"Napustili smo poslove i sad imamo firmu koja upravlja grobljem - zarađujemo 6 miliona godišnje"

Frost (39) i Amoui (36) vlasnici su kompanije Lincoln Memorial Group, koja upravlja sa četiri aktivna groblja u Atlanti. Prema dokumentima u koje je CNBC Make It imao uvid, kompanija je tokom 2025. godine ostvarila prihod od oko 6,3 miliona dolara i neto dobit od približno 1,7 miliona dolara. Od 2021. do 2025. godine poslovanje je u proseku donosilo gotovo šest miliona dolara godišnje.

Vođenje kompanije koja upravlja grobljima možda deluje kao neobičan posao za jedan milenijalski par, ali Frost kaže da njena porodica ima „veoma duboku povezanost sa pogrebnim uslugama“. Njena baka osnovala je Lincoln Memorial Group sedamdesetih godina prošlog veka, a posao je kasnije nasledio njen otac.

„Kada odrastate u tom poslu, nije toliko čudno kao što ljudi misle“, kaže ona. „Sećam se lova na uskršnja jaja na groblju. Sećam se Dana majki provedenih ovde, kao i božićnih službi uz sveće.“

Frost nikada nije očekivala da će preuzeti kompaniju, ali kada joj je otac iznenada preminuo u julu 2023. godine, posao im je, kako kaže, „preko noći pao u krilo“.

Par je napustio Los Anđeles, gde je Frost radila kao filmski producent, dok je Amoui bio zaposlen u sektoru finansijskih odnosa s javnošću, i preselio se u Atlantu kako bi preuzeo upravljanje kompanijom.

Nasledili posao koji je trebalo spasavati

Upravljanje kompanijom pokazalo se kao zastrašujući zadatak. „Svi koje smo poznavali, svi profesionalci iz industrije i svi naši kontakti govorili su nam: ‘Prodajte to. Preveliko je. Nemate pojma o ovom poslu’“, priseća se Frost.

Ipak, ona i Amoui zaključili su da bi kompanija uz odgovarajuće vođstvo mogla da postane veća i uspešnija, pa su odlučili da prihvate izazov, koji je bio mnogo ozbiljniji nego što su očekivali.

„Kada smo došli, shvatili smo: ‘Bože, ovo je pravi posao spasavanja kompanije.’ Nisam bila svesna u kakvom je stanju sve bilo“, kaže ona.

Jedan od glavnih prioriteta bio im je modernizacija poslovanja. Ulazak u kancelariju, kaže Frost, bio je kao „putovanje nazad u 1974. godinu“.

Zaposleni su koristili interfon i ostavljali papirne poruke u sandučićima umesto da šalju mejlove. Iako je kompanija već imala softver za vođenje evidencije, on nije sadržao sve podatke koji su postojali u sistemu od „stotina hiljada“ papirnih dokumenata. Stariji podaci postojali su isključivo na papiru. „Imamo čitave prostorije pune ormara sa fasciklama“, kaže Frost.

Dve i po godine kasnije, digitalizacija tih dokumenata i dalje traje. U međuvremenu su morali da nabave još nekoliko Rolodeksa kako bi paralelno održavali analogni sistem i kompjutersku bazu podataka, sve dok ne budu mogli potpuno da pređu na digitalni rad.

„Moj glavni cilj je da dođemo do toga da sve bude potpuno digitalno i da više nemamo papirnu dokumentaciju, osim ako porodica klijenta ne želi štampanu kopiju ugovora“, kaže Frost. Dodaje da moraju da proveravaju šta zakon dozvoljava, jer rade u „veoma regulisanoj industriji“. Ipak, naglašava da je upravo to krajnji cilj.

Posao koji traje zauvek

Prema rečima Amouija, Lincoln Memorial Group ima četiri glavne usluge: prodaju grobnih mesta, grobnih komora, profesionalne usluge poput otvaranja i zatvaranja grobnica ili mauzoleja, kao i izradu nadgrobnih spomenika i obeležja.

Kompanija pruža i usluge planiranja unapred i usluge nakon smrti. U prvom slučaju ljudi unapred planiraju i plaćaju svoje troškove sahrane, dok se u drugom usluge kupuju nakon smrti člana porodice.

„Planiranje unapred je najvažniji deo našeg poslovanja jer tako obezbeđujemo budući tržišni udeo“, kaže Amoui. „U suprotnom bismo zavisili isključivo od stope smrtnosti u našem okruženju.“

Frost i Amoui navode da najveći deo profita vraćaju u posao. Kao upravnici groblja, smatraju da im je dužnost da „održavaju prostor funkcionalnim kako bi porodice mogle da posećuju svoje najmilije“, kaže Frost, dok Amoui dodaje da ta obaveza traje „zauvek“.

U skladu sa zakonom, deo novca od svake prodaje grobnog mesta uplaćuje se u fond za trajno održavanje, namenjen budućem održavanju groblja. Ti fondovi obezbeđuju da budući vlasnici „mogu da drže vrata otvorena, travu pokošenu i spomenike održavane“, čak i kada groblje više nema mesta za nove sahrane, objašnjava Amoui.

„U ovom poslu ne planiramo naredne dve ili tri godine“, kaže Frost. „Planiramo narednih 20 do 30 godina.“

Mesto za tugu i sećanja

U budućnosti Frost i Amoui planiraju kupovinu novih grobalja. Takođe žele da izgrade pogrebne domove na postojećim parcelama kako bi mogli da ponude dodatne usluge, poput organizovanja sahrana i memorijalnih ceremonija.

„Možda zvuči čudno kada to kažete za posao sa grobljima, ali rast je ključan za naše poslovanje“, kaže Amoui. „To nam omogućava da bolje plaćamo zaposlene, zapošljavamo nove ljude i dodatno ojačamo fondove za trajno održavanje.“

Frost i Amoui kažu da su ih kolege iz industrije srdačno prihvatile i podržale, naročito zato što su mnogi vlasnici kompanija pred penzijom i zabrinuti zbog toga ko će ih naslediti. „To je trenutno veliki problem u ovoj industriji – mlađe generacije ne žele da vode kompanije koje upravljaju grobljima“, kaže Amoui. Nada se da će i drugi milenijalci slediti njihov primer. Posao možda nije „glamurozan ili posebno privlačan“, ali groblja su praktično „otporna na budućnost“ uprkos tehnološkom napretku.

Sa strane gledano, vođenje groblja može delovati sumorno, a Frost priznaje da posao ume da bude težak. „Neki dani su teži od drugih“, kaže ona. „Morate da imate određenu distancu i da zaštitite sebe.“

Ipak, posao ima i drugu stranu, dodaje Frost, koja je mnogo puta gledala porodice kako se okupljaju i prisećaju lepih uspomena na voljene osobe. „Pozivali su nas na piknike kojima obeležavaju rođendan svog ujaka, pa su donosili njegovu omiljenu hranu u njegovu čast“, kaže ona. „To više deluje kao zajedništvo nego kao tuga. Mislim da je upravo tome ovaj prostor namenjen.“