Ovo je priča o ploči koja je promenila SFRJ i definitivno okrenula naopačke muzički mainstream na brdovitom Balkanu. Sve posle toga bilo je potpuno drugačije u našim glavama i naročito - oko njih.
Prelaz ka 1980-im godinama prošlog veka danas se čini kao daleka praistorija. Mamuti hipi ere još uvek su dostojanstveno jezdili trotoarima, zvuk sa radija ravnopravno je mešao pesme sa domaćih šlager-festivala i odvažne rock pokušaje, a punk i new wave bili su nešto što se događa samo drugima, to jest negde tamo daleko. Ali, znaci života i te kako su se ukazivali tinejdžerskom oku. Mestimično bi pokraj vas prohujale devojke veoma plavo ofarbane kose koje bi momentalno bile prozvane Blondie, momci u kožnim jaknama i majicama udešenim da podsećaju na one sa retkih postera Sex Pistolsa iskrsli bi odnekud ulicom poput bezbožničkih ikona, a pletenice a la Lene Lovich ili drsko našminkane oči Nine Hagen brzo su postajale nova normalnost u suspregnutom imidžu socijalističke starmalosti prethodne generacije. Toliko o stvarnim ovdašnjim „devuškama blondinkama“ koje pune „osamnaest godina u junu“ i čitavoj onoj omladini što nikako ne svraća u „Zlatni papagaj“.
Postojale su iskre, bilo je to sasvim jasno. Domaća punk scena već je glasno stenjala i tresla nekud „ispod zemlje“, ali mimo svih tih bedževa, nitni, zihernadli, „martinki“ i generalno brutalnog fashion stila, pomaljala se jedna nova mod estetika, koja je budila onaj apsolutno neophodan višak nade da je šarena budućnost moguća i štaviše – izvesna. Ovi za akciju uvek dobro raspoloženi, briljantno oštroumni momci i devojke, puni energije da povežu u svojoj mašti nezamislive stvari i učine čak i očev sako tako izvanredno cool komadom garderobe, odjednom su zaposeli naše oči i uši na prepad, i dok smo tek stizali da se snađemo pred tolikom količinom drugačijosti – ispostavili svoju muziku na albumu koji ste jednostavno morali imati ako je u vama iole bilo gradskog dostojanstva. Taj album bio je Paket aranžman (Jugoton).
Februar 1981. trenutak je kada ova ploča stiže u ruke jugoslovenskih slušalaca, a tačan datum njenog izlaska varira u zavisnosti od izvora koji konsultujete. Bilo to 17. ili 18. februara, danas je – kao i tada – ionako svejedno. Mnogo važnije, međutim, jeste, koliko je taj album zakasnio za događajima koji su se već odigrali tokom 1980. u zvuku i životu tri okupljene beogradske grupe, a koliko poranio da bi u ono doba uopšte mogao da bude shvaćen. Zavrteli smo zato ovaj LP ponovo i onda se začulo…
STRANA A
Šarlo Akrobata – Ona se budi (Šarlo Akrobata)
Električni orgazam – Krokodili dolaze (S. Gojković, Lj. Đukić)
Šarlo Akrobata – Oko moje glave (Šarlo Akrobata)
Idoli – Schwüle über Europa (S. Šaper, V. Divljan)
Šarlo Akrobata – Mali čovek (Šarlo Akrobata)
Idoli – Plastika (V. Divljan)
Očaravajući manifest svih ženskih stupanja u punoletstvo, uvodi nas u Paket aranžman. Pesma Šarla Akrobate Ona se budi i danas hipnotiše preciznošću svojih kao ispisanih instrumentalnih linija, koje gore hladnim plamenom u različitim bojama, a preko svega Milan Mladenović pripoveda o devojčici čije se telo menja u zrelo žensko, što na izuzetno pakostan način primećuju i komentarišu valjda svi okolo, sem nje same. Perfektno uhvaćen trenutak u životu mladog bića koje upravo prolazi kroz vrata ka svetu odraslih, tik pred sopstvenu samospoznaju. U stihovima: „Ljudi se čude zar ona može da misli / Ljudi se čude zar ona sme da zna / Ljudi su vrlo zlobni dok gledaju njene grudi / Ljudi su zlobni dok gledaju njen ten / Ona se budi…“ sadržana je sva mržnja jednog okorelog društva i bezdušnog sistema prema mladosti. Devojka potpuno nesvesna neverovatne snage svoje oslobođene putenosti, glavna je prepreka svakom totalitarizmu, naročito u glavama onih već savladanih.
Električni orgazam potpisuju ovde drugi jednako razoran ulazak u album. Njihova Krokodili dolaze, precizan je zapis osećanja teskobe i ugroženosti koje je iskusio svaki pojedinac doveden do samog ruba pritiska da nešto iracionalno prihvati za stvarno. Pošto su ondašnje nove generacije baš u taj mah naglo poboljšale svoju dioptriju na ideološki nametnutim pomagalima za vid, bilo im je jasno da progon nije izmišljen, već da zaista postoji. Kad Gile peva: „Nema više ništa / Nema više nikoga / Krokodili su pojeli sve / I tebe i mene / I njega i nju“, onda on svojom tinejdžerski britkom imaginacijom definiše šta zapravo ostaje nakon sloma svake slobodnomisleće persone pojedinačno: prazno mesto umesto konkretnih ljudi, rečju ništa, osim krokodila kao misteriozne mračne sile što svejedno pristiže. Nezaboravan zvuk klavijatura Ljube Đukića i prenadraženi vokal Srđana Gojkovića podstiču i nakon ovolikog vremena onaj jedan sasvim opipljiv osećaj izloženosti užasu koji se neminovno primiče, gmižući…
Šarlo Akrobata nastavljaju još neumornije svoju unikatnu naraciju u Oko moje glave. O ovim zaprepašćujućim rimama morali ste u ono doba ozbiljno razmisliti da biste uopšte dopustili sebi da shvatite o čemu peva ovaj pesnik: „Pozdravljaju krikom svaki novi deo tela / Što ga trgaju sa mene, napregnuvši čela / Ponekad je teško posle godina i mraka / Setiti se zašto neko opet vitla nožem / Oko moje glave!“. O, kakva sjajna dramaturgija Paket aranžmana! Pa, Orgazmovi Krokodili u stvari smo mi sami, spremni da napadnemo svakog izolovanog van rulje, ne bismo li mu oteli koji komad njegove osobnosti. O naslućivanju onog već skorog „vitlanja nožem“ da i ne govorimo, ali ko je mogao tada znati. Zato su nam sada ove reči veoma dobro razumljive. Pravi metež izražavanja stanja u društvu bez milosti za bližnjeg svog.
Pesma Schwüle über Europa prva je od onih začudnih pesama grupe Idoli na ovoj ploči. Poigravajući se različitim jezicima i zaodevajući svoj mladićki zamah u među sobom naizgled nepomirljive kultur-nacionalne obrasce, oni ovde u formi kakve nedužne nemačke dečje himne dosledno sprovode u delo startno detoniranje jedne prerušene, iskrivljene slike stvarnosti, koja je uvek prilagođena nečijim interesima ili predrasudama. Do kraja Paket aranžmana, zahvaljujući Idolima proputovaćemo tako svetom Hladnog rata i uveriti se na kraju, kao u onom starom vicu, da ideologija svuda odzvanja isto. Beznadežno.
Ko još nije obožavao nepokolebljivi automatizam kojem je Šarlo Akrobata izložio Malog čoveka, tu sliku i priliku naših ondašnjih života, stalno presićušne smelosti da nešto stvarno promeni, što su ga oživotvorili stihovi istoimene pesme: „Mali čovek želi preko crte / Preko crte želi ali ne sme / Njega guše propisane norme / Preko crte njegovo je mesto“. Međusobna igra Kojinog i Milanovog glasa u ovom Šarlovom mikro-dragulju plus zvuk pisaće mašine kao iz neke kafkijanske kancelarije kojim se okončava ovaj iskaz o jednom davnom vremenu – govore sami za sebe i dan danas.
A pesma Plastika odmah zatim čist je Vlada Divljan, čiji zarazni talenat surfuje na talasima Idola u njihovom verovatno najboljem izdanju. Munjevito svedočenje o budućnosti u trenutku kad ona takoreći još nije ni počela da se obistinjuje – barem ne na onaj način kakvom je danas znamo – kazuje mnogo o umetnikovom daru da jasno vidi stvari decenijama unapred. I dok se u njoj gušimo, nama ljudima sadašnjice iz 2021. ništa ne smeta da i dalje frenetično pevamo ovu odu plastici, ali i uravnilovci bića koju uočavamo svuda okolo, čak i mnogo žešće nego pre 40 godina: „Ja / Ja sam u svome soliteru / Otvoriću ti svoja vrata / Da budeš isto što i ja / Plastika“!
STRANA B
Idoli – Maljčiki (S. Šaper, V. Divljan)
Električni orgazam – Zlatni papagaj (S. Gojković)
Idoli – Amerika (V. Divljan, Z. Kolar)
Električni orgazam – Vi (Lj. Jovanović, S. Vukićević, S. Gojković)
Šarlo Akrobata – Niko kao ja (Šarlo Akrobata)
Hita li i danas neko fabrici u „čelična jutra“ kao u Maljčikima Idola, što otvaraju drugu stranu Paket aranžmana, ili je radnička klasa promenila svoju suštinu kao i ama baš sve oko nas? Ima li i dalje „plamenih zora“ koje se raspuknu negde iznad smoga kojim smo prepokriveni, da ne pominjemo „jutarnju rosu“ i „zemlju mirisnu“? I da li iko u sadašnjosti više razume ovu pesmu koja dobrim delom slavi navike davno napuštene, kao i prizore iz prirode i zajedničkog života na koje smo – uzdignuti u svom jadnom konzumerizmu – potpuno zaboravli. Ako je u ono vreme i služila da se šarmantno naruga proleterskoj masovki, naspram težnji modernog mladog gradskog čoveka da nekako umakne teškoj ruci samoupravnog poretka – danas ova pesma gotovo da deluje kao opis vredan nostalgije. Uzgred, muzika Idola u Maljčikima bez sumnje je nenadmašna u svom kolopletu internacionalnih zvukova, treba li to posebno napominjati? Neprocenjivo slušno iskustvo, bilo i ostalo.
Ali, taman što to pomislite, dočeka vas Zlatni papagaj Električnog orgazma kao stampedo utisaka iz stvarnog (beo)gradskog života. Orgazmu očigledno nije trebala nikakva suptilna umetnička travestija, oni su izvikivali istinu na sav glas u prvom licu množine, i to onu koja se jasno videla pred nepotkupljivim očima mladih.
U svojim stihovima: „Mi nosimo skupo perje / Ispeglano, mirišljavo / Gnušamo se GSP-a / Kolima se brže stiže“, Srđan Gojković Gile savršeno je sažeo de facto postojanje dve omladinske klase u vreme kada smo navodno svi bili jedno isto. Nismo. Nervoza zvuka ščepana ovde, razobličava svu dekadenciju onog tada još uvek malog isečka zaštićenih sinova i kćerki uspešnih delatnika socijalizma. Ova mini-sociološka elaboracija verovatno danas više vredi od miliona ispisanih tomova na istu temu. Ako su uopšte ispisani.
Idoli i Amerika? Radikalni minimalizam sa kojim još samo Šarlo Akrobata u Niko kao ja uspeva da suvereno vlada. Kao svojevrsna Revolution 9 Paket aranžmana, ova numera egzistira poput spomenika čudesnosti nečemu što ostavlja bez teksta i zapravo ne postoji, iako se za njim neprestano traga. Sećate se Kafkine Amerike? E, ovo je to isto, samo iz perspektive socijalističkih jugoslovenskih klinaca. Obećana zemlja, koju nikako ne uspevate da dosegnete, hvatanje fatamorgane golim rukama: „A ja kažem a / A gde je Amerika…“.
Električni orgazam u narednoj Vi ponovo zakucava stihovima: „Vi, zarobljenici novca / Vi što vas vuku mrtve reke života / Stanite / Zar još uvek niste dovoljni sami?“. Ovo zvuči kao epitaf današnjem potrošačkom fanatizmu koji je od nekadašnjih dragih i živih ljudi načinio skupljače i(li) gutače banknota. Dalji komentar nije potreban. Još jedna ekspertiza buduće propasti čovečanstva širih razmera. Super moderni beatovi i sugestivan Ljubin glas koji je sam po sebi umetničko remek-delo, krase ovu minijaturnu anti-pohvalu religiji materijalizma i otuđenosti u betonskim megalopolisima. Orgazam ovde jednostavno kida!
Konačno, Niko kao ja za kraj. Šarlo Akrobata u kolosalnoj formi: sviračkoj, kreativnoj, kakvoj god hoćete. Može li ova pesma ikad da zastari i bude prevaziđena? Odlučno – ne! Evo i nakon četiri decenije, ne fali joj ni dlaka sa glave. Jer, dok god je i jednog ljudskog stvora na ovom svetu i njegove samoživosti, samoljublja, samodopadnosti… i tako dalje – živeće ova numera. Kakva ploča, takva i završnica. Veličanstvena.
Srećni su narodi koji su imali ovakvu omladinu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare