Miodrag Belodedić može da se pohvali da je jedini čovek koji je sa dva istočnoevropska kluba osvojio Ligu šampiona.
PROČITAJTE JOŠ
Tek sada, kada bogati giganti pokušavaju da se „odmetnu“ i naprave Superligu, mnogi su postali svesni kakav su uspeh napravile Crvena zvezda i Steaua.
Mile je bio deo oba uspeha, o čemu je govorio za Nova.rs u Bukureštu, iz kog je morao da ode kada mu je već dozlogrdilo što ne može ni da podigne 100 leja iz banke, a da neko iz Sekuritatee ne diše za vrat.
Sa Steauom je 1986. osvojio titulu prvaka Evrope i taj put je sigurno bio teži nego u Crvenoj zvezdi, zbog rigoroznog režima Nikolajea Čaušeskua.
Steaua je bila jedno vreme igračka njegovog sina, koji je svojevremeno molio Mileta da ne odlazi iz kluba.
Ekipa prvaka Evrope je dobila na poklon stare prefarbane vojne automobile, kao nagradu za najveći uspeh u istoriji rumunskog fudbala, dok je Valentin Čaušesku na stadion dolazio u novom Mercedesu.
Nije to bilo vreme u kom je Steaua mogla da sanja o skautingu, o čemu je Belodedić i govorio na početku svoje istorije o Steaui.
„Šta da ti kažem, nismo imali ni kasetu sa utakmicom Barselone, i tako smo čekali, čekali, da vidimo kako igraju i da ih upoznamo. Na kraju, Ambasada Rumunije iz Madrida nam je poslala jednu utakmicu Barselone koja se igrala u Španiji. I tako smo analizirali, gledali… Sve je ovde bilo zatvoreno, nismo imali ni informacije, ništa. Pripremali smo se kao u Sovjetskom savezu, nismo imali veze sa zapadom, trčali smo po brdima, planinama, trenirali i dizali tegove. Ali, bili smo spremni, imali smo najbolje igrače iz Rumunije, njih šest su bili reprezentativci. Rekao nam je trener da ćemo sigurno da dobijemo utakmicu ako smo pravi, kao što nam je rekao i Džaja, da ćemo sigurno dobiti Bajern. ‘Nemojte ni da razmišljate da ćete izgubiti, sigurno dobijamo.’ I rekao nam je da su Barselone mnogo stariji od nas, mi smo bili mlađi, 22-24 godine smo imali, oni su imali 4-5 igrača na zalasku karijere, poput Šustera, Aleksanka, Arčibalda… Rekao je da budemo hrabri i da igramo, i nisu nas nadigrali baš. Bili su produžeci i gledali su nas tako da smo im u licu videli da više ne mogu. Nismo primili gol i onda se pojavio Helmut Dukadam. Odbranio im je četiri penala.“
Nisu bez razloga igrači Steaue verovali Dukadamu bezrezervno.
„Znao je da brani penale i u rumunskom prvenstvu, i kad smo trenirali, nisu mogli da mu daju gol. Prva dvojica koji su redovno izvodili penale u Rumuniji, promašili su. Dvojica koji nisu šutirali penale, postigli su golove. To je ta priča. Što se tiče publike, posle, kad su nam dali pehar, Španci su izašli sa stadiona, nisu imali šta da čekaju, a trebalo je da mi napravimo krug. Onda smo pričali, nemamo zašto da pravimo krug, nema navijača, nema nikog iz Rumunije. Mi smo bili na terenu sami i čuli smo neke glasove spolja, „Steaua, Steaua“. Eto, imamo i mi navijače. Bilo je njih 14-15 ispred stadiona, to su bili oni koji su nas pratili i imali pravo da dođu u inostranstvo. Posle smo pročitali u novinama da je njih 8-9 ostalo u Španiji, nisu se vratili“, kroz smeh će Mile za Nova.rs.
Nije se tada nazirao pad Čaušeskua, ali je počelo polako da se sve više „krčka“ nezadovoljstvo u narodu, ali i među sportistima. Čak i oni koji su imali kakve-takve privilegije, nisu mogli da popiju kafu bez nadzornih pogleda uniformisanih lica.
„Period taj, baš od 1986. bio je loš, sve je bilo zatvoreno. Kada smo išli u inostranstvo na utakmice, morali smo na aerodromu da prolazimo kroz neku filter zonu. Pa su nas stalno pitali da li imamo valutu. Mi gledamo, kakvu valutu, nemamo. Ali to nam je bio sistem, šta da radimo. Nismo ni slavili kad smo stigli u Bukurešt, zvali su nas u vojnu kuću, ministar je došao, predsednik Čaušesku, sve je to bilo zvanično. Obučeni smo bili u odela, desno je bio pijanista, večerali smo, pričali. Čaušesku je čestitao i to je to. Navijače nisu hteli da puste na stadion, da ne prave galamu. Došli su na aerodrom da nas sačekaju, malo veća grupa navijača. Nisu nas ni videli jer nije bilo struje izvan aerodroma, gledali smo dole i videli smo samo sve crno, skandirali su. Stigli smo oko 22-23h noću i oni su peške došli do aerodroma, nisu imali prevoz. Kao za vreme rata.“
Da li je Čaušesku imao bilo kakvu svest o fudbalu i tome šta ste zapravo uradili, ili je to bio samo običan protokol za njega?
„To je bio protokol samo za njega, rekao je da smo dobro igrali, dali su nam neke medalje, morali smo da budemo u stroju, trenirali smo kuda da idemo, kako da stanemo, kojom rukom da primimo medalju, kojom njemu pružamo ruku, trebalo je da, kada nam čestita, kažemo, „služim državi, partiji“. Primili smo neki poklon, dobili po jedan stari auto. Nije bio nov, skupili su ih iz vojnih parkova, malo prefarbali, i to nam je bio poklon za osvajanje Lige šampiona.“
Da li su igrači bili pošteđeni služenja vojske, u ekipi ste imali činove?
„Ne, u vojsku nismo išli, zato što smo došli u Steauu. U to vreme su svi hteli da dođu u Steauu, da ne bi išli u vojsku. A išli su i fudbaleri, ali jako kratko. Imao sam čin, to mi je bila plata, poručnička. Nismo imali ugovore profesionalne, primao sam platu kao poručnik, bilo je premija. Dizali su se činovi sa rezultatima, i danas imam drugare koji su imali činove, pukovnik, kapetan, naš trener Angel Jordanesku je general.
Koji je ključni momenat zbog kog ste rešili da odete?
„Kada sam tražio pasoš i nisu hteli da mi daju. Bilo mi je bezveze to, kada sam bio mali, išao sam sa ocem i majkom u Jugoslaviju, oni su dolazili kod nas, imali smo i neki mali pasoš za pograniči prelaz, imali smo meru do koliko kilometara smemo da pređemo… Išao sam sa njima svojevremeno do Beograda, bio sam mali, 10-12-15 godina. U mom selu smo imali jugoslovensku i srpsku televiziju, nismo imali čak rumunske kanale, trebalo je da podigneš antenu. Imali smo samo srpske kanale, beogradske, pa smo gledali utakmice Zvezde, velike evropske mečeve, Svetska prvenstva… Neki su odlazili na brda i dizali antene, kako bismo hvatali kanale. Nije mi se sviđalo to, kada smo odlazili u inostranstvo, nisi mogao ni da pustiš televizor nešto da vidiš. Tražio sam pasoš i to mi je prelomilo. Sad kad sam fudbaler, ne smem nigde, a kao mali sam išao. I rekao sam treneru Jordaneskuu. Ja mogu i bez pasoša da odem, lakše mi je, samo pregazim Neru i tu sam“, kaže Mile, aludirajući na reku koja je tik uz granicu sa Srbijom kod njegovog sela Sokolovca.
Čak i kao mali, nije mogao da se kupa sa drugarima sa te strane reke, u delovima koji su bili pod budnim okom vojske i stražara. Gledali su kako se mališani sa jugoslovenske, srpske strane, bezbrižno brčkaju u Neri. Kada je došao u zrele igračke dane, rešio je da „preseče“, ali nije bilo „plivačkog bežanja“, što je stari mit jugoslovenskog fudbala.
„Zvali su me, pričali smo u klubu, vojnom klubu, gde ću, šta ću. I na kraju, pričao sam sa sinom Čaušeskua, Valentinom. Idem ja na odmor i na kraju, dali su mi pasoš. Dao sam im i adresu gde ću da budem, posle su mi dali i nekog vozača, da budem siguran. To i nije bio vozač, već neko ko nas „čuva“, kao u inostranstvu, gde smo stalno imali neke ljude, dvojicu-trojicu, koji su nas čuvali, da nas ne ukradu (smeh). U Sevilji kada smo igrali finale, posle utakmice sam hteo da izađem sa Balintom, da malo prošetamo po Sevilji, nismo mogli. Sedeo je jedan na recepciji i pitao nas „gde ćete“. Idemo da prošetamo. Nemojte daleko, i na kraju krenuo i on da prošeta sa nama malo. I hteo sam da izvadim jednom pare, iz tadašnje Rumunske banke. Izvadio sam malo više para, pa me zovu iz kluba. Pitaju me da li je sve u redu, zašto sam izvadio tu sumu novca. Dobio sam pasoš, otišao sam kući, slavili smo Svetog Nikolu, i majka, sestra i ja smo prešli granicu. Pozdravio sam se rumunskom stranom, prepoznali me kao reprezentativca Rumunije, bio sam poznata ličnost fudbalska. Sve je bilo u redu, igrali smo tada kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Italiji. Ja sam stigao na jugoslovensku stranu, i tu sam bio prepoznat, ali mi je rekao policajac ili carinik, ‘ostani ti ovde u Jugoslaviji, igraj ovde za Partizan’. Mislio sam, eh da znaš ti gde ću da ostanem.“
Familija sa ove strane reke bila je prvo utočište.
„Stigao sam kod rodbine, pričali smo šta ćemo da radimo. U policiji sam tražio državljanstvo, posle sam dve nedelje živeo u Vračev Gaju kod familije. Došao mi je trener iz Rumunije da pričamo da se vratim, ataše vojni iz Beograda je isto govorio da se vratim, neće ništa da se desi… Nisam hteo da se vratim, a posle sam zakucao na vrata Zvezde, naišao sam na momka nekog, visok je, dobro izgleda, ne znam kako se zvao, bio je sin Franca Bekenbauera. Došao je da proba da igra za Zvezdu. Sećam se da je isto igrao libera, ali nije bio baš talentovan. I priča tako Džaja, bio je tu i Cvetković, pitali su šta i kako se desilo. Da li sam profesionalac, da li su profi ugovori ili amaterski bili u Rumuniji. Rekli su mi da će da me kazne godinu dana jer sam promenio klub bez dozvole. Posle toga je policija iz Bele Crkve došla tamo gde sam živeo. Rekli su, hajde, spakuj se Belodediću, čuvamo te. Čuvali su me svakog dana u Vračev Gaju. Pitali su me da li imam negde dalje rodbinu. Imamo, kod Niša, Prokuplje. Aaa, baš fino. Pakuj se, i za Prokuplje, da budete mirniji. Tamo sam dve nedelje proveo, onda sam se vratio u Beograd da treniram sa Zvezdom. Igrao sam prijateljske utakmice po Srbiji, treću ligu, zvali su nas jagnjeća brigada. Igrao sam pod drugim prezimenima, na primer Krstić. Godinu dana sam tako igrao, i prva utakmica je bila u Beogradu sa Sarajevom“, kaže Belodedić.
Nastavak priče o sakrivanju i vrbovanju za transfere u Nemačku i Tursku, što je sprečila uprava Zvezde, uz sve anegdote o Bariju, susretu sa Slobodanom Miloševićem, nastavku karijere u Španiji i Meksiku, možete čitati u subotu na Nova.rs.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare