Neverovatna priča balerine iz Aušvica: Plesala je za "anđela smrti", ali našli su je živu na gomili leševa

"Pleši!" - rekao joj je prve noći u logoru.

A Edith Eger je znala da pleše. Balet je trenirala još od pete godine. U trikou i helankama vežbala je istezanja: leđa prava, stomak zategnut, udahni, izdahni… Znala je da koristi dah kako da dahom kontroliše telo. Znala je celu koreografiju uz „Na lepom plavom Dunavu“. Mislila je da umišlja kada je prve noći u logoru ;ula baš tu muziku.

Tada se pojavio u njenoj baraci.

„Mala plesačice“, rekao je. „Pleši za mene.“

Tako ju je zvao: moja mala plesačica. Njega su zvali Anđeo smrti.

Kasnije, nakon što se preselila u Ameriku, nije želela ničije sažaljenje. Nije htela da razmišlja o tom mestu. Želela je samo da bude prava Amerikanka. Uostalom, nije ni znala kako se na engleskom izgovara ta reč: „Auschwitz“. Kako to izgovoriti bez naglaska?

Iako su drugi posle, kada bi saznali za njenu prošlost, svoje probleme poredili upravo sa tim mestom.

„Strašno je“, govorili bi, „ali nije baš kao Aušvic.“

Ubrzo je shvatila koliko je to pogrešno. Patnja nema hijerarhiju. Nije želela da ljudi vide njenu patnju i pomisle da su zbog toga njihovi problemi manje važni. Htela je da je pogledaju i pomisle: ako je ona mogla da izdrži, mogu i ja.

Počela je da govori. Prvo je to činila na sopstvenoj terapiji, zatim tokom školovanja za psihologa, a na kraju i kao autorka bestselera. Njena poruka je uvek bila ista: prošlost ne možete promeniti niti izbrisati, ali možete izabrati kako ćete na nju odgovoriti. Možete biti depresivni ili možete biti srećni. Taj izbor je, poručivala je, ipak vaš.

Bez izbora

Ona u početku nije imala izbora. U svom novom životu, kao supruga i majka u američkom Baltimoru, nije mogla da kontroliše svoje reakcije. Osećala bi teskobu kada bi čula sirenu. Zavrtelo bi joj se u glavi kada bi začula teške korake. Kada je vozač autobusa viknuo na nju, sklupčala se na podu autobusa, plačući i drhteći.

Nije bilo tako strašno. Nije ovo Aušvic, govorila bi sebi. A ipak je uvek bio Aušvic.

Imala je samo sedamnaest godina kada se rat završio, a već je videla previše toga.

Na primer, onog dečaka u logoru. Vezali su ga za drvo, a onda su vojnici SS-a pucali u njega. Pogodili su mu stopalo, ruku, šaku, uho… Malo dete koje su koristili kao metu za vežbanje gađanja. Zatim, onu devojku koja je pokušala da pobegne. Vojnici su je ubili, a zatim njeno telo obesili nasred logora kao upozorenje drugima.

Ili onu trudnicu - kada su joj počeli trudovi, pripadnici SS-a vezali su joj noge jednu uz drugu. Nikada nije videla nekoga ko je prošao kroz takvu agoniju.

Sećala bi se i lepih stvari, poput doma u tadašnjoj Mađarskoj. Jedna sestra je svirala violinu, druga klavir, a ona je bila plesačica, pa potom gimnastičarka. Sa šesnaest godina iznenada je izabrana da trenira sa olimpijskim timom. A onda je isto tako iznenada iz njega izbačena zbog svog „porekla“.

Uskoro je nosila žutu zvezdu.

Onda su jedne noći došli vojnici i odveli njenu majku.

Dok su ulazili u Aušvic, ispod natpisa „Arbeit macht frei“, logorski orkestar je počeo da svira. Njen otac se oduševljeno okrenuo prema njoj. „Vidiš“, rekao je. „Ne može ovo biti strašno mesto.“ Nikada ga više nije videla.

Sećanje je važno - to je bila jedna od poslednjih rečenica koje joj je majka rekla.

Dok se voz približavao Aušvicu, okrenula se ka Edith. Sve što su imali bilo im je oduzeto, ali, rekla je: „Niko ne može da ti oduzme ono što si sačuvala u svom umu.“

Kada su ih izveli iz vagona, odveli su i njenu majku. Krezubi vojnik razvrstavao je žene u dva reda, pitajući svaku: „Da li ste bolesni?“ Glas mu je bio gotovo ljubazan. Bolesne i stare žene, među njima i njenu majku, slao je ulevo. Pokušala je da pođe za njom, ali ju je uhvatio za rame i zaustavio. „Samo ide pod tuš.“

Kasnije je pitala jednu zatvorenicu gde joj je majka. Zatvorenica je klimnulaprema dimnjaku iz kojeg se dimilo. „Tvoja majka gori unutra. Bolje počni da govoriš o njoj u prošlom vremenu.“

Anđeo smrti

Krezubi čovek vratio se te večeri. Saznala je da je to Josef Mengele, logorski lekar - „Anđeo smrti“.

Čula je da je svake večeri prolazio kroz logor tražeći zatvorenike koji će ga zabavljati. Bio je uglađeni ubica i ljubitelj umetnosti. Postojao je i logorski orkestar. Zatvorenici su marširali uz njihove vesele marševe, a prebijani su uz bečke valcere.

Mengele se zaustavio ispred jedne barake. Tražio je plesačicu. Odjednom ju je neko gurnuo napred. Logorski orkestar zasvirao je „Na lepom plavom Dunavu“.

„Pleši!“, rekao je, ali ona nije mogla da se pomeri.

Tada se setila majčinih reči. Njeno telo bilo je zarobljeno, ali njen um pripadao je samo njoj. Zato se njime oslobodila. Zamišljala je da ne pleše u Aušvicu za ubicu svoje majke, već na sceni budimpeštanske opere. Plesala je za ljubav. Plesala je za život.

Ipak, kada je rat završen i kada je počeo marš smrti, zamalo je umrla. Nemci su ih terali da danima hodaju, sve dok nije toliko ogladnela da je jela travu, toliko oslabila da više nije mogla da stoji.

Ležala je na gomili leševa. Čula je nekoga kako viče: „Amerikanci su stigli!“, ali nije mogla da se pomeri. Imala je oko 30 kilograma. Ruka, kasnije će saznati da je pripadala američkom vojniku, pružila se prema njoj; na njegovom dlanu bili su crvene, zelene i žute bombone. „Hrana“, rekao je. Kasnije je naučila da se zovu M&M’s.

Kasnije je naučila i druge stvari: od više od 15.000 deportovanih ljudi iz njenog rodnog grada preživelo je samo njih 70.

Naučila je i da se ono zbog čega se tresla i rušila na pod zove „posttraumatski stresni poremećaj“. Nije joj se sviđala reč „poremećaj“. Njene reakcije nisu bile poremećene, bile su prirodne.

I naučila je kako se izgovara ta reč: „Aušvic“, iako ju je do kraja života izgovarala sa naglaskom.

Ali to više nije bilo važno.

Ne možete, naučila je, promeniti svoju prošlost.

Ali možete izabrati kako ćete se prema njoj odnositi.

Možete izabrati sreću.

Možete izabrati ljubav.

Možete izabrati ples.