"Igrali smo tada kao Italijani", kaže Pančev uz širok osmeh dok u njegovom kafiću u Skoplju seciramo detalje uspeha koji ne bledi.
Trideset godina je prošlo od Barija. Više nego dovoljno da starije generacije lamentiraju nad čuvenom generacijom Crvene zvezde, dok se „ušatog pehara“ one mlađe generacije drže kao religije ili svetog grala koji, realno, teško da će ikad doživeti i videti lično.
PROČITAJTE JOŠ:
Teško je iskreno se i emotivno diviti nečemu što niste svojim čulima iskusili, pa recimo dve rečenice: „Bio sam u Bariju te 1991“ i „Znaš, mi smo bili prvaci Evrope“, dele dva totalno različita univerzuma.
Dok hodamo od spomenika Aleksandru Makedonskom u centru Skoplja, prolazimo kroz trijumfalnu kapiju i naposletku restorana kao iz „Žikine dinastije“ da bismo stigli do auta na parkingu, u glavi mi je samo: „kasnimo“.
Do 1 popodne i sastanka ostalo je oko pola sata, a navigacija pokazuje da su naselje Kapištec i tržni centar „Beverli Hils“ udaljeni svega pet minuta.
Tamo čeka jedna od Zvezdinih legendi sa stadiona „Sveti Nikola“ i hteli, ne hteli, malo vas hvata neka pozitivna „frka“ jer ipak je to „Darko, Darko, Darkoooo“ kako je nekad u zanosu izgovarao Milojko Pantić.
Stižemo u tržni centar nalik na Stari Merkator desetak minuta pre zakazanog termina i direkt iz garaže u prizemlju pitamo čoveka u prvom lokalu: „Kafe 9?“. Na šta on kratko odgovara „Aaaaa Pančev! Gore, pa levo“.
Stižemo u bašticu kafića koji prepoznate po broju 9 na staklu spolja, ekipa se namešta, „klapa“ pada. Stiže i osveženje, a „Kobra sa Vardara“ sa širokim osmehom na licu i dobro raspoložen počinje priču.
„Neverovatno. Koliko je brzo prošlo. Baš smo sad razgovarali u vezi sa tim i kad kažeš 30 godina je prošlo, neverovatno. A onda vidiš da su deca pored tebe porasla, recimo velika ćerka mi ima 21 godinu i onda vidiš – vidi stvarno. Brzo je prošlo, iako je sve to u lepim uspomenama i sećanjima koja će ostati i za dalje. Lepota svega toga je ostala, možda se još više i učvrstila kako prolazi vreme, jer shvatamo da će teško neka ekipa s ovih prostora da ponovi takav uspeh“, kaže Pančev za Nova.rs.
Ova reč „teško“ zadržala se u mislima jer je činjenica da je danas uspeh da bilo koji srpski klub uopšte stigne do Lige šampiona. O osvajanju nema govora ni u najluđim snovima.
Dok se danas timovi kroje da uđu u Evropu, nekada su se pravili da bi je pokorili.
„Nismo razmišljali konkretno o tome. Zvezda je bila veliki klub i pre Barija. Dolazila je na prag osvajanja nekog trofeja nekoliko puta. I osvajanje Lige Evrope, a Kupa UEFA ranije je veliko dostignuće. Zvezda je uvek bila tu negde, blizu. I Džajina generacija i Pižonova generacija i pre toga sa Borom Kostićem, Šekijem, dolazili su do četvrtfinala. Stalno je bila u tim, da kažem ‘vodama’. I celokupni jugoslovenski fudbal, čak i reprezentativno bio je uspešan, stizali su do završnice Evropskog prvenstva. Danas kad kažeš ‘ej bili su finalisti Evropskog prvenstva’ to je ogroman uspeh. Oni su pravili te uspehe šezdesetih godina. Uvek je jugoslovenski fudbal bio tu negde pri vrhu, ali je nešto falilo. Taj mali momenat da se to kruniše na pravi način i srećom, naša generacija je to uspela da uradi. U toj finalnoj večeri smo se pretvorili u neke Italijane i Špance, išli smo na rezultat. Njih to stalno nekako prati. Znači ne razmišljaju mnogo o lepoti i možda su zato prolazili dobro na turnirskim takmičenjima. Mi smo se u to pretvorili, nismo odigrali kako je publika navikla – ofanzivno i lepršavo, ali jesmo za rezultat. Sigurica jedna i to se na kraju isplatilo, dobro je što je tako ispalo“, konstatuje naš domaćin.
Postali su „Italijani ili Španci“ zahvaljujući Ljupku Petroviću, koji je predvideo tačan rasplet finala. Išao je na remi, pa da Stevan Stojanović odbrani penal i tako se i desilo.
„To je sigurno i za njih bilo iznenađenje, jer niko nije očekivao da ćemo mi tako da odigramo. Ali dobro, opet kažem, ponekad se stvari dešavaju onako kako nalaže situacija. Mi smo sa stručnim štabom procenili da je Olimpik bio jak tim i jeste bio jak. Među najjačima. Možda je bolje što smo tako odigrali, jer evo zamislite danas, da smo igrali dobro, stvorili pet, šest šansi i da nismo dali gol, sad bi pričali ‘jao, zamalo da pobedimo’. Bolje je ovako“.
A građenje te zlatne generacije počelo je 1989. posle poraza u Kelnu. Za tu utakmicu, svojevremeno je Svetozar Mijailović, predsednik Crvene zvezde, rekao da se na revanš išlo kao na izlet.
„Nažalost, nisam bio u Kelnu, imao sam dva žuta kartona. Koliko se sećam, Zvezda je imala nekoliko situacija za gol, dve, tri odlične šanse. Možda bih uspeo da iskoristim i snađem se u nekoj od njih. Možda bismo sada i o toj godini pričali drugačije, jer je Zvezda i tada bila spremna da stigne daleko. Definitivno. Zašto? Zvezda je završila zimski period, prezimiće u Evropi, a u martu se već uključio Mile. On dolazi kao pojačanje, a bio je i Piksi tu. Šteta što nas je Keln zaustavio u pohodu na početku, jer mislim da bi već tada bilo drugačije. Imamo mi taj balkanski mentalitet da shvatamo neke stvari nekad neozbiljno. Stalno nam je zbog toga falilo ono malo da stignemo na sportski vrh negde i smatram da je to uticalo da se utakmica završi kako se završila, da izgubimo 3:0. Neverovatno. Jeste Keln bio neka, da kažem inicijalna kapisla da neke stvari treba da se rade i veliko iskustvo za sledeće utakmice koje smo imali“.
Uz to, domaće prvenstvo je nekad bilo daleko jače, pa je Pančev jedan od zagovornika regionalne lige.
„Nije bilo ekipe da u odbrani nije bilo jednog ili dvojice koji su igrali oštro. Sećam se, ovde smo u Vardaru na Gradskom stadionu u Skoplju imali igrače koji su igrali takav presing. Nisu nam šansu pravili, znaš kako su igrali oštro. Najdoski, Janevski, Kane, još neki, biju ne možeš da dođeš do gola. Svuda je bilo tako. Sad je pesma, čoveče. Sve je to napravljeno zbog više golova i lepšeg fudbala. Bio je i u to vreme lep, ali je sve sa tom svrhom napravljeno i unapređeno, da fudbal bude lepši“, kaže Pančev.
Ubeđen je i da bi danas još više tresao mreže nego što je radio u svoje vreme kad je kao tinejdžer u Vardaru bio najbolji strelac lige sa 19 golova. Sa Zvezdom je postao i Zlatna kopačka Evrope.
„Veoma dobro. Davao bih i više golova nego što sam davao. Samo jedan razlog. Najviše zbog toga. U moje vreme, kad su centarforovi igrali i davali golove, on ide u WC sa štoperom. Takav je zadatak štoper dobio. Danas se ne igra tako striktno“, veruje Pančev.
Sve to bilo je podloga za Bari. To i činjenica da danas imamo brojne talente koji se rasipaju rano po Evropi sa 18, 19 godina jer para u fudbalu ima više.
„Pričam mlađim igračima, u naše vreme da ideš da igraš za Zvezdu, Dinamo, Partizan i Hajduk je isto kao kad sad odeš u Mančester, Borusiju. Takve su bile ekipe. Jake, u Evropi su stalno bili u prvih sedam, osam. Bolje se plaćalo, bolji uslovi. To je bio naš san u jugoslovenskom prvenstvu jer smo znali da do 28 godina ne možemo napolje. I onda kad znaš da postoji neki zakon, onda se koncentrišeš da u tih deset godina napraviš karijeru. Zato je liga bila jaka, najbolji igrači su najbolje godine provodili u jugoslovenskoj ligi. Sad kako možeš da imaš dobre lige kad svi idu napolje sa 18, 19 godina? Lova ih vuče, neko pre vremena od trčanja za slavom. Sve je to bilo napravljeno da bi jugoslovenska liga bila dobra i sigurno je bila među četiri, pet najboljih u Evropi“.
Darko je u Zvezdu stigao 1988. godine i ostao je do 1992. kada je otišao u italijanski Inter. Iz tog vremena bilo je poznato da je razgovarao i sa Zvezdinim najvećim rivalima – Partizanom, Hajdukom, Dinamom.
„Bila je situacija. Ja sam razgovarao sa svim klubovima. Čak je i Jurica Jerković, legendarni igrač Hajduka, bio je tada predsednik i najviše mi je nudio. Hajduk mi je najviše nudio od svih klubova. Dinamo isto. Dinamo je imao situaciju još kad sam imao 19 godina i bili su jako zainteresovani. Tamo imam ujaka koji više nije živ. On je tamo učio fakultet u Zagrebu i radio je u Vjesniku. Kao direktor nekog njihovog sistema, ali završio je novinarski fakultet. Preko njega su pravili situaciju da me odvedu tamo. Dobro je što sam ostao u Vardaru te četiri godine, jer sam sazreo. Sto, 120 utakmica u prvoj ligi kad odigraš odmah si zreliji i bolji igrač. Posle toga sam pričao sa svima i Partizanom, jer sam gledao ta četiri kluba kao nešto najveće u fudbalu i bilo je neozbiljno da odbijem nekog od njih, bar da ne razgovaram. Ne moram da prihvatim, ali pazi koliko je to nekorektno, traži te Hajduk, ili Partizan i ti sad kažeš ‘Ma neću da pričam sa vama'“.
Partizan je čak imao i svoju računicu kako bi dalje prodao Pančeva, da je Darko otišao u Humsku.
„Ja sam sa svima razgovarao i jeste Partizan bio, neću da kažem blizu, ali bili su ozbiljni. Smatrali su da treba ja da budem dve godine kod njih, pa su imali kombinaciju da me prodaju u Čelsi. Već je kao Čelsi mene kaparisao, pričamo o tom vremenu. Na kraju je opet pobedila želja jer smo familijarno, ćale, brat i ja najviše voleli Zvezdu. I stvarno smo navijali za nju. Smatram da je to odlučilo. Ta želja, jer sam mogao da odem bilo gde, u Partizan, Hajduk. Nije bilo problema. Da sam rekao ‘idem u Partizan’ otišao bih tamo. Ali mi smo familijarno zvezdaši, posle Vardara, jer opet, Vardar, tamo sam na neki način rođen. Od 11 godina sam tamo, zavoliš taj klub. Ali Zvezda i ona generacija Pižonova. Znao sam ih napamet. Pisao sam ih na svesci u osnovnoj školi: Stojanović, Krmpotić, Jovin, Muslin, Miletović, Jurišić, Šestić, Blagojević, Pižon, Savić, Milosavljev. Napamet sam ih znao. Igrali su dobar fudbal, bilo je dobrih igrača. Navijali smo kad su došli do finala i nervirali smo se kad su izgubili. Eto oni su uticali na mene najviše da kad dođe momenat da idem negde, odem u Zvezdu. Zato sam se i dogovorio sa njima, pokazalo se da nisam pogrešio“.
Po dolasku u Zvezdu već je poznavao mnoge igrače jer je kao vojnik dolazio na Marakanu.
„Nije tu bilo nikakvih problema. Mnoge sam znao iz reprezentacije. Sa Piksijem i Šabanom imam 40 utakmica zajedno u reprezentaciji. Za omladinsku, mladu… odlično smo se znali, to nam je bila prednost. Bio sam ja u vojsci nekoliko meseci u Beogradu i svraćao sam na stadion, gledali smo se mi. Znali smo se. I sa Dikom, evo Radina sam manje znao, pošto je igrao u Sutjesci. Odličan momak, dobar igrač. Jurića sam znao iz Veleža, Mareta… Svi između sebe. Jugu nisam znao jer je bio mlad. Izvanredan igrač, napravio fenomenalnu karijeru. Miha je isto bio mlađi. Njih sam manje znao. Mrkela mi je generacija, Bina je došao sledeće godine, Drizu sam znao iz Niša. Probem adaptacije nije postojao. Tad smo toliko vremena igrali između sebe, pa smo se znali“.
Sa imenima kakva su krajem osamdesetih bili Piksi, Prosinečki, Dejo Savićević, Pančev i ostali, trenerima nije bilo lako da kontrolišu ego u svlačionici.
Ljupku Petroviću se to pripisuje kao jedan od većih kvaliteta, mada Darko smatra da su ljudi koji su tada igrali za crveno-bele sami po sebi bili dobri.
„To je funkcionisanje jednog kolektiva. Često kažem, kad imaš 20, 30 njih, ne mogu svi da se druže i idu u kafanu odjednom. U bilo kom poslu. Bilo je druženja u manjim grupama, ali nije remetilo atmosferu u svlačionici. Ono kad se skupimo, uvek je bilo zaje*ancije između nas. Zezanje. Dešavalo se da bude i sitnih čarki, ali sve je to normalno. Posebno u sportu u kom ima mnogo energije. Ne može to da poremeti neku dobru atmosferu. Dobru atmosferu prave dobri ljudi, a u Zvezdi ih jeste bilo. Bilo je, ono što smo mi zvali pi**ranja, ali sve to brzo prođe. Neko nekome nešto prebaci, ali ni u jednom trenutku nas to nije poremetilo“, priča Pančev.
Piksi je pre Barija otišao, između ostalih je na mesto Miloša Drizića došao Mile Belodedić, za kog je dugo postojao mit da u klubu nisu verovali da je to on, pa su ga stavili naspram Dejana Savićevića i tražili da čuva „Genija“.
„Mile bi uzeo loptu svakome. Pametan igrač, inteligentan, nema tu ništa strašno da on uzme Deji loptu, iako je ovaj bio dribler, virtuoz. Ne možeš ni Robiju da uzmeš loptu ako tako gledaš. I ‘Žuti’ je davi tri minuta, čarobnjak. Interesantno je da je recimo Mile igrao prijateljske utakmice sa mladim timom Zvezde, sa drugim timom po malim mestima oko Srbije sa nekim trećim imenom. Da ga ne bi otkrili, jer nije dobio prava da igra ni prijateljstke. Zvezda je čekala mogućnost da ga registruje. Ali da ne bi kasnio u svemu tome, igrao je pod nekim trećim imenom. Odmah je on pokazao ko je i šta je, pa je to sa Dejom više mit, nego istina“.
Koliko je ekipa bila šarolika po karakteru, Darko nam pokazuje i po tome što su svi imali neke svoje „fazone“. Dragiša Binić je umeo i vatreno oružje da donese u svlačionicu, Prosinečki je bio poročan ka cigaretama, ali je klub sve to znao i tolerisao u granicama normale.
„Nosio je, da. Dešavalo se ponekad. Bila je voleo da živi u tom nekom svetu i na taj način razmišlja iako nije bio problematičan. Bio je ok. On je bio godinu dana sa nama, ipak smo mi generacijski bili tri godine sa nama. Robi je pušio, voleo je da zapali. Voleli su ponekad da izađu, popiju čašicu, dve, ali mislim da je sve to bilo u granicama normale. Nije tu bilo preterivanja, da ga iznose iz lokala, mrtav pijan. To mislim da se nije dešavalo. Nije nam to ništa smetalo jer smo imali izgrađen dobar odnos. A uprava je sve znala, sve su znali. Zvezda je u tom pogledu bila organizovana. Nije bilo šanse da odeš u neki malo poznatiji objekat, a da oni ne znaju, to nije bilo šanse. U tom pogledu je Zvezda bila maksimalno profesionalna. I tako mislim da treba da bude jer ako hoćeš rezultate, mora tako da bude. Mogla je i naša generacija da se zeza, izlazi svake večeri i ostaje do pet ujutru. Ali, da li bi nam to donelo rezultate na terenu? Ne bi. Veoma teško, jedno s drugim ne ide. Zato je dobro da klub sve zna“.
Zvezda je na putu ka tituli prvaka Evrope i fudbalskoj večnosti krenula preko Grashopersa, pa preko Glazgov Rendžersa i Dinamo Drezdena, do Bajern Minhena i Olimpika iz Marseja.
Već na prvoj prepreci bilo je problema. Peter Kezl je u 14. minutu meča na Marakani doveo Grashopers u vođstvo, a Pančev kaže da je već posle 1:1 bilo priča kako Zvezda nije dorasla i pokazuje stare boljke.
„Ima dva momenta koji su bili ovako, da ne kažem, zabrinjavajući, ali stavili su nas u razmišljanje. Prvo kiks protiv Grashopersa koji nas je iznenadio. Odlična taktička zamisao izvanrednog trenera Otmara Hicfelda koji je posle toga pokazao sve svoje kvalitete trenirajući Dortmund i tako dalje. Bio je prisutan taj strah ‘jao, nemoj samo da ispadnemo’. Svi su očekivali mnogo više od nas, a ti ispadneš u prvom kolu. Stvarno bi bilo razočaravajuće. Ali dobro, pregrmeli smo to odlično“, priča nam.
Revanš sa „skakavcima“ je već bio potpuno druga priča. Pred taj meč Robi Prosinečki je rekao da je Zvezda u Beogradu samo imala slab dan, a onda poentirao „idemo u goste da pobedimo“.
„Kobra“ je pogodio mrežu Grashopersa u 11. minutu za 1:0 u tom revanšu i odatle je sve krenulo uzlaznom putanjom.
„To je jedna od mojih najboljih partija u Zvezdi. Ali, dobri igrači igraju kad najviše treba. Strašno sam bio motivisan. Dao sam prvi gol iz, ne baš izgrađene situacije. Znaš ono, neki koji ne razumeju fudbal i ljudi danas u Skoplju kažu ‘jao pa Darku su sve nameštali’. E da, ja sam sve sa dva metra davao golove. Sedim u petercu, imam hoklicu pored sebe i samo čekam da dođe lopta. Kad bi tako lako bilo, svi bi davali golove“. Srećom nije tako. Recimo prvi gol ništa posebno situacija. Stoške me uposlio s centra, ušao sam u prostor, zagradio sam njihovog korpulentnog kapitena. Oslobodio sam prostor i 1:0. Sve je lakše. Vodiš 1:0 i sad oni moraju da daju gol“, priseća se Pančev.
Grashopers jeste dao gol i to je učinio Kezl u 62. minutu, ali su u međuvremenu za Zvezdu pogađali Prosinečki i Radinović i problema nije bilo. Rendžers je kasnije bio „pesma“ sa 3:0 i 1:1, da bi Dinamo Drezden sa 3:0 bio rešen već u prvom meču.
Međutim, onda je došao na red Bajern iz Minhena i polufinale Kupa šampiona.
„Drugi momenat zabrinjavajući je bio ono drugo poluvreme protiv Bajerna. Bilo je malo prebacivanja tu, čak sam i ja rekao nekoliko puta na poluvremenu da je trebalo da budemo malo ozbiljniji, jer smatram da smo razbili Bajern. Oni su se probudili tek posle gola. Umesto da damo još jedan gol, bile su dve, tri dobre situacije da se vrati lopta, ali proradio je možda malo taj balkanski mentalitet ‘e sad ja ću’. Ne može tako da se razmišlja u kolektivu. Svako će da kaže da si mi ti namestio gol, neće to da se sakrije. I srećom, zamalo da nas to kazni. Pošteno, imali smo veliku sreću kod stative Volfarta, ali kad ono nije ušlo, bio sam ubeđen da ćemo da ih eliminišemo, možda ne do kraja utakmice, ali u produžecima. Eto, desio se onaj trenutak, Augentalerovo, svi kažu, desno stopalo. Nije on udario loptu kopačkom, promašio je i udario cevanicom! Ja sam tu bio blizu i možda sam malo zasmetao Aumanu, golmanu. Nizak je golman i da je to današnji Čeh ili Kurtoa, izbacio bi je samo preko gola. Zato je on sebi tad dao gol. Nego malo reflektori, malo moja blizina jer sam krenuo na loptu, to ga je malo poremetilo da nema dobru orjentaciju i sebi je dao gol, a da si ga molio tri dana, ne bi uradio isto“, ubeđen je Pančev.
Na tom putu ka finalu, Zvezda ni u jednom trenutku nije bila definitivno sigurna da može da osvoji titulu.
„Nismo bili sigurni realno. Priželjkivali smo puno, da. Ne možeš da budeš siguran, posebno sa prethodnim iskustvom koje je Zvezda imala. Kako da budeš siguran kad igraš sa klubom kao Bajern Minhen? Pa oni su isti 30 godina. Nikad nije bio slab! Ispadali su, gubili su, ali uvek može da te pobedi. To je gigant jedan fudbalski. Da kažeš ‘ova generacija Bajerna je slaba’. Ma nema slaba. Za mene je fudbalski čudno, da jedan takav gigant nema deset titula evropskih, nego imaju samo pet, šest. I sad da budeš siguran. Ne možeš. Ili da igraš protiv Marseja. Možemo mi da pričamo, ali oni su tih godina bili vrhunska ekipa, među najboljima u Evropi. Dvaput je eliminisao Milan, osvajao protiv Milana u finalu 1993. Odličan tim“, podseća „Kobra“.
Istina, Bajern je i prošle godine bio prvak Evrope, to je uradio i 2013, dakle ima kontiunitet kakav istočnoevropske zemlje nemaju baš od Zvezde.
„Ima jedna izreka u sportu, da bi imao sreće moraš i da je zaslužiš. Nije ovo loto, pa da stalno imaš ili nemaš. Moraš i da zaslužiš i znaš. Kad se uzme dvomeč između Zvezde i Bajerna, mislim da je Zvezda bila bar 10, 15 posto bolja i zasluženo ušla u finale“.
Finale su obeležili penali. Na golu Zvezde Dika Stojanović, na Olimpikovom Paskal Olmeta. Za Zvezdu šutiraju Prosinečki, Binić, Belodedić, Mihajlović i Pančev, a za Marsej Mozer, Papen, Kasoni i Manuel Amoros.
Kada je Stojanović uspeo da nadmudri Amorosa i odbrani mu penal, nastalo je deset najtežih sekundi u karijeri Darka Pančeva.
Od centra ka beloj tački hodao je dok su mu kroz glavu proletale svakakve misli. Na kraju su njegova smirenost i veština presudili. Odlučio se da šutira u jednu stranu, shvatio je da bi ga Olmeta pročitao i promenio je odluku u hodu. Pogodio je. Zato danas i može da se šali dok nam opisuje kako je izveo najvažniji jedanaesterac u istoriji srpskog fudbala.
„I danas veoma često igrači izvode po sredini. Čekaju golmana da padne, pa pucaju po sredini. Uvek sam gledao golmana kako se kreće i onda probam da ga na taj način prevarim i u drugi ugao pošaljem loptu. On je stajao dosta mirno maltene do poslednje sekunde i tek kad se malo slomio, ja sam samo promenio smer noge i šutnuo ovamo. Ali vidi, ti kad vidiš kako se on slomio nema vraćanja, kako? Golman je u veoma delikatnoj situaciji, on malo kad se slomi ne može da se vrati, nema šanse, ni taksijem ne može da se vrati! Tako da, jeste da tako izgleda, ali kad gledaš druge penale, skoro na sva četiri penala pre mene svuda se bacao pre vremena. On se baci Robiju desno, Robi je šutne ovamo, kod mene je čekao do kraja. Nije mi se kretao i zato sam šutnuo na taj način i lopta izgleda da je relativno po sredini. Plasirao sam je, ali baš oštro, nisam je šutnuo punom“, živo se seća Pančev.
Usledila je opšta euforija, iako se sve dešavalo u vreme kada je Jugoslavija već počela da se raspada. Slobodan Milošević je tada organizovao doček za šampione.
„Meni je lepši doček bio pre toga, kad je narod izašao na ulice. Znaš ono, kad te političari sačekaju to je više ono… neki protokol. Ovde nema protokola, navijači izlaze od srca viču i navijaju, ti im mašeš, baš ono iskrena radost. Zato se dešavalo da mnogo puta kažem, kad bih se ponovo rodio i gradio karijeru, ponovo bih birao isti put. Zašto? Meni je draže da osvojim titulu sa klubom s ovih prostora, gde se narod baš iskreno obradovao, gde će to da pamti ceo život. Nego da osvojim sa nekim klubom koji je to već uradio nekoliko puta i gde nema neki poseban značaj. I šta sad, ja treba da se radujem s Italijanima, ili sa Špancima? Nije mi ista radost i isto radovanje. Jedino ako tamo živim i radim, pa ‘ajde. Ali ovako mi je hiljadu puta lepše što sam sa Zvezdom osvojio, nego sa stranim klubom“.
Crveno-beli su u godinama pre Barija gledali Keln, maglu protiv Milana, krajem osamdesetih i baksuz protiv Intera. Bari je sve to naplatio, ali se opet, godinu posle tog uspeha Zvezda našla na pragu finala.
„Lično smatram da je ta generacija mnogo pomogla svim trenerima da se oni uklope. A ne da se mi uklopimo u njihov sistem. Oni su se lako usklađivali u taj sistem koji je već bio napravljen. Posle je svako imao neke svoje ideje i u toku treninga i rada mi to prihvatamo i usvajamo. Niti je Ljupko imao problema, niti Šeki. On je posebno bio na svoj način galantan, da se pokaže, da nekoga zeza i prihvatili smo ga kao takvog. Voleli smo ga, on se borio za igrače, za njihove situacije, uslove. Čak mislim da je Šeki i ostao, igrali bismo dobro. Da li bismo osvojili, ne znam. Možda je Ljupko sa tim nekim svojim, malo drugačijim stilom pomogao da se nešto dopuni, ako je falilo, ali da bismo daleko stigli sa Šekijem, sigurno. Jako je interesantno da smo sa svim trenerima bili prvaci. Treneri jesu uticali, ali ne do te mere da bi Zvezda nešto promenila kao ekipa. Sa Šekijem, dupla kruna. Sa Ljupkom dva trofeja, finale Kupa Jugoslavije. Sa Vladicom prvenstvo osvojeno, Kup izgubljen, znači opet finale i zamalo finale Kupa šampiona. Da smo pobedili Sampdoriju opet bismo bili u finalu. Cela ekipa i atmosfera koju je pravila ekipa, pomogla je trenerima da se sve to postigne. Zato smo imali sve te uspehe i konstantno bili u nekim finalima. Da se taj Keln nije desio, možda bismo i tu bili“.
Iz grupe sa Sampdorijom, Panatinaikosom i Anderlehtom, Zvezda je 1992. ostala kratka za dva boda i jednu pobedu nad Italijanima.
„Te 1992. godine je bilo jasno da UEFA čini sve da Zvezda ne igra ponovo u finalu. Znači, nijedna utakmica u Beogradu, evo možete da proverite, u svakoj utakmici neko iz Zvezde dobija crveni karton. Jer, za njih bi bio veliki poraz da i pored sankcija, opet Zvezda igra u finalu. To bi lično za njih bio poraz. Evo ovaj momenat retko ko zna, možda niko nije ni pričao, ali svaka utakmica je bila doping kontrola. Svaka kad je Zvezda igrala. Protiv Sampdorije u Sofiji nije bila. A neverovatno kako su trčali igrači Sampdorije. Sad ja ovo pričam kao neko ko sumnja, ali jeste sumnjivo jer kako baš ta utakmica da ne bude doping kontrola. Mi tad da smo dobili Sampdoriju, mi smo finalisti“.
Na ruku kluba iz Ljutice Bogdana tada nisu išli ni odlasci igrača.
„Oni su kiksnuli protiv Anderlehta i Panatinaikosa. A mi smo pobedili Panatinaikos u obe utakmice. Pazi ovo, poslednje kolo mi da dobijemo Anderleht u Briselu, a da oni igraju protiv Panatinaikosa nerešeno, mi opet idemo. Oni su igrali 1:1 protiv Panatinaikosa kući. Toliko je malo falilo. Ali opet kažem, teško je bilo. Radili su sve da nas spreče da odemo u finale. Da ne pričam o odlasku šest igrača prvotimaca. Evo skloni ti sad šest igrača PSŽ-u ili Sitiju da vidiš kako će da igraju. Ne može šest prvotimaca da ti ode, a da ne dovedeš prava pojačanja, prave zamene. Jer, ovi koji su došli su bili dobri igrači, ali su bili neiskusni. Ratković, Bolić, Nedeljković i tako dalje“.
Odlazak Sampe i Barselone u finale 1992. označio je kraj četvorogodišnjeg boravka Pančeva u Zvezdi.
Mogao je u Mančester junajted, Barselonu i Real, povukla ga je Italija, otišao je u Inter, pokajao se, ali prekasno da bi sprečio i povrede i silaznu putanju karijere.
„Naša priča i odlazak u inostranstvo je sasvim drugačija od današnje priče. I Juga i Miha, svi ovi mlađi su otišli da grade karijere napolje. Mi smo ih već izgradili ovde u jugoslovenskom prvenstvu i faktički smo išli samo da zaradimo što bolje ako može. Nismo mi imali neke velike emocije. Šta sad, ja potpisujem za Inter, ma nije to mene ništa trznulo. Ja sam već bio u velikom klubu, možda i većem od Intera. Zvezda je možda samo finansijski siromašniji klub od Intera, pričamo o tom periodu. Inače nije ništa manja, to ti garantujem. Kažem ti o funkcionisanju kluba, ništa veći, samo su bili bogatiji“.
U godinama koje su usledile, Kup evropskih šampiona postao je Liga šampiona, a klubovi su postepeno počeli da se razbacuju milionima i gubili su onaj stari šmek zbog kog Pančev ponavlja – da mogu, birao bih isti put do titule.
„Novac je uništio mnogo toga. To i otvaranje fudbalskih granica. Jer, nema više one granice od 26, 28 godina. To je uništilo istočnoevropski fudbal koji je bio izuzetno jak. U našoj godini kad smo mi bili prvaci, imaš dve ekipe koje su igrale polufinale Spartak Moskva i Zvezda. Znaš kad će to da se desi u narednih 50 godina? Daj Bože da se desi, ali mnogo teško. Fudbal Istočne Evrope je mnogo izgubio i jedini dobar predstavnik koji je ostao da brani njegovu čast donekle je Šahtjor Donjeck, koji stalno igra u tim grupnim fazama. Tu je negde. Nema više ekipa. Ovo što je Dinamo uradio, sad su uradili i možda za deset, 15 godina. Zvezda je četiri puta zaredom ušla, ali teško ide da proba nešto više. Tako da, smatram da je novac popularizovao fudbal, marketinški. Mnogo ga se vrti, sve to izgleda atraktivno, ali po mom mišljenju nije fudbal dobio na kvalitetu. Štaviše, mislim da je izgubio. Jer, kad ti skoncentrišeš kvalitet u nekoliko gradova i ekipa, to nije baš dobro. Recimo, 2018. Svetsko i 2016. Evropsko su kvalitativno jedna od najgorih prvenstava. Golovi izgledaju mnogo lepše, jer ih snima 20 kamera. Ranije je bila jedna. Sve je to lepše, dresovi, tereni, ali na kvalitetu mislim da fudbal nije dobio“, zaključio je Pančev.
Kao iz one Bajagine pesme gde kaže „Moji su drugovi, biseri rasuti po celom svetu“, tako je i sa čuvenom generacijom iz Barija.
Pančev i Ilija Najdoski su danas u Skoplju, Dejan Savićević u Podgorici, Miodrag Belodedić u Bukureštu, Siniša Mihajlović u Bolonji, Duško Radinović u Švedskoj, Robert Prosinečki u Zagrebu…
Trideset godina kasnije više ih ne spaja isto državljanstvo, ali ih spaja jedna titula za koju je pitanje hoće li se ikad više ponoviti nekom od klubova sa prostora nekadašnje Jugoslavije.
Do tada, navijači Zvezde će nastaviti da obilaze „Kafe 9“ u Skoplju u Ulici Naroden front, kao hodočasnici i tražiće da im Darko, koji tamo često boravi potpiše fotku iz 1991. i dana kakve mlađe generacije ne pamte.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar