"Moj otac bio je 35 godina stariji od moje majke. Mogao je da mi bude deda, ali svi se iznenade kada čuju kakvo sam detinjstvo imao"

Moj tata je bio udovac u kasnim pedesetim godinama kada je upoznao moju mamu, koja je tada bila u ranim dvadesetim, u jednom lokalnom pabu u Norfolku. Odmah su se zbližili, a tri godine kasnije mama je ostala trudna sa mojim starijim bratom Stivenom i venčali su se 1984. godine. Ja sam stigao tri godine kasnije, baš u trenutku kada je moj tata otišao u penziju sa 65 godina.

Pošto mama nije radila, a tata je već bio penzioner, moje detinjstvo bilo je ispunjeno vremenom provedenim sa njima. Bilo je divno imati oba roditelja uz sebe svakog dana, da me vode u školu i vraćaju kući. I uprkos tome što se oporavio od raka prostate i imao dve operacije kuka, tata je i dalje pokušavao da igra fudbal sa mnom u dvorištu kad god je mogao.

Odrastao sam uz veoma tradicionalne vrednosti poput „ponašaj se prema drugima onako kako želiš da se oni ponašaju prema tebi“ i „poštuj starije“, po kojima i danas živim. Nikada nismo bili bogata porodica, ali nismo bili ni siromašni, živeli smo od tatine penzije. Nismo imali kredit za kuću, a svake godine smo tokom školskog raspusta išli na porodično letovanje.

U školi su me često pitali kako je to imati toliko starog oca, ali istina je da ja nisam znao za drugačije. Ljubav mojih roditelja prema meni i mom bratu bila je neupitna i nikada me nije bilo sramota mog oca, čak ni na sportskim danima u školi ili sličnim događajima. Uvek sam bio samo presrećan što je tu.

Većina mojih najbližih prijatelja obožavala je mog tatu i uvek su govorili da je „legenda“. Nikada neću zaboraviti kada sam kao tinejdžer svratio kući da se presvučem i sredim za izlazak u grad, a sa mnom su bila trojica prijatelja. Tata im je ponudio piće i svima sipao po čašu šerija. Svi smo već bili pomalo pripiti i pre nego što smo izašli, svi smo ga poljubili u čelo.

Tek kada sam bio u srednjim dvadesetim počeo sam da shvatam da moj tata nije nepobediv i da ću jednog dana morati da se pripremim za život bez njega. Bio je u ranim devedesetim kada je jednom pao dok smo mama i ja bili napolju i nije mogao sam da ustane. Tada smo odlučili da prilagodimo kuću postavili smo rukohvate i stolicu za tuširanje kako bismo mu olakšali svakodnevicu.

Kako je vreme prolazilo, a ja postajao stariji, zreliji i svesniji njegovih godina, sve više sam cenio svaki trenutak proveden sa njim. Nikada nije želeo da razgovara o smrti niti o tome šta želi nakon što ode. Ne znam da li je to bilo zato što nije želeo da brinemo ili je mislio da ćemo sami znati stvari poput izbora pesama za njegovu sahranu.

Početkom septembra 2020. godine doživeo je srčanu insuficijenciju, a jedino čega se jasno sećam jeste da mi je rekao da ne želi da umre u bolnici. Cela porodica je poštovala njegovu želju i kada nam je ponuđena mogućnost da ga odvedemo u bolnicu, odbili smo. Preminuo je mirno iste večeri u 98. godini.

Mojoj mami je veoma teško otkako je preminuo, jer je on bio stalno prisustvo u kući. Čak i kada više nije mogao toliko da izlazi, uvek je bio tamo kada bi se mama vratila kući nakon druženja sa prijateljima. Nikada nije voleo da neko brine o njemu jer je bio veoma samostalan. Čak i u ranim devedesetim godinama i dalje je prao automobil i kosio travu. Tek poslednjih dana života bila mu je potrebna pomoć da ode do kupatila, ustane iz kreveta ili obuje čarape.

Odrastanje uz roditelje između kojih je bila razlika od 35 godina naučilo me je da su godine samo broj i da ne bi trebalo da budu prepreka vezama zasnovanim na pravoj ljubavi. Ipak, razumem zašto neki smatraju da je to sebično iz roditeljske perspektive, jer je verovatnije da će stariji roditelj preminuti dok je dete još mlado. Takođe, mlađi partner često može biti posmatran kao neko ko je u vezi iz pogrešnih razloga, poput finansijske koristi.

Ali mogu da vas uverim da to nije imalo nikakve veze sa mojim roditeljima dok je moj tata bio živ i beskrajno sam zahvalan što sam imao priliku da provedem toliko vremena sa njim.