1
Dejan Savićević osvojio je na klupskom nivou skoro sve što se osvojiti može - ostaje žal samo zbog Mančester junajteda.
PROČITAJTE JOŠ
Već ste mogli da pročitate veliki deo priče o anegdotama, Branku Nešoviću, Voji Kisu i dolasku u Crvenu zvezdu, koji i dalje važi za jednu od najkultnijih transfer saga jugoslovenskog fudbala.
Zvezda je objedinila svetsku i evropsku titulu u Bariju i Tokiju, ali ostaje žal što jagoda na torti nije bio Superkup Evrope.
Mančester junajted pristao je na jednu utakmicu, pobedio je u Engleskoj sa 1:0, ali revanša nije bilo.
„Englezi kao Englezi, sigurno im ne bi falilo ovde ništa. Onda je naš klub prihvatio, ne znam da li iz finansijskih razloga, da se igra jedna utakmica tamo. Oni su bili mnogo jaki u UEFA u tom momentu. Zvezda je morala to da prihvati, odigrali smo dobro i žao mi je što Darko nije dao neki gol. Dosta šansi i akcija, ali Darko nije imao svoje veče, čovek koji je ostao upamćen u istoriji YU fudbala, ne samo Zvezde, došao je kao afirmisani strelac lige iz Vardara, nadavao se golova u Zvezdi, iz nemogućih situacija, ali jednostavno, nije to bila njegova noć. Da jeste, on bi dao 4-5 komada. I to je ostao žal, svih nas, mogli smo triplu krunu uzeti. Pehar KEŠ, Interkontinentalni i Superkup. Žao mi je što nismo to doneli, žao mi je što je Zvezda rasprodala sve igrače, jer da smo zadržali Prosinečkog, ubeđen sam da bi igrali opet finale KEŠ-a, da bismo osvojili Superkup. On je tad bio radilica s Jugom i Mihom, bilo je to na sredini terena, jedna mašina. Trčali su i bili su znalci, da šutnu slobodnjak i sve“, kaže Savićević za Nova.rs.
Zvezda je imala dobru rolu i u sezoni 1991/1992, iako je mečeve Lige šampiona igrala van Jugoslavije.
„Igrali smo u Budimpešti i Sofiji, sve smo igrali u gostima praktično, ali smo imali meč loptu. U Sofiji smo imali Sampdoriju i podrška je bila kao da smo u Nišu, da smo domaći. Par igrača je imalo žute kartone, ja sam bio povređen, probao sam da igram pod injekcijom, poveli smo 1:0, Miha je dao strašan gol Paljuki iz slobodnjaka, ali nismo uspeli da se odbranimo i da meč privedemo kraju. Mogli smo da igramo finale sa Barselonom. Sećam se finala Barse i Sampe, Sampdorija je preko Manćinija i Vijalija imala neke šanse, Kuman je dao gol iz slobodnog udarca, po mom mišljenju, Paljuka je to morao da brani. Pitanje je sad… Ne znam šta bi bilo, ali da smo bili blizu, bili smo.“
Večita je tema da je postojalo tiho rivalstvo i netrpeljivost između Vas i Piksija, ali i da je to rešio Šeki tako što vas je spojio kao cimere?
„To su novinari nešto pisali, Piksi i ja smo dan-danas dobri prijatelji. Nikad između nas nije bilo teških reči. Neko je to probao da napravi da bi bilo novinarima interesantno. Šeki je to verovatno čuo i onda nas je zagrlio i rekao ‘vas dvojica ste uvek drugovi, najbolji igrači’. Znao je da ako nas ne spoji i ne napravi dobre drugare, da to može da se odrazi na ekipu. A i jedan i drugi smo bili dobri igrači, taj Šekijev potez je bio dobar. Ne bismo se mi verovatno nikad sukobili, ali kada si sa nekim u sobi, zbližiš se, pričaš, o svojim pogledima. Tada smo bili mladi, najlepši i ludi, što ja volim da kažem. I onda pričaš o problemima, familiji, curama, hoćemo li u grad, šta ćemo da radimo. Šeki nas je zbližio i danas smo dobri prijatelji.“
Još jedan mit je da je Mile Belodedić morao da prođe kroz test i duel sa Vama i pokaže se protiv Vaših driblinga?
„To je pitanje za Džajića. Neko je Belodedića doveo kod Džajića, on nije mogao da poveruje, proverio je taj sastav koji je igrao za Steauu. Ne bih te priče ni komentarisao, Belodedić je bio veliki igrač. Da ga ja driblam i da se on dokaže, mislim da je to smešno.“
Da li je dug i rigorozan karantin u Bariju bio kontraproduktivan?
„Moje mišljenje je da je karantin bio kontraproduktivan, da je bio najduži, nije, imali smo ih dosta. Oko Mundijala, po dve ili tri nedelje, pa po mesec i po dana. Bio je dug jer smo bili u zamku na 10 kilometara od Barija, u maslinjaku gde nema ničeg drugog. U sobi si, siđeš, sediš i pričaš, nije bilo telefona i interneta. Gledaš TV i ne razumeš ništa. Malo nas je to ubijalo. Treniralo se jednom dnevno i povredi se Duško Radinović, verujte mi, svi smo onda išli na masažu, istezanje… To je bio takav strah da se još neko ne povredi. Eto, Duško se ja mislim nikad nije povredio u Crvenoj zvezdi, mislim da mu je to jedina povreda. Dani su sporo prolazili, jedan dan smo imali za šoping. Trenirali smo pre podne, popodne smo imali dva ili tri sata da prošetamo, popijemo kafu… Malo da promeniš ambijent, mi smo u Beogradu živeli 300 na sat, bili sa drugovima, familijom. Sputali su nas i doveli u zamak računajući da su bili u pravu, u želji da nas izoluju. Mislim da je to bilo kontraproduktivno, kasnije, igrajući u Milanu šest godina, nikad nismo imali tako dug karantin. I na finale Lige šampiona smo išli kao da igramo bilo koji meč Serije A. Te predrasude postoje još kod nas u fudbalu, toga nema u Italiji. Nikad nisam trenirao u Milanu u vremenu kad se igra utakmica, a većina utakmica je počinjalo u 3 popodne ili u 20.30. Uvek je bio jutarnji trening, 10, pola 11, u pola 10 kada je leto, kada su pripreme. Trenirali smo u 9 zbog vrućine, a danas još postoje te predrasude. Bilo bi dobro da se trenira u 18.00, u 20.00… U Milanu to nisam radio, i sad su mi rekli da je Pioli tako radio. Trenirali su ujutru, došli u Beograd uveče, pogledali teren i vratili su se. Sutradan su izjutra verovatno na nekom terenu imali lagani trening i navečer su igrali utakmicu. U Milanu nikad nismo imali preko dva treninga, ali je Milan najbolje trčao. Ti treninzi bili su pakleni. Kad sam se vratio 1999. kod Vojina Lazarevića, on je voleo da napravi treninge, po igračima, teške. Ja sam im rekao, ne mogu da verujem. Kad su se najviše žalili, rekao sam, „momci, ovo je 30 posto onoga u Milanu što sam trčao. Ja sam napravio pauzu od šest meseci, trčim ovo bez problema. A vi ako hoćete u inostranstvo i da pravite karijere, ovo je limunada. Verujte mi, a vi radite šta hoćete. Ja ovo treniram zbog sebe, nije mi problem.“
Da li je uprava napravila takvu izolaciju i zbog straha od Marseja, koji je želeo da podmiti nekog?
„Bilo je tih priča i ponuda, moguće da je to razlog izolacije. To je pitanje za Džaju, Cveleta i Ljupka. Opet, mi smo igrači, profesionalci, oni ti kažu, ‘imaš ugovor, dođi tad i tad.’ I ti šta ćeš, kao u vojsci. Mi smo tamo imali samo jedan jedini problem, ugasili su televiziju direktno na recepciji, nemam pojma. I šta ćeš da radiš… Meni se nije gledalo ništa, ugasio sam svetlo i otišao da spavam. Diki se nije spavalo i on je sišao na recepciju da pita šta je problem. Da li je bilo 12.15 ili pola 1. Napravili su oko toga sastanak, frku, a ja ne mogu da verujem. Ljudi, sišao je da pita u 00.30 da pita. Kao, ti si kapiten, ne smeš da radiš to… One komunističke fore, razumeš, meni je to bilo malo i smešno. Sedeo sam pozadi i nisam komentarisao, ali sve mi je bilo smešno.“
Gagi Jovanović, poznati zvezdaš, posvetio Vam je pesmu „Dejo Genije“. Da li je tačno da je nadimak dao Silvio Berluskoni i kako ste reagovali na pesmu?
„Nadimak mi nije dao Silvio, već novinar Gazete delo Sport, tada mi je bilo drago, ali nekako, u mom prisustvu, nisam voleo da je slušam, osećao sam nelagodnost i neprijatnost, iako je išlo u nekim diskotekama kada sam se pojavljivao. Tražio sam da je skrate ili da je ne puštaju sledeći put kad dođem. Upoznao sam Gagija i pre davno, ali smo i pre neku godinu bili u Budvi i pričali.“
Superliga je primer kako mnogi hoće „preko reda“ do elitnog mesta, da je Bernar Tapi bio preteča toga?
„Ima mnogo preduzetnika koji su hteli da osvoje i pre Tapija, pa ništa. PSŽ koje pare ulaže, pa ništa. U Italiji se sećam primera Pelegrinija, bio je u Interu, kada sam ja bio u Milanu. Potrošio je oko 250 miliona maraka, to je tada bila velika cifra, i na kraju su navijači krenuli da ga linčuju. Čeki Gori je u Fjorentinu uložio velike pare. Ima dosta tih ljudi, nije samo Tapi. On je osvojio, a koliko je samo onih koji nisu ostvarili cilj. To su bila druga vremena, ne može se porediti sa ovim sada. Tad je u Jugoslaviji bilo peto ili šesto prvenstvo u Evropi. Radnički iz Niša izbaci Napoli, Hajduk izbaci Marsej ili Torino. Naša liga je bila veoma jaka i nije bilo tog jaza kakav je sad. Romantika… Bilo je mnogo manje para, ali su ova prva četiri kluba bila koliko toliko bogatija. Moja Budućnost je ovde imala mali budžet i smešne pare u odnosu na igrače velike četvorke. Uvek je bilo razlike, ali ne kao sada. I tako je Steaua uzela titulu i igrala finale 1989. s Milanom, pa smo mi osvojili… Sad je napravljen takav jaz da tako nešto ne može da se desi. Zvezdin budžet je 20-30 miliona, a ovi plate igrače 100 miliona. Zvezda nema budžet koliko Bejl zarađuje bruto. Klubovi su sada tražili da imaju 10 umesto šest mečeva. I našli su modus sa 36 klubova, to se meni lično ne sviđa. Ali to su radili ljudi koji se u te stvari razumeju. Sad ćeš igrati pet mečeva kod kuće, pet na strani, onda se pravi tabela, prvih osam ide dalje, onda ovi od 9. do 24. mesta igraju baraž da se ponovo igra protiv ovih osam. Tu se pravi još neka utakmica. Jedino nema prelivanja u Ligu Evrope. Ona poslednja četiri tima nemaju više mečeve, i UEFA je izašla u susret, a oni su pravili novu ligu. Ostaće draž da se veliki klubovi pojave ovde i da uživamo kad Zvezda i Dinamo ih ugoste. Pa i Turci, Grci i Rumuni da se takmiče sa boljima. To je draž koja će ostati nastavkom Lige šampiona.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
