Ninova nagrada, prosto, ima svoju težinu. I to se svakako oseća, kaže Savo Stijepović, auror “Prekrasnih ruševina”, jedan od sedmorice finalista izbora za Ninovu nagradu za najbolji roman objavljen 2020. godine.
Savo Stijepović prvo se oglasio dvema pesničkim zbirkama, „Antologija univerzalizma“ (1994) i „Dekadenca“ (1996), a potom je objavio romane „Mahagoni hol“ (2008), „Kameni brodovi“ (2011) i „Sredozemlje“ (2017), za koji je dobio nagradu „Miroslav Dereta“, a sa njim se te godine našao i u konkurenciji za Ninovu nagradu. Sa novim romanom „Prekrasne ruševine“ ove godine je dospeo i u najuži izbor.
– Naravno da se najpre obradujete, ali se onda i zapitate čemu ovoliki pritisak i zašto. Prepliće se euforija sa tegobom. Ninova nagrada, prosto, ima svoju težinu. I to se svakako oseća – priča Stijepović kako je reagovao na vest da je među finalistima.
Zadovoljan je, kaže, time kako je knjiga prihvaćena, a na pitanje kako bi ga opisao nekome ko ga nije do sada čitao, ocenjuje da to nije lako.
– Što se tiče nekog ovlašnog opisivanja „Ruševina“, od toga bih odmah digao ruke. Ili jednostavno rekao: pročitaj ovaj vestern – kaže Stijepović.
Izdavač „Prekrasnih ruševina“ navodi da je to „uzbudljiva storija o ukidanju slobode, o stvaranju utopija, o društvu i ljudima sklonim samorazaranju, urušavanju morala i čestitosti…“
Priča u romanu smeštena je u Kaliforniju sedamdesetih godina 20. veka, a počinje tako što u izdavačku kuću u San Francisku stiže rukopis romana nepoznatog pisca Martina Komana. Urednik te kuće šalje svog prijatelja Dantea Kovača i angažuje privatnog detektiva koji pronalaze autora u hipi komuni, koju su osnovala deca velikog američkog magnata. Kovač tu počinje druženje sa marginalcima, pustinjacima, narkomanima, članovima opasnih sekti, kao i sa propovednikom koji, podstaknut tajanstvenim silama, komunu preobrazi u naoružane sledbenike koji kreću u divlji pljačkaški pohod…
Pored Stijepovića, u najužem izboru su i romani „Kontraendorfin“ Svetislava Basare, „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića, „Sloboda govora“ Vladana Matijevića, „Ništa nije ničije“ Bojana Savića Ostojića i „Pod oba Sunca“ Ognjena Spahića.
– Od finalista sam čitao samo Basaru i Vladana. To su dobri, ozbiljni romani. Naravno, pročitaću i ove druge – kaže Stijepović.
Zanimljivo je da su i on i Matijević pisci iz Čačka, a da je bilo još romana autora vezanih za ovaj grad u konkurenciji ove godine. „Čačak je čudna sredina, verujte mi na reč“, kaže Stijepović na pitanje čime to objašnjava.
Izbor za Ninovu nagradu skoro svake godine prate polemike. Grupa pisaca odlučila je da, kao i prošle godine, bojkotuje izbor, a sa druge strane je žiriju stiglo rekordnih 212 romana. Kako Stijepović gleda na to?
– Nisam pristalica bojkota. Zapravo, čini mi se da bojkot samo pojačava tenzije koje se svake godine, u januaru, javljaju povodom „groznice“ za izbor romana godine. Gledam nekako to sa strane, ne previše uključen u te struje i sudaranja – navodi on.
Žiri će ime dobitnika 67. Ninove nagrade saopštiti 25. januara.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare