“Skupština Srbije mi danas izgleda bolje nego ikad. Ono što javnosti nedostaje je balans stranačke rasprave, ali to je ishod ukupnih odluka u Srbiji. Ne mogu da komentarišem napade u Skupštini na Krik i Crtu, jer sam članica Vlade. I mene targetira opozicija, to je pravo ljudi, kaže u intervjuu za portal Nova.rs Gordana Čomić, ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.
Ćomić je veliku buru u javnosti izazvala u oktobru prošle godine kad je kao dugodišnja funkcionerka DS prihvatila da bude ministarka u Vladi koju je skrojio Aleksandar Vučić. Ona za Nova.rs govori o Skupštini, odgovara na pitanja o napadima na Krik i Crtu, Rezoluciji EP, zakonu o istopolnim zajednicama, koji je podelio javnost, usvajanju dece…
Bili ste skoro 20 godina narodna poslanica. Kako vam danas izgleda Skupština Srbije?
Bolje nego ikad, s tim što je kontekst u kojem je sastav Skupštine takav da je premoćna jedna politička stranka, odnosno koalicija, neobičan svima koji gledaju Skupštinu i izaziva sumnju i podozrenje da će moći da obavlja svoju kontrolnu i nadzornu funkciju. Moje iskustvo narodne poslanice je da koliko je do Skupštine da obavlja svoju nadzornu i kontrolnu funkciju, toliko je i do onih koje kontroliše. Morate se dobrovoljno podvrnuti ustavnoj obavezi da vas kontroliše. To je bio razlog zašto je Ministarstvo prvo u javnost izašlo 16. novembra pred Odbor za ljudska i manjinska prava u Narodnoj skupštini.
Šta je to dobro što Skupština radi trenutno?
Sve ono što su bili nedostaci ili preporuke Evropske unije. Za vreme jesenjeg zasedanja, prvi put otkad je Skupštine, bilo je rasprave i sednice o izveštaju EU, nakon dobrih sedam ili osam godina usvojen je Etički kodeks za ponašanje poslanika. To vam je dokument kojim se narodni poslanici samoobavezuju na ponašanje. Sve ono što su bili zahtevi iz periodičnih izveštaja Skupština manje-više radi. Ono što javnosti nedostaje je naravno balans stranačke rasprave, ali to je ishod ukupnih odluka u Srbiji.
Mi malo toga vidimo od onog što poslanici usvajaju, a čujemo targetiranja. Tako je organizacija Crta označena kao neko ko je pomogao u pripremama navodnog atentata na predsednika Vučića, a Krik kao neko ko sarađuje s klanom Veljka Belivuka. Kako vi to komentarišete?
Ja te ne mogu da komentarišem, ali vi bi to morali da znate.
Zašto?
Zato što sam članica Vlade.
Malopre ste rekli da vam Skupština izgleda nikad bolje.
“Jedna stranka dosta za ceo život”
Vi ste i dalje nestranačka ličnost?
Ja sam izbrisana iz svoje stranke 13. maja 2020. Jedna stranka dosta za ceo život. Nemam stranku.
Da li vam je ponuđeno da se učlanite u Srpsku naprednu stranku?
Zašto bi mi bilo ko nudio da se učlanim?
Pitali ste me šta se dešava, zato što znam šta se dešavalo u toj Skupštini ranije. Znači, ovo je bolje od toga da vas gađaju cipelama, ovo je bolje od toga da vade noževe, ovo je bolje od toga da se tuku, ovo je bolje od toga da se lomi inventar, ovo je bolje od toga da se recituju kletve i ovo je bolje od toga da se fizički napadaju u sali i u hodnicima oko Skupštine. I u tom kontekstu vam opisujem. Ono što se trenutno dešava što je posao narodnih poslanika, ja ne to ne mogu da komentarišem. Nije mi dozvoljeno da komentarišem. Mogu da komentarišem u vreme kada sam bila narodna poslanica, ko je odgovoran za red i u sali i zašto smatram da je ovo bolje.
Pomenuli ste Kodeks. Imali smo bar sedam prijava kršenja Kodeksa, koje su na mestu, ali nijednu Administrativni odbor nije usvojio. Utisak je da je taj kodeks donet samo kao dokument da bi se ispunila neka obaveza prema EU, a ne da bi se primenjivao u Skupštini.
Vaše pitanje je opet za Narodnu skupštinu.
Imate li vi problem da budete deo vlasti koja, videli smo, targetira političke neistomišljenike, novinare, nevladin sektor?
Mene targetira i opozicija.
Pitam vas da li vi imate problem?
Nemam problem ni s vlašću, ni sa opozicijom. Neka targetira ko god hoće. To je pravo ljudi da vas targetiraju, da izmišljaju…
Nije to pravo ljudi. Ako povezujete novinare Krika s klanom Veljka Belivuka u Skupštini, a taj poslanik ima poslanički imunitet i ne mora pred sud, to je zloupotreba prava.
To znači da vi niste pročitali Poslovnik Skupštine. Za ponašanje svih u sali za vreme sednice Narodne skupštine, odgovoran je isključivo predsedavajući Narodne skupštine. To vam govorim kao neko ko je bio poslanik i ko je bio predsedavajući. Ne može da se u toj sali desi ništa što predsedavajući ne dozvoli. Ono što poslanici rade, nezavisno od toga šta je odgovornost predsedavajućeg, to je predmet Etičkog kodeksa.
Inače, ovi napadi su i deo Rezolucije Evropskog parlamenta u kojoj su sada pobrojane i sve afere koje su se pominjale prethodnih godina. Kako vama deluje ta rezolucija?
Vrlo malo različita u odnosu na prethodne rezolucije. Rezolucija je iskaz Evropskog parlamenta i dobro je uzimati je u obzir u saradnji sa evropskim parlamentarcima. Ali i to je isto za Narodnu skupštinu, o tome Vlada ne odlučuje i ne učestvuje.
Premijerka je rekla da je taj dokument “van svake istine”, Vučić da su u njemu “ogoljene laži”. Kako vama izgleda?
Ja sam pročitala Rezoluciju vrlo pažljivo i moj stav je da je njihov posao da sarađuju s Narodnom skupštinom. I Vlada i predsednik imaju pravo na svoje komentare o Rezoluciji, zbog toga što nisu direktni partneri na primeni Rezolucije.
Vi ne želite da iznesete vaš stav o toj Rezoluciji?
Sad sam vam iznela. Moramo da naučimo svi zajedno ako želimo da zaista doprinesemo kritičkom dijalogu u Srbiji ko je ko, šta je šta, šta se može i šta se ne može, inače ćemo završiti u opštoj volji za ogovaranje problema, tračeve i izjavljivačku priču u kojoj je šta je ovaj rekao, pa šta je ovaj rekao… Od toga nema nikakve koristi. Ne branim, ali ja s Rezolucijum EP mogu da imam komunikaciju samo ako evroparlamentarci žele da posete Ministarstvo i da pitaju iz nadležnosti Ministarstva ono što oni smatraju da nije ušlo u Rezoluciju ili da jeste ili šta god im je volja.
Kad ste izabrani za ministarku, odmah ste najavili donošenje zakona o istopolnim zajednicama. Da li očekujete podršku koalicionih partnera u Vladi za usvajanje tog zakona?
Zakon je svojevrsna obaveza Srbije, pošto je Srbija članica Saveta Evrope. Savet Evrope (SE) ima i presudu Evropskog suda za ljudska prava, koja je podneta protiv Italije, a koja kaže da svaka država članica SE shodno svojim zakonodavstvu nađe način da obezbedi normalan život ljudima koji žele da žive zbog ličnog svojstva u istopolnim zajednicama. Ja nemam stranku. Iz svoje sam izbrisana 13. maja 2020. i mislim da ovo nije tema čak bilo kakvih koalicionih i političkih dogovora, mada su oni neophodni. Ovo je tema da li hoćemo da očovečimo naše društvo i uspostavimo kulturu ljudskih prava ili nećemo.
Da li je donošenje ovog zakona bio negde i deo vašeg dogovora s premijerkom Anom Brnabić i predsednikom Aleksandrom Vučićem?
Dogovor za uspostavljanje Ministarstva (za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog) nije bio na meni. To je po ideji predsednika Srbije i predsednice Vlade. Moj prilog je bio plan rada za godinu dana i rekla sam da ima smisla da ja vodim ovo ministarstvo ako ćemo zajedno raditi na ispunjavanju plana rada, koji sam 16. novembra predstavila Odboru za ljudska i manjinska prava i ravonpravnost polova u Skupštini Srbije, a oni odobrili. U tom planu rada se nalazi i izrada predloga zakona o istopolnim zajednicama.
Po kriterijumima koji su merljivi da li se Srbija udaljava od EU?
Ne, stagnacija je u pitanju. Stagnacija i u EU i u Srbiji. To je merljivo. Ako vam se u tri uzastopna izveštaja pominje ista ocena, to je stagnacija. Ako je volja javnosti, samozvano kritičke, prave kritičke, medijse, kakve god da to zove udaljavanjem, to je legitimno, ali ja ne razgovaram drugačije nego o činjenicama. Smatram da je politička agenda kritičke javnosti u Srbiji da artikuliše ili interpretira svu kritiku na vladajuću koaliciju na način da interpretira sopstvene utiske o tome šta je udaljavanje, duboko pogrešno i neće doneti rezultate koji su poželjni. Vladajuću koaliciju treba kritikovati, Ministarstvo treba kritikovati, ali morate znati pravila posla kad se kritika formuliše.
Različite stavove smo u poslednje vreme čuli o usvajanju ovog zakona od raznih političkih partija. Poslanici SNS se nisu izjašanjavali, dok su u SPS bili rezervisani. Da li ste imali neke kontakte s poslaničkim grupama u Skupštini Srbije na ovu temu?
Naravno, zato što su bili pozvani u ranu fazu, pošto je zakon još u prednacrtu. Mi smo pozivali narodne poslanike i na društvene dijaloge u toj ranoj fazi, zato što smatramo da je dobro da budu informisani o svim fazama izrade zakona, a Ministarstvo ima kontakte i razgovore sa narodnim poslanciima tek kada zakon postane predlog i bude upućen u Skupštinu. Pre toga ne.
Mnogi donošenje zakona o istopolnim zajednicama mešaju sa time da će članovima istopolne zajednice biti omogućeno usvajanje dece, što nije tema ovog zakona.
Nije. Izmišljaju. To je najlakše na svetu. Izmišljotina. Ja nemam razloga da ljudima branim da izmišljaju. Ja imam obavezu da branim ono što zakonska rešenja u tom zakonu, s objašnjavanjem kako to na bolje menja život ljudi čije je lično svojstvo da pripadaju LGBT plus populaciji, kako im uklanja administrativne prepreke, kako im omogućava sve ono što je drugim ljudima dozvoljeno, a njima nije, iako im je garantovano i našim Ustavom, članom 18 i 23. To nije brak i nema usvajanja dece.
Usvajanje dece je regulisano zakonom o porodičnim odnosima. To nije tema i nadležnost ovog ministarstva. Ono što zakon reguliše kakva je obaveza u istopolnoj zajednici prema detetu koje dolazi iz prethodnog života jednog od partnera, pošto takvih situacija imate u životu koliko hoćete.
Kakav je inače vaš stav o LGBT populaciji i usvajanju dece?
Ja sam beskrajno zahvalna ljudima koji izmišljaju da je ovde reč o usvajanju dece, pošto to meni otvara prostor da govorim o nasilju u kome žive deca u porodicama. Postoje istraživanja prema kojima deca u Srbiji u takozvanim normalnim porodicama žive u nasilju. Ova izmišljotina kako bi ta deca živela u istopolnim zajednicama je odlična da otvorimo široku javno raspravu, zašto bijete decu, zašto ih zanemarujete, zašto ih zlostavljate, zašto ih psihički mučite, zašto dopuštate da se ćuti o tome koliko nesrećne dece živi u porodicama koje su raznopolne.
A da ne govorimo o deci koji nemaju porodice.
Apsolutno. Bila bih zahvalna bilo kom mediju da samostalno vodi temu o tome zašto je proces usvajanja dece tako komplikovan. Država hoće sigurnost za tu decu. To je u redu i ja sam za. Ali, očigledno je da postoji toliko nepotrebnih prepreka. Zašto sama žena ne bi mogla da usvoji dete? Da li je bolje da bilo koje dete živi u bilo kakvoj vrsti porodice ili u kolektivnom smeštaju? Šta crkva ima da kaže o tome? Ako je crkva za to da decu treba rađati, da li može bilo koja crkva da pomogne zbrinjavanje dece u nekoj fazi ili da pomogne očovečenju roditelja koji mlate decu do krvi.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare