"Mnogo je ubica, ali snajperista je – vlast": Ranko Pivljanin piše o knjizi Manje Vukotića „Ubistvo srpskog novinarstva“

Ako ćemo do kraja da preciziramo, u pitanju je zločin i to - bez obzira na sve okolnosti na koje se, možda, nije ni moglo uticati - zločin sa predumišljajem. Više nije toliko ni bitno ko ga je i kada isplanirao, taj plan je sproveden i, uz rizik da budemo patetični, slobodno možemo reći da prisustvujemo samrtnom ropcu ovdašnjeg novinarstva, barem onakvog kakvog smo ga poznavali mi koji smo imali sreću ili, pak, nesreću da mu služimo kao novinari i konzumiramo ga kao čitaoci. Stavljam ovo sa nesrećom sa razlogom, jer možda bi nam, da nismo bili sudionici takvog novinarstva, sada bilo mnogo lakše i shvatljivije ovo što mu se događa, pa recimo, intezivno deceniju i po, a počelo je sa raspadom ovog društva i njegovih državnih okvira negde tamo s kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.

Bilo je cenzure, ali bilo je i hrabrosti

Da bismo se dobro razumeli i bili potpuno pošteni, ovde treba reći dve stvari. Daleko od toga da je novinarstvo u tzv. jugoslovenskom periodu bilo bezgrešno i savršeno. Bilo je i slugeranjstva, i cenzure i samocenzure i ketmanisanja ( ketmanizma) i raznog drugog proklizavanja, ali je isto tako bilo i pismenosti i integriteta i hrabrosti i talenta i rada koje u anulirali onih nekoliko strana novina i televizijskih minuta koje je jalovila partijska ili državna propaganda i to je , u većem delu, nosilo prevagu.

Isto tako, u period mračnih devedesetih kada su takozvana velika televizija i velike novine pretvorene u režimske propagandne telale i megafone, bilo je dovoljno i hrabrih i ludih i odanih bazičnim principima ove profesije koji na to nisu pristajali i tako su u tom medijskom mraku zasijale neke nove zvezde, rađale su se nezavisne i objektivne novine, poneka televizijska i radio stanica i ljudi u njima su nosili baklju istinskog novinarstva živeći ga punim plućima i, neretko, plaćajući visoku, neki od nas i najvišu moguću cenu.

Upravo je autor ove knjige bio jedan od njih koji je, što kao glavni urednik ali i kao osnivač nekoliko novina, držao žar i razgorevao ga u vatru, vraćajući novinarstvo na pravi kolosek i odgajajući čitave generacije novinara kojima istina, principijelnost i novinarska čast nisu bili jeftine i prazne parole već steg pod kojim su nastupali i živeli svoj lepi i teški poziv. Da, poziv, jer novinarstvo, ono istinsko i duboko, najmanje je posao, već nešto mnogo dublje, šire i sadržajnije. Ili, kako je to neko već rekao, dijagnoza.

Milionski tiraži

Manjo Vukotić je prvo početkom devedesetih od „Borbe“, koja je nosila težak teret partijskog glasila, napravio prve slobodne i antirežimske dnevne novine.

Kad je u toj redakciji „poginuo“, vaskrsnuo je kao osnivač „Blica“, prvo kao nedeljnih a onda i dnevnih novina koje su i tiražom i kvalitetom i uticajem pomele novinske mastodonte i napravile proboj koji do tada nije viđen. Kada je i tu naišao na zid, nije se dao slomiti, već je napravio „Glas javnosti“, novine koje su takođe vrlo brzo našle svoje mesto među čitaocima. Na kraju se, tako je valjda i trebalo, vratio u svoju matičnu kuću i uspešno deceniju i kusur, kormilario „Večernjim novostima“, vrativši ih na staze stare slave i u vrh čitanosti.

Pitanje je, da li je on trebalo da piše ovu knjigu? On ničim nije doprineo ovom što se novinarstvu danas dešava i najpoštenije bi bilo da ovakvu knjigu, pod malo modifikovanim naslovom „Kako smo ubili srpsko novinarstvo“, napišu inspiratori tog zločina i neposredni egzekutori srpskog novinarstva. Pošto je tako nešto u sferi fantazija, ovog teškog posla se prihvatio Vukotić, koji se, iako odavno nije neposredno u novinarskim vodama, nikada nije mirio niti pomirio sa zločinom koji je sistematski sprovođen nad profesijom u kojoj je proveo ceo radni vek trudeći se, svim svojim bićem, da iz godine u godinu, iz broja u broj novina koje je potpisao - a milioni primeraka su u pitanju – glanca i brusi novinarsku reč, vodeći se principima profesije.

Legitimna strogost

Dok smo većina nas ćutali, pravili ludiima, a mnogi neposredno saučestvovali u zločinu, Vukotić se bunio, protestovao, galamio, zvao i korio nas današnje urednike i njegove naslednike, ubeđen da nije sve otišlo dođavola i da se nešto može popraviti. Manjova frustracija, moglo bi se čak reći i bes, su potpuno razumljivi i opravdani i nema im se šta prigovoriti. Oni dolazi iz pozicije čoveka koji je živeo zlatne godine novinarstva i sa svakim novim projektom pomerao je granice napred, bio istinski korifej sedme sile kada taj izraz nije bio pežorativan već sa punom težinom i njemu je neshvatljivo da se mogao dogoditi ovakav strmoglav profesije i predaja bez borbe onih koji su se u njoj zatekli.

Njegova strogost je potpuno legitimna, a čuđenje nad raznim proklizavanjima iskreno. Čoveku koji je vodio novine sa dnevnim tiražima od nekoliko stotina hiljada primeraka je neshvatljivo da sve današnje dnevne novine, ili ono što se pod tim imenom švercuje na kioske i pred čitaoce, zajedno nemaju ni trećinu tiraža novina koje je on vodio i uređivao. Nešto se može opravdati erom digitalizacije koja je pomela papir i Gutenbergovu galaksiju svela na nekoliko malih meteora, ali nema opravdanja za pristajanje novinara da budu ili nemi posmatrači ili saučesnici u ubijanju sopstvene profesije.

Mi smo, uz sve nedaće, koje su zadesile novinarstvo mimo nas, i sami mnogo doprineli posrnuću „kvareći“ i medije ali i svoje čitaoce, kojima je umesto istine poturena propaganda, umesto pismenosti polupismeni ili nepismeni pisani sastavi, umesto hrabrosti povlačenje i truli kompromisi.

Talentovanim i drčnim mladim novinarima su kresana krila, na urednička mesta su dovođeni apsolutni poslušnici i sluge kojima se dostavljaju gotove naslovne strane i okviri emisija, mediji su vođeni samo profitom ( ni njega više nema, osim sumnjivih „subvencija“ koje su plaćene služenjem centrima moći), pretvarani u „proizvode“, gubeći misionarsku ulogu bez koje autentičnog novinarstva niti ima niti ga može biti. U takvom ambijentu i atmosferi ni ono malo svetlih tačaka u vidu novinara i urednika bez ostatka odanih profesiji, nisu imali neku šansu i bili su pred jednako lošim i teškim izborom: da odustanu ili da se prilagode. Ne zna se koji od njih nose veću krivicu.

Ne izneveriti čitaoca

Pitanje je šta bi u ovakvim okolnostima uradio Vukotić? Onakav kakvim ga poznajemo i kakvog smo ga iz raznih redakcija zapamtili mi njegovi novinarski đaci, možda ne bi mogao mnogo da uradi, ali je sigurno da niti bi odustao niti bi se prilagodio. Borio bi se. I ne bi mu bilo prvi put.

Nije ni njemu početkom devedesetih na raspolaganju bilo uređeno društvo, već rasulo, haos i autokratija koja je klizila u diktaturu, pa je napravio „Borbu“ kao objektivne novine sa tiražom i uticajem. Ništa bolje nije bilo ni sredinom tih zlih godina kada je pokrenuo „Blic“, a potom i „Glas javnosti“.

Nisu ni tzv. demokratske vlasti bile imune na propagandu, pa im je on odolevao, vodeći više od decenije „Večernje novosti“. Znao je da su jedini garant opstanka i novina i njega kao urednika čitaoci i javnost i gledao je kako da ih ne izneveri.

„Novinarstvo“ koje je posle došlo, nije propadalo i propalo, samo zato što je „leglo na rudu“ i pravilo trule kompromise, već mnogo više zato što je izneverilo čitaoce. Svi znamo da se poverenje sporo i teško stiče a lako gubi, a kad se jednom prokocka gotovo je nemoguće ponovo ga steći. Čitaoci prepoznaju izdaju i ne opraštaju je.

Mediji sa nanogvicom

Uostalom, Vukotić je taj put bez povratka lucidno i bez milosti, precizno opisao u svojoj knjizi koja je, kako i sam negde reče, njegov krik protiv svega što se dešava u savremenom srpskom novinarstvu u kojem glavnu reč vode „mediji sa nanogvicom“, „kilometrima dugi digitalni auto-put laži“ i aktuelna vlast koja je, bez milosti, dotukla i poravnjala i ono malo zdravog tkiva u umirućem novinarskom telu pretvarajući ga u „relej vlasti“. Vukotić ne konstatuje, već optužuje. Ne docira jeftino i reda radi, već daje jasne i adekvatne upute kako vaskrsnuti.

Njegova ljutnja, koja provejava kroz knjigu, je opravdana i ima za cilj, ne da pokopa leševe, već da polumrtve probudi i natera da se trgnu i vrate izvornim principima profesije. Vukotić ih proširuje i crta da svima budu jasni.

„Dozvoljena je simpatija, opasno je navijanje, a pogubno svrstavanje.“ „Mediji i novinari ne mogu da budu partner vlasti, njihovo je da informišu i mobilišu.“ „Novinari su hroničari dana, a ne zapisničari izgovorenog. Svojevrsni ratnici, ratnici koji biju bitku za istinu.“...

Da je samo ovo napisao, bilo bi dovoljno, a napisao je mnogo više na, bezmalo 300 strana knjige, za koju sam kaže na početku da nije hteo da bude udžbenik, ali bi morala biti obavezna literatura na katedrama novinarstva, osim što će ostati kao bolno svedočanstvo pada novinarske profesije iz pera ( i doslovno iz pera, jer je knjiga pisana rukom) čoveka koji je obeležio i na najbolji način zadužio srpsko novinarstvo u poslednjih pola veka.

Čitajmo, ne bi li ponovo pisali.