benzinske pumpe da bi razotkrili jednu drugu, mnogo odvratniju pornografiju”.

Pored Basarinog “Kontraendorfina”, u finalu izbora za 67. Ninovu nagradu su i romani “Sloboda govora” Vladana Matijevića, “Ljudi bez grobova” Enesa Halilovića, “Što na podu spavaš” Darka Cvijetića, “Prekrasne ruševine” Sava Stijepovića, “Ništa nije ničije” Bojana Savića Ostojića i “Pod oba Sunca” Ognjena Spahića.

Žiri će odluku o laureatu 67. Ninove nagrade za roman godine saopštiti 25. januara.

Komentari

Vaš komentar