Pitali su vladiku Grigorija da li je presađivanje organa prihvatljivo u pravoslavlju: Dao je odgovor koji će mnogi pamtiti

Mnogi pravoslavni teolozi i episkopi isticali su da je doniranje organa čin milosrđa i žrtve za drugoga, pod uslovom da se obavlja uz slobodnu volju i poštovanje dostojanstva čoveka. Ipak, postoje i oni koji upozoravaju na etičke dileme, posebno kada je reč o definisanju moždane smrti i mogućim zloupotrebama u transplantacionom sistemu.

O ovoj temi govorio je i vladika Grigorije, koji je kroz lično iskustvo susreta sa čovekom kojem je presađeno srce izneo svoje viđenje transplantacije organa.

„Nisam biogenetičar, niti sveznalica koji može da odgovori na svako pitanje. Ali nedavno sam u Americi upoznao čoveka kome je presađeno srce i koji živi sa srcem nekog drugog čoveka. Taj čovek mi je govorio o svojim poslednjim minutima, kada se radilo o tome da li će živeti još dan, dva, tri ili samo nekoliko sati.

Od njega sam naučio nešto najvažnije. Pitao sam ga: ‘O čemu si razmišljao u tim poslednjim trenucima, kada je bilo potpuno jasno da ćeš umreti?’ Rekao mi je da je razmišljao samo o vremenu koje nije proveo sa svojim najmilijima.

Sada, kada ima novo srce, on je sasvim drugačiji čovek. Uvek je veoma pažljiv prema ljudima. Jako je dobar čovek. Verovatno je bio dobar i sa svojim starim srcem, a dobar je i sa ovim novim i ja protiv toga ne mogu da kažem ništa loše.“

Njegove reči mnogi su protumačili kao podršku transplantaciji organa i donorstvu, odnosno kao poruku da spasavanje tuđeg života ne može biti u suprotnosti sa osnovnim hrišćanskim vrednostima poput ljubavi, saosećanja i brige za bližnje.

Iako se o ovoj temi i dalje vode polemike među vernicima i teolozima, zvanični stavovi većine pravoslavnih crkava danas transplantaciju organa ne odbacuju unapred, već insistiraju na etičkom pristupu, dobrovoljnosti i poštovanju ljudskog dostojanstva.