Podeli
Foto:Promo/Vesna Petrović

U pojedinim trenucima sam mislio da neću ući ni u širi izbor, a u pojedinim da ću sigurno ući u najuži. Veću je ulogu imalo moje trenutno raspoloženje nego ozbiljno rasuđivanje, kaže Vladan Matijević, autor romana “Sloboda govora”, jedan od sedmorice finalista za Ninovu nagradu.

Vladan Matijević, autor 13 knjiga poezije, romana, eseja, memoara, drama i priča, dobitnik je svih važnijih domaćih književnih priznanja, a za roman “Pisac izdaleka” (2004) osvojio je Ninovu nagradu za roman godine. Sa romanom “Sloboda govora”, objavljenim proletos, našao se među sedmoricom finalista za ovo predstižno priznanje za 2020. godinu. “Otišao sam da kupim poslednji broj NIN-a, i to bi bilo sve od mojih reakcija”, opisuje Matijević kako je dočekao vest da mu je roman u najužem izboru.

Zadovoljan je, kaže, recepcijom “Slobode govora”.

– Zadovoljan sam, ako se uzme u obzir da zbog situacije sa pandemijom nisam održao nijednu promociju i da sam tehnološki inferioran u odnosu na prosečan svet da bih taj minus nadoknadio putem društvenih mreža – navodi Matijević.

Roman “Sloboda govora”, smešten u savremenu Srbiju, na površini je triler sa misterioznim nestankom i ubistvom istraživačkog novinara Saše Čomskog i njegovim kolegom i prijateljem iz studentskih dana Vladimirom, uvučenim u kafkijansku atmosferu u kakvoj ništa nije kao što naoko izgleda. Iza zapleta i obrta, otkrivaju se erozija vrednosti i podele u društvu u poslednje tri decenije, politički interesi, mehanizmi gušenja slobode, lični promašaji i izdaje…

Upitan kako bi opisao svoj roman nekome ko ga nije pročitao, Matijević kaže:
– Rekao bih da roman preispituje mogućnosti pojedinca da u javnoj sferi bude i ostane etičan… Rekao bih da je roman o prijateljstvu u smutnim vremenima… Rekao bih da ne može poslužiti kao uspavanka…

Vladan Matijević Foto: Vesna Petrović

Pored “Slobode govora”, u najužem izboru su i “Kontraendorfin” Svetislava Basara, “Ljudi bez grobova” Enesa Halilovića, “Što na podu spavaš” Darka Cvijetića, “Ništa nije ničije” Bojana Savića Ostojića i “Pod oba sunca” Ognjena Spahića.

– Poslednjih meseci čitam svetske klasike, u pitanju su Uve Jonzon i Henri Džejms. Planiram da početkom februara, kada se prašina slegne, započnem sa čitanjem romana iz najužeg izbora. Za sada sam većinu tih romana nabavio – kaže Matijević na pitanje koliko je stizao da prati prošlogodišnju književnu produkciju i da li je čitao romane ostalih finalista.

U finalu je i Matijevićev sugrađanin Savo Stijepović, a u širim izborima bilo je još nekoliko pisaca iz Čačka ili onih vezanih za taj grad. Čime to Matijević objašnjava?

– Grad u kojem živim dao je mnogo velikih pesnika, mislim na Branu Petrovića, Branka V. Radičevića, Aleksandra Ristovića… Pa i danas u njemu žive dobri pesnici, da pomenem Živorada Nedeljkovića i Oliveru Nedeljković, a sada se pojavljuje i veći broj proznih pisaca koji traže svoje mesto pod Suncem i sve nagoveštava da će ga ubrzo naći. Među njima je svakako i Savo Stijepović – navodi Matijević.

Ninovu nagradu prate i polemike, sa jedne strane je grupa pisaca koja je odlučila da svoje romane ne šalje na konkurs, a sa druge je žiriju stiglo rekordnih 212 knjiga. Kako autor “Slobode govora” gleda na sve to?

– Nedeljnik NIN dodeljuje nagradu i samim tim sastavlja žiri. To pravo im niko ne može osporiti. Mi pisci imamo neotuđivo pravo da svoje romane ne šaljemo na konkurse za nagrade koje u sebi imaju nešto što nam nije po volji, to nas niko ne prisiljava. A polemika je dobra jer provocira i teme koje nisu u čvrstoj vezi sa samom Ninovom nagradom. No, ni u nju ne mora da se uključi onaj koji to ne želi. Za sada je sve stvar ličnog izbora i neka tako ostane – zaključuje Matijević.

Žiri 67. Ninove nagrade za roman godine će odluku o laureatu saopštiti sutra.

Komentari

Vaš komentar