Piše Ivan Milićević: Povucite se, ministre, za uši i „umijte se hladnom vodom“

Ovaj višestruko nagrađivani i neuporedivo bolji student od najboljeg studenta u istoriji beogradskog Pravnog fakulteta, čija vulgarna odanost tom istom starijem partijskom „bratu“ ni na trenutak tokom minule dve decenije, nije bila dovedena u pitanje, uspeo je, na samom kraju poslednjeg čina svoje političke tragedije, ono što nijednom njegovom partijskom saborcu nije pošlo za rukom.

Ni Bati, ni Zlatiboru, ni Siniši, ni Vesiću...Da kao nacionalno osvešćeni i ponosni velikosrbin, odan veri i tradiciji, sedne na optuženičku klupu Specijalnog suda i to zbog pokušaja da od sopstvene države i naroda otuđi kulturno dobro.

Reklo bi se - uz očigledan prećutni blagoslov partijskog „brata“, koji ovaj put nije bio rad da kaže kako „neće dati Nikolu“ i usput blagovremeno razbucati istražni postupak i sprečiti sudski.

Kao otoič kad zbog pada helikoptera „nije dao Batu ni Zlatibora“. Izostalo je i pozivanje na poslednji adut – predsedničko pomilovanje, iako je „brat“ više puta to javno obećao.

Nesrećni Selaković postao je tako prvi okrivljeni „naprednjak“ i to, ni manje ni više, nego za delo koje se u civilizovanom svetu (uključujući i ruskom koji je njemu lično bliži), opisuje i tretira kao čin- veleizdaje.

Time je postao prva iskonska žrtva svoje partije i „brata“, ali je uprkos svemu nastavio da iskazuje svoju vulgarnu odanost, čak i sa optuženičke klube. Stojički je, iz dva navrata, sa vidno bolnim maksilofacijalnim grčem, izdržao prolazak kroz špalir pobunjenih građana pred „specijalom“ koji su mu vikali "Lopovi, lopovi!" i "Ostavka, pa robija!"

Kao da sve to nije bilo dovoljno ponižavajuće, nego mu je partija još dodelila Vladimira Đukanovića i Dragana Palibrka da ga zastupaju, ne bi li ga, valjda, još više ukopali i usvrdlali u zemlju, a što sinhronizovano uspešno rade već dva pretresa.

Sreća, pa su mu bar sudiju Stoleta namestili. Toliko da nije poverovao u iskaz Selakovića da se ne poziva na imunitet, nego je tražio od Vlade da se ona izjasni. Posebno je šarmantan način na koji vodi ovaj takozvani "skraćeni postupak" i ročišta zakazuje na dva meseca.

Da je nesrećnom ministru ipak od početka jasno da je obrao bostan, dalo se zaključiti i pre nekoliko dana na sednici Skupštine Srbije, kada se vulgarna odanost partiji, u sekundi, kao posledica očigledne optuženičke frustracije, izobličila i ispalila kao niska i najprostija vulgarština.

Ne samo da su ga prineli kao žrtvu Specijalnom sudu, nego su još i svojim glasačima uspeli da ga prikažu kao notornu prostačinu. Taj skupštinski nastup, uprkos tesnoj konkurenciji, ostaće upisan kao jedan od najogavnijih u istoriji ove države.

I da se razumemo, sve gore rečeno, nije u službi ni najmanjeg pokušaja da se krivica i odgovornost nesrećnog mininistra aboliraju i prebace na nekog drug. Propuštena je prilika da mu se blagovremeno pomogne još otoič kad je kao beogradski gimnazijalac iz unutrašnjosti, umesto na „sudare“, „rejvove“ i vanškolske sekcije i aktivnosti, izabrao da odlazi na očijukanja sa raznim Vjericama, na partijskim sastancima radikalne stranke.

Nesporno je da on mora i da će pre ili kasnije odgovarati za svoj nesebični doprinos pokušaju otuđivanja kulturnog dobra, čiju vrednost ne umanjuje ni to što je u pitanju ruševina, ni to što je vladajuća većina donela "leks specijalis" o skidanju zaštite. Još nijedan zakon nikad nije primenjivan retroaktivno, što je izgleda poznato svima, osim njegovim neizabranim braniocima.

Ipak, nije na odmet podsetiti ga, da optuženičku klupu ne bi trebalo da glanca sam, kao i da još nije kasno da stojički, velikosrpski, patriotski i proruski preuzme odgovornost za svoje postupke, ali i ispriča ko ga je tačno nagnao na takav potez.

Čije će breme zauvek nositi na svojim leđima. Patriota koji sprovodi rasprodaju kulturnog dobra jer se „plaši da mu nešto ne padne na glavu kad prolazi podno nj“. Vaistinu, jedan primeren komentar situaciji u kojoj je drugo kulturno dobro palo na glavu i ubilo 16. ljudi, ali istina, posle njihove rekonstrukcije.

Zato ministre, najpre promenite advokate, a potom svu taktiku odbrane usmerite na optužni akt, a ne na diskreditaciju svedoka.

Jer Vas, ministre, ne terete svedoci, već vaš lični potpis koji se nalazi na hrpi pisanih dokaza. Svakom sudu je samo taj potpis dovoljan za Vašu osudu. I ne brinite za Dubravku Đukanović i njene malverzacije, jer će i ona jednom doći na red. Nismo i niti ćemo joj zaboraviti ni gondolu na Kalemegdanu, ni K- Distrikt, ni prekopavanje nalazišta...

Sve to pak, nema veze s Vama.

Vi gledajte kako ćete da se odbranite od svog potpisa, od kog se još niko nikad nije odbranio, a nadasve kako ćete u daljoj budućnosti uspeti da uskladite svoje osvešćeno velikosrpstvo sa krivičnim dosijeom i pokušajem da otuđite kulturno dobro od sopstvene nacije i države.