Kako su masakr u „Ribnikaru“, sistematski i organizovano - sveli na patologiju jedne porodice: Piše Ivan Milićević

U tom opštem neznanju, organizovano, sistematski i smišljeno, drži nas ova država, njene plitke i duboke strukture, tajne i javne službe, te sve ostale intersne grupe i pojedinci, koji su u ovim tragedijama, verovatno, prepoznavali sopstvene obrise, uz nepodnošljiv osećaj ugroženosti i davno ukinute – odgovornosti.

Neznanje je dokazano jedini prostor u kom ta ista država, sa svim pratećim akterima može da postoji, preživljava i stvara privid funkcionisanja, da mešetari, manipuiliše, menja teze i sluđuje svakog pojedinačnog građanina.

Posle ovakve invazivne lobotomije, posebno u okolnostima kolektivne traume, malo je onih koji su u stanju da promišljaju, povezuju, zaključuju, a ponajviše – da postavljaju pitanja. Ogoljeno neznanje je sve što preostaje.

Iz neznanja se ne može naučiti ništa, niti se može izvući bilo kakva pouka. U neznanju, nacionalna tragedija postaje „jedna od“, onu prethodnu smenjuje ciklus koji dolazi sa narednom...

Neznanje je jedini razlog zašto Srbija nije stala 3. maja, zašto je ostala ista, zašto ništa nije naučila. Neznanje je jedini razlog zbog kog su masakri u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni, pali u senku novog ciklusa zla, koji je otpočeo padom nadstrešnice.

Ogljeno neznanje bilo je nužni preduslov da masakr u „Ribnikaru“, još prvog dana, s podmuklim predumišljajem, bude pažljivo trasiran i pod prividom nekakvog „jedinog mogućeg“ sudskog postupka (za koji ne postoji nikakvo racionalno i prihvatljivo opravdanje zašto i dalje traje), bude doveden do zadatog cilja.

Odnosno, da bude sveden „na patologiju jedne porodice“, a o čemu je, na dan godišnjice masakra, govorila Ninela Radićević, mama ubijene devojčice Ane Božović na TV Nova.

S takvim ciljem, ova država je predano morala da radi na uspostvaljanju normalnosti, da tera decu da se vrate u školu posle sedam dana, da otvara diskusije i zavađa roditelje da li škola treba da se sruši ili delimično zatvori. Ova država, bar s aktuelnim rukovodstvom, nema nameru da učini bilo što će ostati kao spomenik i trajni svedok da se u "Ribnikaru" dogodio masakr.

Zato do danas nije napravila memorijalni centar, zato nema nameru da promeni zakon i spusti granicu krivične odgovornosti. Zato ne otvara dijalog i javnu raspravu jer roditeljima ubijene dece koja to zahtevaju, nema da ponudi kontraargumente i ubedi ih da greše.

Čime tačno, kad znamo statistički podatak da je u godini masakra u "Ribnikaru", čak 26 maloletnika počinilo ubistvo.

Da bi se pak, zadati cilj osvojio, mi do danas ne znamo ništa. Najpre: kako i zašto se dogodio masakr u „Ribnikaru“, da li ga je počinio zdrav ili duševno bolesni dečak; od čega tačno boluje, ko ga je, gde i kako lečio, da li je škola imala informacije o tome, da li je otac znao da mu je dete duševno bolesno dok ga je vodio u streljanu i izlagao oružju jer ako jeste, delo „izazivanje opšte opasnosti“, za koje je zaprećena kazna od skromnih, 15 godina, sigurno bi moralo da bude znatno teže kvalifikovano.

Gde je u svemu tome bila uloga majke, rođaka, lekarskog lobija, prijatelja, učitelja, privatnih nastavnika, dadilja, kućnih pomoćnica...Ne zaboravimo da je majka tek pod pritiskom pojedinih medija, usred suđenja koje je već uveliko trajalo, optužena za ono za šta je bila osumnjičena još prvog dana - zapostavljanje maloletnika.

I dok je silno vreme potrošeno na priču i dokazivanje najneodrživijeg mogućeg krivičnog dela, baziranog na dokazu njenog DNK, izolovanog sa jedne od pronađenih čaura, a što bi svaki advokat pripravnik mogao iz mesta da ospori, ono drugo i pravo delo koje je kasnije dopisano, a za koje je krajnje upitno da li je istovremeno i jedino, sada već dospeva u realnu opasnost od apsolutne zastare, jer ovo suđenje, iz nekog razloga, i dalje traje. Razume se, iza zatvorenih vrata.

Sve u vezi sa maloletnim ubicom, sistematski se drži u tajnosti od prvog dana, sve pod plaštom zaštite njegovih prava. A šta je, kako je takođe primetila mama Ane Božović, sa pravima ubijene dece i njihovog čuvara?

Šta je sa pravima svih roditelja da znaju da li je i koliko moguće da će se još neki "povučen" učenik, koji se naprasno, u sedmom razredu, pod sumnjivim okolnostima obreo u razredu njihove dece, jednog jutra probuditi kao masovni ubica i naoružati "porodičnim oružjem"?

Koliko još tačno ima dece koja žive s oružjem pored neodgovornih roditelja, koja igraju igrice i gledaju neprimerene onlajn sadržaje? Mnogo. Ali je samo jedno počinilo masakr. Stručnjaci kažu "poklopio se niz okolnosti". Mediji koji objavljuju zapisnike i iskaze ubice sa "tajnog suđenja" pišu: "ne bi to uradio da mu oružje nije bilo dostupno".

Ma, nemojte!

Šta bi sa onim svedočenjima iz prvih dana nakon zločina, da je jedan dan pošao u školu naoružan kuhinjskim nožem, koji je ubacio sestri u džep u nekoj lokalnoj prodavnici? Je l neko možda ispitao te ljude? Verovatno da nije. Jer se ti navodi ne uklapaju u zadatu trasu - "svođenja na porodičnu patologiju".

Jasno je da sve počiva na onom o čemu se uporno ćuti, ali istovremeno i podrazumeva, jer - jasno je da zdravo dete to nije moglo da učini. To nas dovodi do nove serije pitanja bez odgovora - jer ništa u vezi sa masakrom ne sme da se prećutno podrazumeva:

Šta je utvrdilo veštačenje i psihijatrijska opservacija ubice? Šta je tačno konstatovano i ono najvažnije - na osnovu čega, kog papira, potpisa lekara ili čega god je ubica, koji je nevidljiv za zakon, zatvoren u specijalzovanoj psihijatrijskoj ustanovi – pune tri godine? Je l imamo još neko pokriće da verujemo da jeste i da će ostati u ustanovi ili se i to "podrazmeva" jer je ubio desetoro ljudi?

Da li je tačno da dijagnoza nije postavljena jer se onda pitanje njegovog boravka, a nadasve ostanka u ustanovi, ozbiljno dovodi u pitanje. Što u kombinaciji sa naslovima u režimskim medijima o interesovanjima stranih službi, dodatno izaziva muku i jezu, posebno u društvu koje počiva na dubokium podelama i iskonskom nepoverenju u rad institucija.

Sa druge strane, prilika da se blagovremeno predupredi „svođenje na patologiju porodice“, propuštena je u trenutku kada je zabranjen rad skupštinskog Anketnog odbora, koji je trebalo da ispita sve okolnosti tragedije u „Ribnikaru“, posebno one koje nisu bile obuhvaćene postupkom.

Sva pitanja na koja danas nemamo odgovor, mogla su biti rasvetljena, ali je tim povodom, iz nekog razloga zavladala potpuna histerija i to u redovima advokata oštećenih porodica. Govorilo se o sprečavanju nekakvog „ometanje istrage“, te apelima da se Odbor odmah raspusti, iako u prvi mah nije bilo jasno na koji bi način njegov rad uspeo da ometa istragu, posebno onu koja je reztultirala ovako skromnom optužnicom.

Danas pak, deluje da je ovaj zahtev bio osnovan i da bi istraga sigurno bila ometena jer se podjednako sigurno ne bi završila optužnicom koja je "masakr svela na patologiju jedne porodice".

I ne, nisu svi mediji zaboravili na decu iz „Ribnikara“ i njihovog čuvara, niti će ikad moći. Ono malo slobodnih medija, koji su jedini blagovremeno mogli da postavljaju pitanja, zbog sopstvenih propusta i nedozvoljenih, ali istinski nenamernih grešaka i proklizavanja koje su učinili prilikom izveštavanja na dan masakra, bili su prinuđeni da se povuku u stranu zbog organizovane hajke koja je protiv njih pokrenuta.

Svi koji su godinama unazad hteli da se obračunaju sa tim medijima zbog činjenice da nad njima nisu imali kontrolu, dočekali su da to sprovedu u delo pod okriljem ove nezapamćene tragedije. Izveštavanje je u narednim danima zbog te hajke svedeno je samo na zvanične informacije iz straha i opreza svakog pojedinačnog novinara da bilo šta bi napisao ili objavio, ne bude izvitopereno i iskorišćeno kako protiv njih, tako i protiv javnog interesa, a nadasve - ožalošćenih porodica.

To je istovremeno i pravi razlog i objašnjenje zašto je državni HRT prvi uradio dokumentarni film sa jednom od porodica i pored domaćih nezavisnih medija.

Ostaje pitanje zašto ovi drugi, manje nezavisni ili režimski, to nisu uradili. Možda zato su svakodnevnim gaženjem Kodeksa, Zakona o javnom informisanju, elementarne etike i ljudskosti uspešno trasirali put "svođenju masakra na patologiju jedne porodice".

Oni nezavisni mediji su sve vreme tu, i neće odustati od istine, ali su nakon višemesečnog zatišja, morali da čuju da nisu jedini koji vide i osećaju da nešto debelo nije u redu.

Istina, sada su čuli.