Nije ovo prvi put da sam predložen, odnosno da budem na listi potencijalnih članova SANU. Tako da ja računam na to da budem predložen i isto tako da ne prođem dalje, kaže za portal Nova.rs jedan od najuglednijih savremenih srpskih kompozitora Zoran Erić povodom saznanja da je ponovo među kandidatima za članove Srpske akademije nauke i umetnosti.
– Ono što se lepo dogodilo u Akademiji jeste ta promena u Odeljenju likovne i muzičke umetnosti koje se sada zove Odeljenje umetnosti, što se i iz drugih oblasti biraju članovi kao što su kulturni poslenici iz sveta pozorišta i filma. Značajan deo mog opusa je vezan za pozorište, tu sam se prilično našao, i drago mi je što su prepoznati dometi tog sveta umetnosti. Radujem se što su predloženi Dejan Mijač, Goran Marković, Mića Tabački, Šešićka… – kaže Erić.
Rođen je 1950. u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti (FMU) u klasi Stanojla Rajičića. Usavršavao se kraće vreme na Orfovom institutu u Salcburgu i na majstorskom kursu Vitolda Lutoslavskog u Grožnjanu. Bio je šef Katedre za kompoziciju, prodekan FMU, potom prorektor, a zatim i rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Njegov opus obuhvata dela različitih žanrova koja su izvođena u gotovo svim zemlјama Evrope, SAD, Kini i Australiji, a izvodili su ih ugledni domaći i inostrani ansambli kao što su gudački orkestri „Dušan Skovran“, Gudači Gildhola, Sveti Đorđe, Krajzler londonski gudači, Zagrebački solisti, 12 čelista Berlinske filharmonije, Kamerni orkestar Detroita, Gudački orkestar Kremlјa, Camerata Serbica, Banatska filharmonija, Simfonijski orkestar RTS, Collegium musicum, Beogradska filharmonija, Irski kamerni orkestar.
Sarađivao je sa najznačajnijim domaćim i inostranim izvođačima među kojima su Aleksandar Pavlović, Živojin Zdravković, Kenet Džin, Pavle Dešpalј, Džejms Džad, Uroš Lajovic, Bojan Suđić, Darinka Matić-Marović, Ksenija Janković, Lidija Pilipenko, Dejvid Takeno, Bernard Lanski, So-ok Kim, Malaki Robinson, Jon Bogdanesku, Marija Špengler, Dejan Mlađenović, Aleksandar Madžar, Arisa Fudžita, Nebojša Ignjatović, Miloš Petrović, Slobodan Gerić, Emanuel Paji, Ljubiša Jovanović i mnogi drugi.
U njegovom stvaralaštvu posebno mesto zauzima i obiman ciklus muzike za pozorište i film. Sarađivao je sa našim najistaknutijim pozorišnom stvaraocima kao što su Sonja Vukićević, Gorčin Stojanović, Nikita Milivojević, Vida Ognjenović, Nebojša Bradić, Ivana Vujić, Milan Karadžić, Haris Pašović, Dejan Mijač, Boro Drašković, Egon Savin i drugi.
Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo među kojima su najznačajnije Oktobarska nagrada grada Beograda, YUSTAT Grand Prix za pozorišnu muziku, dve Zlatne mimoze za filmsku muziku, dve Sterijine nagrade za pozorišnu muziku, Velika zlatna medalјa Univerziteta umetnosti u Beogradu. Jedini je od srpskih kompozitora koji je četvorostruki dobitnik najvećeg priznanja u oblasti muzičkog stvaralaštva u Srbiji – Mokranjčeve nagrade.
Sa suprugom, profesorkom Medicinskog fakulteta u penziji, još je od gimnazijskih dana. Njihov sin Miloš vanredni je profesor na FEFA fakultetu.
Kad čujete boju
– Muzika su boje. Sa muzikom je kao sa slikom, vidite, odnosno čujete boju kojoj pripada određeni instrument. Ukoliko ne stavite taj instrument koji ta boja treba da nosi, dođe do neke nelogičnosti i ona se u rezultatu čuje pogrešno. Kao i sve u životu, dobro je kada je tačno. Sve mora da se složi, uređenost haosa, red višeg reda.
– U primenjenoj umetnosti je drugačije, ima mnogo zahteva, morate na određeni način da ispoštujete pisca koji je zadao nešto, pa da ispoštujete rediteljeve zamisli. Muzika je vremenska umetnost. Ako radite koncert, vi ste vlasnik tog muzičkog vremena, a to nije slučaj u primenjenoj umetnosti. Reditelj saseče muziku, ponovo se piše sa novom dramaturgijom. Muzika mora da ima logiku kretanja, početak, razvoj, kraj, a to odlučuje reditelj i to se doteruje na probama.
– Ne znam koliko sam do sada uradio kompozicija, posebno pozorišnih. Nisam mnogo filmova radio, osim sa Gorčinom i Velinovićem, ali u teatru sam i danas prisutan. Davno sam počeo i mislim da sam sa svim rediteljima sarađivao.
Muzika me izabrala
– Nisam ja birao ovo čime se bavim, nego je to biralo mene. Majka mi je pričala da sam kao sasvim mali bio u bolnici, ne sećam se zbog čega, i da sam zabavljao druge pacijente, da sam stajao u vratima i pravio neke scene i pevao. Svi su dolazili da me slušaju i govorili da ću biti muzičar.
– Išao sam u Petu beogradsku gimnaziju i bio sam na prirodnom smeru. Maturirao sam iz fizike. Paralelno sam pohađao Muzičku školu „Mokranjac“ gde sam svirao klavir i violinu. Ali od mene se nije očekivalo da neko ko je tako uronio u muziku pohađa prirodni smer u elitnoj gimnaziji gde mora mnogo da se uči da bi se prošlo, a kamoli da se bude odličan. Stalno sam vukao violinu sa sobom. I onda su me u gimnaziji tretirali – a on je muzičar, a ovi u muzičkoj – a on je prirodnjak. I tako sam lebdeo, nekako me nisu ni jedni ni drugi ozbiljno shvatali.
Nisam lutao
– Kada sam prelomio, i došao na Akademiju, moj profesor Rajičić kod koga sam posle i diplomirao, pozvao je moje roditelje i rekao im: „Od sada ga ispišite sa svih drugih aktivnosti, on će se baviti kompozicijom, talentovan je, dobro je što svira više instrumenata“. Zahvaljujući njemu, nisam lutao.
Danas sviram klavir jer mi treba za komponovanje, ali ako nemam violinistu za nešto što mi treba kada radim pozorišnu muziku, onda sam odsviram. Ali ne bih se usudio da se potpisujem kao izvođač, to je samo ako je nešto jednostavno.
Staro društvo
– Mi školski drugari iz Pete, čujemo se i okupljamo svake godine, vodimo računa jedni o drugima. Svi su napravili vrlo značajne karijere u svom poslu. To su Dušan Mrđenović, koji ima divnu izdavačku kuću Dosije, Mira Obradović bivša košarkašica, reprezentativka Jugoslavije, slikar Relja Penezić, bas gitarista i odličan šahista Zoran Tutić, pokojni Grujica Spasojević… I van mog odeljenja, generacija je baš bila dobra, mogao bih da ređam…
Ljubitelj džeza
– Celoga života sam morao da slušam ono što učim. Bah, Mocart, Betoven, iz toga učite, to se posle akumulira kao opšte znanje i to počinjete da koristite kao svoje iskustvo. Ja sam bio veliki ljubitelj džeza, voleo sam Čarlija Parkera, i rok muziku kao i svi moji prijatelji iz gimnazije pratio sam muzičke trendove, sviruckao u nekim bendovima. Ali nisam za to imao vremena jer u bendovima su bili oni koji nisu profesionalno bili opredeljeni za muziku.
Morska „tezga“
– Sećam se jedne godine na moru na Krku kada sam jednog popodneva shvatio da sam utanjio sa novcem. Imao sam tada dužu kosu kao i većina moje generacije i spontano sam ušao u jedan hotel kada sam video da imaju klavir. Mesto je bilo upražnjeno i seo sam da sviram. Kada sam završio, neke tete i čike su počele da mi aplaudiraju. Konobar mi je prišao i rekao da bi voleli da me upoznaju. Bili su to neki Amerikanci, koji su me častili, jedan 20, drugi 50 dolara…
Menadžer me je na izlazu zaustavio i pitao da li bih i sutra svirao u vreme ručka kad su svi tako oduševljeni, ponudio mi je posao, ali ja sam rekao da ne mogu jer moram da se vratim u Beograd zbog ispita. Ipak, ispričao sam roditeljima, a otac je kratko rekao: „Vuci se kući, da ti nije palo na pamet da ostaješ“. Tako da moji pokušaji da se izmaknem iz svoje profesije i klasične muzike, nisu mogli da prođu jer nisam imao drugu profesiju i da se iz hobija bavim bendovima.
Kompjuter ne komponuje
– Uvek se pitam kako su svoje vreme ocenjivali umetnici na koje se ugledamo, kao na primer Mocart ili Bah. Ti ljudi su se budili u cik zore, kad je još bio mrak, i dok ne zašilje guščje pero i ne umoče ga u mastilo, ne mogu da napišu notu. Ja sednem za kompjuter, kuckam, i izlaze neke note. Ne smem da se žalim. Međutim, kompjuter ne može da vas zameni, on je samo pomoć. Ko što su ljudi u jednom trenutku prestali rukom da pišu romane i krenuli da ih kucaju na pisaćoj mašini. Kompjuter bez čoveka ne može ništa. Ljudi su u zabludi kada kažu – a to sam često puta čuo, kako kompjuteri komponuju muziku. Ne, nema šanse da kompjuter u bilo čemu zameni čoveka. Može da vam olakša i ubrza rad u tehničkom smislu i to je to.
Ponosan na studente
– Ceo život sam se bavio profesurom i ove godine sam još ostao da radim sa studentima doktorskih studija iako sam otišao zvanično u penziju. Devedesetih godina je bilo strašno, nemaština, niste mogli da se vozite ni autobusom ni autom, da stignete normalno na čas, posao. Para niste imali ni za šta. Baš u to vreme, dosta mojih studenata je napustilo zemlju. Bilo je teško održavati kontakte, a onda odjednom su počele da stižu lepe vesti o njima. Snašli su se i počeli da napreduju u svom poslu tamo gde žive.
– Ponosan sam na njih, a među njima ima onih koji su nadišli ono što sam ja radio i to smatram najvećim uspehom. Njihova dela se izvode više nego moja, grade lepe karijere koje su dosta značajnije u odnosu na ono što smo mi radili. A mi smo to radili u okviru Jugoslavije, imali smo sve što nam treba, a bili smo izvođeni i van granica. Oni o kojima najviše znate nisu bili skroz moji studenti nego recimo na magistraturi, kao što su Aleksandra Vrebalov koja živi u Americi i Ana Sokolović koja je u Kanadi. Naravno da mi je drago što me pomenu u svojim blistavim biografijama.
Isidora Žebeljan
– Kad se to dogodilo, kad je otišla, stanete i ne možete da mislite, ne ide u glavu. Velika je praznina. Mi često koristimo izraz „zabrazdio je“ i to u negativnoj konotaciji. A zabrazditi znači dobro zapeti, zaorati duboku brazdu, ostaviti dubok trag koji se vidi, koji će ostati za tobom. E to je uradila Isidora Žebeljan. Ona je dobro, dobro zaorala.
Uz kafu srknuo i koronu
– Pokušavao sam da ignorišem ovo vreme sadašnje, i mislio sam u vezi sa koronom: e, ne možeš da mi oduzmeš sve od života, jer život je u kontaktu. Ali ne može sve lako da prođe. Radili smo predstavu „Berači snova“ u Zvezdara teatru pod maskama, koju morate da skinete da srknete kafu. I tako srknete i koronu. I kada je prvi iz ansambla javio da je zaražen, svi smo otišli na testiranje. Bio sam pozitivan na test, morao sam u izolaciju. Iskreno, prepao sam se, nisam u cvetu mladosti a tada nisam znao kakvi su simptomi, posledice. Na sreću, bio sam lakši slučaj i za petnaestak dana sam dobio negativan nalaz testa. Premijeru smo odložili i sada je očekujemo početkom marta.
Glumci su drugačiji
– Mnogo sam se družio sa glumcima, rediteljima i oni su mi bili primer kako se druže i podržavaju. Svi idu jedni drugima na premijere, nema veze u kakvim su odnosima. Ta branša dramskih umetnika mi je najbolja u tome. Mi kompozitori smo mala porodica, međutim to kod nas nije baš takav slučaj. Družimo se, znamo ko šta radi, ali smo zatvoreniji.
Okupacija informacija
– Velika je razlika ali i velika je okupacija događaja danas. Na primer, strašno je ovo sa mobilnim telefonima. Ako tražite inspiraciju, svirate, birate, stvarate, i držite telefon blizu sebe, to ometa, prekida, stižu neke informacije… a ako ga sklonite od sebe, onda vas vuče da vidite ko vas je zvao, da li se nešto dogodilo. Postali smo zavisni, ne osećam da sam vlasnik svog vremena. Mislim da neko drugi njime raspolaže, ne mislim na ljude koji vode moj život nekim krivudavaim ili pravim stazama u svetlu budućnost ili malo tamniju. U svakom slučaju svestan sam da malo ja o tome odlučujem.
Živeo sam sadržajnije
– Ja sada živim bolje, a pre sam živeo sadržajnije. Imao sam veća zadovoljstva. Sve to ide jedno s drugim i jedno protiv drugog. Zadovoljstvo nije u tome da li u nekom standardu bolje živite. Bolje je ako dobro radite svoj posao, ako ste uspešni, ako vam je zdrava i uspešna porodica. Srećan sam što sam još uvek aktivan u poslu. A ono što se danas ovde nudi kao uspešnost, to nije moja šolja čaja, što bi rekao Gorčin (Stojanović).
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare