Najbrži objekat koji je čovek ikada napravio kreće se 700.000 km/h: Od Filadelfije do Vašingtona stiže za sekundu

Tokom prolaska 24. decembra 2024. godine, letelica je prišla na svega 3,8 miliona milja od Sunčeve površine, oborivši sopstveni rekord i po brzini i po udaljenosti. Istu putanju i gotovo identične performanse ponovila je i 22. marta 2025. godine tokom još jednog bliskog susreta sa zvezdom. NASA slikovito opisuje tu brzinu poređenjem da bi put od Filadelfije do Vašingtona Parker prešao za otprilike jednu sekundu.

Ipak, sama brzina nije ono što ovu misiju čini najfascinantnijom. Mnogo impresivnije je to što letelica uspeva da preživi uslove kroz koje prolazi. Na najbližim tačkama prilaska izložena je temperaturama koje dostižu oko 1.370 stepeni Celzijusa. Da bi opstala u takvom okruženju, Parker Solar Probe koristi specijalni termalni štit koji se smatra jednim od najsofisticiranijih komada inženjeringa koje je čovek ikada napravio.

Štit je iznenađujuće kompaktan za zadatak koji obavlja. Debeo je svega desetak centimetara, širok oko dva i po metra i težak približno 70 kilograma. Njegovu unutrašnjost čini jezgro od ugljenične pene smešteno između dve ploče od ugljeničnog kompozita, dok je spoljašnja strana obložena posebnom belom keramikom na bazi aluminijuma koja odbija ogromnu količinu Sunčevog zračenja.

Tokom čitave misije štit je stalno okrenut prema Suncu, dok se svi ključni sistemi i naučni instrumenti nalaze u senci iza njega. Upravo tu dolazi do gotovo neverovatnog efekta. Spoljašnja strana štita, okrenuta prema Suncu, zagreva se na više od 1.370 stepeni Celzijusa, dok unutrašnja strana, udaljena svega nekoliko centimetara, ostaje na temperaturi bliskoj sobnoj. Drugim rečima, štit uspeva da napravi temperaturnu razliku veću od 2.400 stepeni na veoma malom prostoru.

Zahvaljujući tome, instrumenti unutar letelice rade u uslovima koji više podsećaju na klimatizovanu kancelariju nego na okruženje neposredno uz Sunce. Sve vreme sonda je izložena intenzivnom zračenju i česticama koje bi većinu svemirskih letelica uništile za nekoliko sati.

Razvoj ovog štita trajao je gotovo dve decenije. Inženjeri su još krajem devedesetih počeli da eksperimentišu sa materijalima koji bi mogli da izdrže ekstremne temperature i zračenje. Poseban izazov bio je osmisliti laganu ugljeničnu strukturu, zaštitni beli premaz i metode spajanja slojeva koje se neće raspasti u uslovima u kojima bi se većina materijala istopila.

Testiranje je predstavljalo dodatni problem jer na Zemlji ne postoji postrojenje koje može potpuno verno da simulira uslove blizu Sunca. Naučnici su zato morali da ispituju različite elemente odvojeno, u više laboratorija i pod različitim uslovima, a zatim da na osnovu tih podataka procene kako će se štit ponašati u stvarnoj misiji.

U praksi, to znači da je Parker Solar Probe poslat u okruženje koje nikada nije moglo biti potpuno reprodukovano na Zemlji. Uspeh misije zato nije samo rezultat napredne tehnologije, već i preciznih proračuna i poverenja inženjera u modele koje su razvijali godinama.