Minirao je nuklearku. Seo na bicikl, odvezao se i napravio štetu od pola milijarde: Njegova akcija ponizila je čitav režim

Tokom narednih nekoliko dana uneo je četiri bombe, postavio ih na ključna mesta u postrojenju, zatim se oprostio od kolega, seo na bicikl i otišao u egzil. Bio je to jedan od najsmelijih i najuspešnijih činova sabotaže u istoriji borbe protiv aparthejda.

Od šampiona u mačevanju do državnog neprijatelja

Vilkinson je sa samo 21 godinom bio najbolji mačevalac u Južnoj Africi. Bio je državni prvak u floretu i sablji, a vicešampion u maču. Ipak, nikada nije stao na olimpijsko postolje. Aparthejd mu je to uskratio, kao i mnogo toga drugog.

Njegov bes prema režimu dostigao je vrhunac kada je mobilisan i poslat u rat u Angoli, rat u koji nije verovao. Vojnici su ginuli, a njihove smrti u medijima su predstavljane kao saobraćajne nesreće.

U Angoli je Vilkinson, koji je bio raspoređen u jedinici za radio-vezu, namerno odlagao prosleđivanje poruka dok ne bi postale beskorisne. Jednom je, potpuno pijan, zaspao za volanom vojnog kamiona punog piva i prevrnuo ga, zbog čega je zauvek ostao sa ožiljkom na čelu.

Bio je upravo tip osobe koju biste držali što dalje od osetljive infrastrukture. Ali vojska je bila samo priprema za ono što će uslediti.

Nakon služenja vojske preselio se u komunu u Kejptaunu, gde je upoznao Heder Grej, ženu koja će postati njegova partnerka i u životu i u borbi. Upravo ga je ona podstakla da svoj bes pretvori u konkretnu akciju.

Plan za rušenje ponosa aparthejda

Godinama ranije, dok je elektrana Kueberg još bila u fazi planiranja, Vilkinson je tamo radio kao tehnički crtač. Tokom rada na gradilištu ukrao je katalog sa detaljnim nacrtima čitavog postrojenja.

U tome nije bio sam. Pomogao mu je tamnoputi kolega čiji je posao bio da nadgleda referentnu knjigu sa nacrtima.

„Imao sam dobar odnos sa njim jer ga nisam tretirao kao inferiornog“, ispričao je Vilkinson.

Kada mu je rekao da planira da kopira knjigu, kolega je odmah razumeo o čemu je reč. Sledećeg jutra 200 stranica nacrta čekalo ga je uredno spakovano na stolu.

Kada je nacrte pokazao Heder, ona je predložila da ih odnesu Afričkom nacionalnom kongresu, odnosno ANC-u, pokretu koji se borio protiv aparthejda.

Krajem 1980. godine, bez ikakvog političkog iskustva, otputovali su u Zimbabve. Tamo su stupili u kontakt sa ANC-om, koji je isprva bio veoma sumnjičav prema „hipiku“ koji se pojavio sa navodnim nacrtima najčuvanijeg objekta u Južnoj Africi.

U vrtlogu špijunaže

Nakon višenedeljne provere, koju je tajno vodio obaveštajac Džeremi Brikhil, par je konačno doveden pred Maka Maharadža, legendarnog borca protiv aparthejda koji je 12 godina proveo u zatvoru na ostrvu Roben zajedno sa Nelsonom Mandelom.

Maharadž je u Vilkinsonu video potencijal.

„Pušio je travu, bio hipik, živeo u komuni. Video sam da je nepredvidiv. Ali upravo je on bio pravi čovek. Nije imao političku prošlost i mogli smo da ga vratimo nazad bez traga“, rekao je Maharadž.

Shvatio je da se iza nekonvencionalnog izgleda krije osoba sa mentalnom snagom vrhunskog sportiste.

Nacrti su poslati nuklearnim stručnjacima u Sovjetskom Savezu i Velikoj Britaniji. Potvrdili su da su autentični.

ANC je godinama pokušavao da smisli način kako da napadne Kueberg. Sada su imali čoveka koji poznaje elektranu iznutra.

Pitali su Vilkinsona da li je spreman da lično postavi bombe. Posle teškog razmišljanja pristao je.

Operacija „Mac“: tempirane bombe u srcu režima

U julu 1982. godine Vilkinson se, na opšte iznenađenje, ponovo zaposlio u Kuebergu na kratkoročnom ugovoru. Niko ga nije podvrgao bezbednosnoj proveri.

Posao mapiranja cevi omogućio mu je pristup najosetljivijim delovima elektrane.

Tokom narednih pet meseci sastajao se sa svojim kontaktom iz ANC-a Aboobakerom Ismailom, poznatim pod imenom Rašid, u Svazilendu kako bi razradili plan.

Cilj je bio jasan: naneti ogromnu ekonomsku štetu i poslati snažnu političku poruku, ali bez ljudskih žrtava i bez rizika od radioaktivne kontaminacije.

Napad je morao da se izvede pre unošenja nuklearnog goriva u reaktore.

Odabrane su četiri mete: glave dva reaktora i kablovski snopovi ispod dve kontrolne sobe.

Rašid je sovjetske magnetne mine dodatno napunio termitom, smešom koja gori na 2.200 stepeni Celzijusa, dovoljno vruće da preseče čelik. Za razliku od same eksplozije, požar bi se proširio kroz kablove i izazvao ogromnu lančanu štetu.

Tokom nedelje pred napad Vilkinson je jednu po jednu minu unosio u postrojenje. Sakrivao ih je u šupljinu iza instrument table svog Renoa 5, prolazio prvu kontrolu, zatim ih tokom vožnje prebacivao u torbu i zaključavao u fioku radnog stola.

Kasnije bi minu stavio za pojas ispod košulje i potpuno opušteno prolazio pored čuvara i psa na drugoj kontrolnoj tački.

„Često sam imao ozbiljne sumnje i paralizujući osećaj straha i slabosti. Počeo sam čak i da haluciniram i da umišljam da me prate“, priznao je kasnije.

U petak, 17. decembra, na svoj poslednji radni dan, postavio je sve četiri bombe. Tog popodneva aktivirao je tempirane upaljače podešene na 24 sata.

Svaki put kada bi povukao osigurač, rizikovao je da mina eksplodira u njegovim rukama. Svaki put mehanizam je izdržao.

Bekstvo biciklom i eksplozije koje su odjeknule svetom

Oko 17 časova pridružio se kolegama na oproštajnoj zabavi. Stajao je sa čašom u ruci, opraštajući se od ljudi koji su se nalazili iznad četiri tempirane bombe, potpuno nesvesni šta ih okružuje.

Zatim je seo na bicikl i odvezao se.

Avionom je otišao u Johanesburg, gde ga je dočekala sestra. Odvezla ga je do granice sa Svazilendom, a on je granicu prešao biciklom preko trošne farmerske ograde.

Sutradan, u subotu 18. decembra, odjeknula je prva eksplozija. Tokom narednih 12 sati usledile su još tri.

Niko nije povređen.

Šteta je bila ogromna — 500 miliona randa, što je tada iznosilo približno 500 miliona američkih dolara. Puštanje elektrane u rad odloženo je za čak 18 meseci.

Bio je to ponižavajući udarac za režim aparthejda i ogromna propagandna pobeda ANC-a.

Nekoliko dana kasnije, u Mozambiku, Vilkinson se sastao sa Oliverom Tambom, predsednikom ANC-a u egzilu.

„Tambo me je samo zagrlio. Smejali smo se i plakali“, prisetio se Vilkinson.

Identitet bombaša ostao je tajna narednih 13 godina, sve dok list Mail & Guardian 1995. godine nije otkrio njegovu priču.

Vilkinson se nakon pada aparthejda vratio u Južnu Afriku i godinama živeo anonimno u primorskom gradu Knisna, gde ni njegove komšije nisu znale da je upravo on bio najtraženiji saboter u istoriji zemlje.

Izvor: Guardian