Najveći moj muzički uspeh nije neki koncert ili napisana pesma, već organizacija čuvenog koncerta u beogradskom SКC-u, juna 1980. kada su pre publikom prvi put zasvirali "Idoli", "Šarlo akrobata", "Električni orgazam" i još petnaestak neafirmisanih bendova. Sve ostalo je legenda, kaže za Nova.rs bas gitarista i kompozitor Miodrag Bata Sokić, nekadašnji član grupe "Suncokret".
Rođen je 1952. u Užicu, a odrastao je u Čačku gde se sa roditeljima i dva starija brata preselio zbog očevog posla koji je bio železničar. Iz istog razloga su posle prešli u Beograd gde je završio Matematičku gimnaziju a potom i Prirodno-matematički fakultet. Poštovan u svemu što je radio, ostavio je trag po kojem ga mnogi znaju ali je u javnosti bio nevidljiv. Za sebe kaže da je uvek bio čovek kolektiva, ali i individualac koji u takvom okruženju daje najbolje od sebe. U svom bogatom životu ostvario se i kao profesionalni muzičar i kao profesor u gimnaziji, a bio je aktivan i u sindikatu prosvetnih radnika čiji jedno vreme bio lider. U duši je uvek bio i ostao roker.
Važno je svirati klavir
– U muzičku školu sam krenuo iz čiste malograđanštine. Mama je htela da joj sva trojica sinova sviraju klavir, bilo je važno da se zna u gradu da idemo u muzičku školu. Iz te malograđanštine, od nas trojice, ispadoše dva muzičara. Moj stariji brat Zoran joj se potpuno posvetio, postao je slavan u Čačku kao član VIS „Bele višnje“ i to mu je odredilo ceo život. Proveo je 40 godina u Nemačkoj gde je svirao, nije hteo da radi u struci kao građevinski inženjer. Najstariji Vladimir je odustao od muzike, a ja sam ipak malo poklekao, a ja sam imao faze kada sam bio ili potpuno posvećen rokenrolu ili svojoj struci.
Prve svirke
– Roditelji su mi kupili klavir kada mi je bilo sedam godina. Zbog njega su otputovali u Beograd i pazarili ga u Muzičkom magazinu. Prodavac im je rekao da je taj isti klavir kupila Radmila Bakočević i to je bilo dovoljna preporuka da izaberu baš taj. Bio je to najgori klavir na svetu, bez zvuka i bez dinamike, i on je odlučio da ja nikada ne postanem pijanista. U to vreme su svet osvojili „Bitlsi“, „Stonsi“, išao sam sa drugarima na igranke i tako smo mi klinci počeli da pravimo svoje grupe. Bora (Đorđević) na svom ćošku, ja na svom. Bilo je to sredinom šezdesetih godina prošlog veka i ja sam odabrao da sviram bas gitaru. Sa 14 godina u Čačku sam osnovao prvu grupu „Dečaci sa Morave“, a nakon sa 16 grupu „Senke“, pa zatim „Bumerang“ i svirao na igrankama.
Matematika i estrada
– Kada smo se preselili u Beograd i upisao sam Matematičku gimnaziju. Voleo sam taj predmet i imao uspeha na takmičenjima, tako da nisam imao dilemu šta ću odabrati. Kada je došlo vreme za fakultet, izbor je bio lak – matematika, a presudno je bilo to što nisam imao obavezu da idem na predavanja, što mi je značilo jer sam već uveliko svirao kao profesionalac i mnogo putovao. Po ceo dan sam učio teoriju, radio zadatke i slušao muziku a paralelno sam svirao u orkestrima „Singidunum“ i „Svetomir Šešić“, bio sam pod stalnim ugovorom Beogradske estrade a to je značilo da je zagarantovano sto koncerata godišnje. Tako sam kao klinac proputovao Jugoslaviju i svirao u orkestru koji je pratio naše najpoznatije narodnjake i zabavnjake koji su posle postali legende. Među njima su bili Lepa Lukić, Tozovac, Cune, Himzo Polovina, Bora Spužić Kvaka, Nedžad Salković, Usnija Redžepova, Miroslav Ilić je bio početnik imao tek pesmu „Devojka iz grada“. Mnogo sam pratio Tomu Zdravkovića. Od zabavnjaka sa nama su pevali Boba Stefanović, Lidija Kodrič, Neda Ukraden, Zafir Hadžimanov, Dragan Mijalkovski, Danijela Pančetović, nisam joj ime izgovorio 50 godina… Kao i Zoran Milivojević naš uvaženi psihoterapeut. Radio sam i kao studijski muzičar snimajući za Radio Beograd.
Toma Zdravković
– Najčešće sam svirao sa Tomom. Bio je čudo, nije imao nikakve analitike, sistematike, potpuno samouk, sve je radio iz glave, a publika ga je obožavala. Imao je neponovljiv i glas i pesme, ali i još jedan – osećaj za dinamiku, što retko koji pevač ima. Znao je da utiša orkestar da se ne čuje na bini a da se čuje u sali u kojoj ima 800 ljudi. Umeo je da gospodari zvukom. Sprovodio je sam tu dinamiku i strašno se ljutio ako orkestar ne može da ga isprati. Samo sam ga tada video da ume da bude i ljut.
„Suncokret“
– Učio sam i svirao, i onda sretnem Boru, naprtio gitaru na rame, nismo se videli još od srednjoškolskih dana. On je imao razne faze otkad je upisao fakultet u Beogradu, a posle iskustva u predstavi „Kosa“, hteo je da se dokaže. Napravio je akustičnu grupu „Zajedno“, pa „Hajduk Stanko i jataci“ gde se upoznao sa Sneškom Jandrlić, i sa njom je počeo da pravi „Suncokret“. Pridružio im se Boža (Nenad Božić), u međuvremenu je kroz grupu prošla Tanja Bošković, pa je došla Gorica Popović, a za Bilju Krstić je pravljena audicija iako je jedina bila muzički školovana. U to vreme, bila je to 1976. godina, i ja sam se im se priključio. Bilo je to fenomenalno vreme, rokenrol scena bila svetska u zemlji. Mnogo smo putovali, živeli smo od televizije, od honorara jer smo dve godine bili po dva puta nedeljno na TV po raznim emisijama. Proglašeni smo 1977. najboljom akustičarskom grupom Jugoslavije.
„Prvi sneg“
– Pesmu „Prvi sneg“ napisao je Spira, Bouvi naše muzičke scene, vođa benda „Dr Spira i ljudska bića“. Ta i grupa „Dogovor iz 1804“, u kojoj su svirali Nebojša Ignjatović Nebe, Robert Nemeček, bila su dva najbolja neuspešna benda koje je Beograd napravio a nisu prošli zbog nekomercijalnosti. E tako je i ta pesma zvučala, pa mu je Bora rekao: „Ne može to tako“ i pretvorio pesmu u tri akorda. Mislim daje Spira i dan-danas ljut zbog toga, ali mu je sigurno drago što je naša najbolja pesma njegova. On je posle 30 godina isterao svoje sa Slađanom Milošević. Imali smo još još hitova „Moje bube“, koja je imala tragediju što je loše snimljena, kao i pesme „Uspavanka“, „Moj Đerdane“, „Oj, nevene“, „Tekla voda“.
Zauvek prijatelji
– Ima još članova koji su prošli kroz „Suncokret“ kao što su Ivica Vidović Vd i Duda Bezuha. A onda je svako krenuo svojim putem. Život je takav, ljudi prolaze kroz različite faze. Ja sam tada, kao mladić od 26 godina govorio da niko ne može da uspe u prvoj ili drugoj grupi, nego tek u nekoj petoj, šestoj, u nekom do pokušaja. Tako da je sve ovo bilo prirodno. Bilja je otišla u „Rani mraz“, Gorica se posvetila glumačkoj karijeri već je tada osvojila Zlatnu arenu, ja sam tada bio u vojsci. Po povratku, zadržao sam „Suncokret“, Bora mi je dao sve kontakte, brojeve telefona, čak i četiri svoja teksta, nastavili da se družimo, vežbali smo zajedno u Domu omladine. On je najbolji tip koga sam sreo u životu. Uvek smo se prepirali oko toga šta je važnije kod pesama. Ja sam tvrdio da je to muzika, a Bora da je to tekst. Naravno, on je bio u pravu.
Nismo se videli od 1983. do 1993. odnosno do koncerta akustičarske scene u Domu omladine, kada smo se opet našli na okupu. Od tog dana do danas smo na vezi, sada imamo i svoju grupu na viberu i svaki dan razmenimo poruke, brinemo jedni o drugima. A svi smo različiti, Boža je svira sa Biljom u „Bistriku“, Sneška se bavi zdravom ishranom i učestvuje u ekološkim pokretima, brani reke od mini hidroelektrana, Bora tera svoje i Gorica isto tako.
„Vruć vetar“
– Posle definitivnog raspada „Suncokreta“, moj drug Zoran Tutić i ja smo napravili grupu „Vruć vetar“. Pošto smo bili televizijski nepismeni jer je nismo gledali, nismo znali da postoji neka serija tog naslova i neki Šurda, pa je to bila greška, mogli smo bolje ime da smislimo. Snimili smo jedan album i tri, četiri singla. To nije zapaženo prošlo jer nas je nalet novog talasa počistio, klinci su nas oduvali. A upravo to smatram svojim najvećim uspehom. Znači, to nije ni neki moj koncert, ni neka moja napisana pesma, već organizacija legendarnog koncerta u beogradskom SКC-u 27. juna 1980. godine.
Kako se rodio „Paket aranžman“
– U to vreme, vežbali smo u SKC koji je imao bogat kulturni program i došao je red na „Vruć vetar“ da otplati tu prostoriju u kojoj čuva instrumente i vežba, a to je značilo da održimo koncert. Imali smo neki hitić „Ona se meni i njemu ruga“ što nije dovoljno za koncert i palo nam je na pamet da pozovemo i druge, mlađe i neafirmisane bendove da sviraju to veče. Nebojša Pajkić, tadašnji urednik proširenog programa SКC-a i ljudi iz Radija Studio B, prvenstveno Dragan Jelić, prihvatili su našu ideju. Objavili smo poziv preko radija i za pet dana je napravljen spisak od petnaestak beogradskih grupa. Niko od nas tada nije znao koje će posledice tog koncerta biti.
Tada je Beograd prvi put čuo za „Idole„, „Šarla akrobatu“, „Električni orgazam“ i mnoge druge. I ne samo Beograd, odjek ovog koncerta je stigao do Zagreba i Ljubljane. Atmosfera na koncertu je bila neverovatna. Bilo je te energije koje nismo bili svesni, ali nismo bili ni sebični, radovali smo se da pružimo šansu mladima. Zato mi je drago što sam umešao prste. Tako je nastao „Paket aranžman„, ostalo je istorija novog talasa u beogradskom rokenrolu. Verujem da bi se identična istorija dogodila i da nije bilo tog koncerta, ali svakako bar godinu dana kasnije.
Snežana Jandrlić
– Najveći moj neuspeh na muzičkom planu je što, mada sam to želeo i radio na tome tokom 1981/82. godine, nisam uspeo da Snežana Jandrlić nastavi svoju pevačku karijeru, a sve je bilo u mojim rukama. Jednostavno, nisam dovoljno umeo, a nikog drugog u Beogradu nije bilo da je podrži Snešku. Dao sam joj pesme i snimio sa njom kompletan LP koji nije naišao na razumevanje u PGP-u. Siguran sam da je Sneška imala realne šanse da postane jedna od najvećih pevačica na ovim prostorima. Poznavao sam u dušu njen neverovatan talenat i bezgranične pevačke mogućnosti.
Profesura i sindikalna aktivnost
– Sve vreme dok sam se bavio muzikom paralelno sam, punih dvanaest godina, držao časove matematike privatno jer nisam želeo da ispadnem iz profesionalne priče. I onda sam jednog dana počeo da držim četiri časa u Trgovačkoj školi, pa se to povećalo na osam, pa sam radio u Eletrotehničkoj školi „Nikola Tesla“ i u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji, malo u Matematičkoj gimnaziji. Mnogo sam se založio sa kolegama da informatika bude umesto nekadašnjeg OTP u sistemu obrazovanja. I onda sam 1987. počeo da se bavim trgovinom kompjutera sve do 1995, kada sam se vratio u prosvetu i počeo da predajem informatiku u Prvoj beogradskoj gimnaziji i odmah sam organizovao štrajk jer je u školama bila katastrofa. Nikada pre toga nisam razmišljao o učestvovanju u radu nekog sindikata. Ali, to je bilo strašno vreme, kada su ratovi bili do pola završeni, počeo je narodni bunt, izlasci na ulice, protesti, šetnje, udaranje u šerpe…
Forum gimnazija
– Naredne 1997. godine, nas dvadesetak, tridesetak profesora iz različitih gimnazija, hteli da se udružimo i dobili smo preporuku od iskusnog advokata da to bude sindikat da nas ne bi tukli panduri, da nam ne upadaju u stanove, i da nas ne hapse. Tako je nastao Forum beogradskih gimnazija, čiji sam kasnije bio predsednik od 2001. do 2015. godine. Onda smo se udružili i napravili Uniju sindikata prosvetnih radnika Srbije čiji je član bio i Forum gimnazija. Nas su tadašnji političari dočekali kao malo vode na dlanu kada su došle promene u zemlji. Na Svetog Savu 2001. u Prvu beogradsku gimnaziju doveo sam Gašu Kneževića da kao prvi demokratski ministar prosvete proslavi sa nama školsku slavu, i popa iz Crkve Aleksandar Nevski koji je okadio školu kako bi je očistio od komunista. Nismo imali direktora, sve je bilo razvlašćeno, sindikat je vodio školu i čuvao da se nešto ne ukrade ali sve je funkcionisalo. Posle sam bio dva puta član Nacionalnog prosvetnog saveta gde sam predstavljao svoje kolege, boreći se za bolje obrazovanje i bolji materijalni položaj nastavnika.
„DortJol Crossroads“
– Danas vreme provodim sa suprugom na placu u Čortanovcima, sin Matija je odavno svoj čovek. Nemam nikakve ambiciozone poduhvate, održavam travu, drveće, čitam istoriografiju, bavim se svime šta nisam znao kada sam bio mlađi. Matematika mi ne treba više, uradila je svoj posao ali muzika je uvek prisutna. Sviram sa Kokijem i Mikijem (Đukić) nekadašnjim članovima grupe „S vremena na vreme“, imamo bend „DortJol Crossroads“ i sviramo u beogradskim klubovima. Zbog korone trenutno samo održavamo probe, zbog toga i i dolazim jednom nedeljno u Beograd. To je više mentalna gimnastika. Rastužila me je vest o odlasku Branka Čuture Marušića, bio je naš tata, pamtiću ga po veselom i dobrom duhu. Bio je pravi roker.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare