"Bila sam razočarana kada sam saznala da nosim dečaka, a onda sam saznala da skoro 'niko neće muško dete'"

Nazovite to majčinskom intuicijom ili sklonošću ka pesimizmu, ali ja sam odgovor već znala.

„Dečak“, rekla sam gotovo ravnodušno, kao neko ko se pomirio sa sudbinom. Osećala sam to u kostima, ili preciznije, u materici.

A sada je nauka to i potvrdila: ostvarivalo se ono čega sam se dugo plašila.

Kao neko ko nikada nije bio potpuno siguran da li uopšte želi decu, nikada nisam mogla da se povežem sa onom rečenicom: „Samo da je dete zdravo.“ Ako sam već nameravala da potpuno promenim svoj život i posvetim ga drugom biću, želela sam više od toga. Još kao tinejdžerka govorila sam u šali da bih, ako rodim sina, „dala dete nekome drugom“. To je vrsta humora koja savršeno prolazi kod prave publike, a istovremeno užasava sve ostale. Kada je moja starija sestra počela da dobija decu, sve joj je ispalo savršeno. Rodila je dve ćerke i tako ponovila naš porodični obrazac iz detinjstva: otac okružen ženama i porodična letovanja koja su neizostavno uključivala kupovinu. Dolazila sam iz „ženske porodice“. Želela sam da se taj niz nastavi.

Istorijski gledano, moje želje bile bi prilično neuobičajene. Istraživanje Population Reference Bureau iz 1978. godine pokazalo je da su žene mnogo češće želele sina, „kako bi nastavio porodično ime i bio društvo ocu“. Tek poslednjih godina primećuje se potpuni obrt. Danas klinike za vantelesnu oplodnju beleže veliki broj roditelja koji žele da osiguraju da dobiju devojčicu. Prošle godine Economist je objavio naslovnicu sa roze balonom i naslovom: „Uf, ipak je devojčica!“ U tekstu se navodi da Amerikanci plaćaju više za usvajanje devojčice nego dečaka, kao i da su mnogo skloniji da pokušaju da imaju još dece ako im je prvo dete sin, što govori da mnogi zaista očajnički žele ćerku. Konzervativci često govore o „antimuškoj pristrasnosti“ u društvu, ali ako ona i postoji, čini se da je najizraženija još u materici.

Kada sam prošle godine na svom Jutjub kanalu prvi put govorila o razočaranju zbog pola bebe, dočekao me je talas kritika. Ljudi su mi zamerali što pretpostavljam da znam kog će roda moje dete jednog dana biti. Mnogi su bili besni jer, kako su tvrdili, pridajem previše značaja polu, iako je rod društveni konstrukt. Zar ne vidim, govorili su, da time izdajem sopstvene progresivne vrednosti? Zar nije apsurdno da mislim kako soba za dečaka ne može biti roze? „Boje nemaju veze sa polom pri rođenju, glupačo!“

Dok sam čitala komentare, preplavio me je stid. Čak sam razmišljala da obrišem video. Nisam želela da doprinosim problemu muške otuđenosti niti da dodatno učvršćujem štetne rodne stereotipe. Posle godina deljenja svojih emocija na internetu, čak i onih koje me ne prikazuju u najboljem svetlu, pitala sam se da li sam ovog puta ipak otišla predaleko. Možda je ovo bilo nešto toliko ružno da je trebalo da zadržim za sebe.

Ali nastavila sam da čitam komentare i shvatila koliko se drugih roditelja prepoznalo u onome kroz šta prolazim. „Uvek sam zamišljala da ću imati ćerku“, napisala je jedna žena. „I ja sam isto osećala kada smo prvi put u porodici dobili dečaka“, dodala je druga. Za potrebe ovog teksta razgovarala sam sa još mnogo roditelja koji su doživeli razočaranje zbog pola deteta. Laura Kinson Evans, koja ima 36 godina, plakala je kada je saznala da nosi sina. Isto se dogodilo i 42-godišnjoj Sari Kvin.

Nakon rezultata testa ostalo mi je još nekoliko meseci trudnoće, dovoljno vremena da se vrtim u sopstvenim mislima. Kad god bi me neko dobronamerno pitao da li nosim dečaka ili devojčicu, nisam ni pokušavala da sakrijem razočaranje.

„Dečaka. Uf.“

A onda sam se porodila i, na sreću, ta osećanja su se povukla pred bezuslovnom ljubavlju i neodoljivom potrebom da ljubim njegovu malu glavu. Ispostavilo se da moje razočaranje nije imalo nikakve veze sa bebom. Moja beba je divna. Sve bebe su divne. Mi roditelji smo ti koji imamo sopstvene probleme koje moramo da rešavamo.

Ako nikada niste bili roditelj koji je osetio onu čudnu, upornu bol razočaranja zbog pola deteta, možda vam moja reakcija deluje preterano. U čemu je problem? Zar budući roditelji ne bi trebalo da budu srećni bez obzira na to kakvo dete dobiju? Neki se možda čak pitaju da li sam uopšte sposobna da budem majka sa ovako izraženom pristrasnošću. Srećom, nisam ovde da ikoga ubeđujem u svoje roditeljske sposobnosti. O tome će jednog dana moći da sudi samo moj sin, kada dovoljno odraste. U trenutku kada ovo pišem ima svega pet meseci. Ali želim da pokušam da objasnim zašto se toliko nas suočava sa ovim neprijatnim osećanjima.

Iako je svako od roditelja sa kojima sam razgovarala imao sopstveno iskustvo, određene teme stalno su se ponavljale. Mnoge majke žalile su se da odeća za dečake nije ni približno zabavna kao ona za devojčice, baš kao ni muška imena, sa čim se potpuno slažem. Nerviralo me je što će posebne prilike obeležavati košulje umesto slatkih haljinica, a želela sam sobu ispunjenu rozim i ljubičastim tonovima. Ipak, sa takvim površnim stvarima lakše je izaći na kraj. Danas, recimo, kupujem mnogo garderobe sa neutralnim životinjskim motivima.

Mnogo teže bilo je nositi strah koji sam čula u gotovo svakom razgovoru: ne znam šta da radim sa dečakom.

„Ta beba će imati penis“, rekla mi je Ana, koja je tada bila u drugom tromesečju trudnoće. „Iako imam muža, sve mi to deluje nekako… strano.“

Taj strah da će vaše dete biti potpuno drugačije od vas prevazilazi fizičke razlike. Rana Otman, majka trinaestomesečnog dečaka, rekla je: „Ja znam kako se svetom kreće žena, tome me je naučila moja majka. Ali ne znam kako izgleda odrastati kao muškarac. Nemam pojma.“

Sara je imala sličnu dilemu: „Znam kako da odgojim samouverenu devojku koja neće trpeti svašta, ali ne znam kako da odgojim empatičnog muškarca.“

Razgovori sa tim ženama naterali su me da se postidim svojih strahova. Toliki deo mog razočaranja bio je vezan za haotične scene sa malim dečacima koje sam viđala oko sebe. Moj hormonalni mozak zamišljao je bučnog mališana koji se penje po zidovima, dok ćerka moje najbolje prijateljice mirno sedi i igra se lutkama. Taj kontrast između naših budućih života u meni je izazivao bolnu ljubomoru. Ljudi oko mene dodatno su podgrevali te strahove. Jedan prijatelj mi je tokom trudnoće potpuno opušteno objašnjavao koliko mu je sin zahtevniji od „anđeoske“ ćerke, ne shvatajući da time potvrđuje moje najveće strepnje.

Ali moj strah od toga da su mali dečaci „mali teroristi“ zapravo je bio mnogo manje ozbiljan od onoga na šta su druge žene ukazivale. Bila sam toliko fokusirana na to da moj budući sin možda nikada neće želeti mirno da čita knjigu u ćošku, da nisam ozbiljno razmišljala o mnogo strašnijoj mogućnosti: da jednog dana završi u svetu mizoginih internet zajednica i ideologija.

U današnjem svetu ulozi deluju zastrašujuće visoko. Ako ne naučite sina da poštuje žene, rizikujete da ne postane samo razočaranje za porodicu, već i opasnost za društvo. U eri Endrjua Tejta i beskonačnog skrolovanja, nemoguće je potpuno zaštititi decu od štetnih ideja. Osim ako ih ne zaključamo u sobu bez interneta, svakodnevno će nailaziti na mizogine i rasističke poruke prerušene u „muško osnaživanje“. Na nama je da ponudimo snažniji narativ, onaj u kojem feminizam i empatija nisu ružne reči, već način života.

Kada sam preko društvenih mreža pozvala roditelje da podele svoja iskustva sa razočaranjem zbog pola deteta, dobila sam gomilu poruka od majki. Mnogo teže bilo je pronaći očeve koji su u početku bili razočarani što dobijaju sina, ali i oni postoje. Kameron, koji ima 30 godina, rekao mi je da je prvobitno želeo ćerku, ali da ga nije naročito plašilo odgajanje dečaka. Svestan je mogućnosti da njegov sin jednog dana uradi „nešto veoma loše“, ali ne misli da može potpuno kontrolisati takav ishod. Ono što može jeste da ga voli i okruži dobrim ljudima.

Njegov stav bio je potpuna suprotnost osećaju odgovornosti koji su mnoge majke opisivale. Mnoge od njih, rekla bih nepravedno, nose ogroman teret odgovornosti za buduće ponašanje svojih sinova. Kasi Vud Triplet, majka šestogodišnjeg dečaka, rekla mi je: „Stalno se pitam kako da učinim da odraste u empatičnog čoveka, a ne u još jednog groznog muškarca, jer ih ima toliko.“

Ne mislim da je Kameron naivan. Verujem samo da njegova sigurnost dolazi iz činjenice da je muškarac i da zna da dečaci mogu odrasti u ljude koji poštuju žene, jer je i sam takav postao. Za njega oblikovanje sinovljevog karaktera nije bomba koja svakog časa može eksplodirati. On ima iskustvo koje ja nemam. Majke mnogo češće imaju upravo suprotno: kolekciju loših iskustava sa muškarcima.

Ipak, nepoverenje prema nekontrolisanoj muškosti nije ograničeno samo na žene. Kamran Eštehardi, terapeut iz Kalifornije koji radi sa tinejdžerima i mladima, pričao mi je kako se tokom odrastanja bunio protiv patrijarhalnih stavova svog oca. Kao tinejdžer bio je bliži majci i sestri, više se poistovećivao sa ženskom stranom svoje ličnosti. Kada je postao roditelj, zamišljao je sebe kako sa ćerkom nosi iste baletske suknjice, a ne kako pokušava da „nauči sina da bude muškarac“.

„Znao sam da ću deo sebe projektovati na sina“, rekao mi je. „Kao da ću u njemu gledati malu verziju sebe.“

Ako čak i terapeut oseća nesigurnost oko toga kako odgajiti dečaka, kakve šanse imamo svi ostali?

Kolumna je napisana za magazim Slate