Piše Ivan Milićević: 27. mart – antifažizam kog se stidimo

Tačno 85 godina, neprekidno traje i taj zlokobni kontinuitet opšteg i nadnacionalnog nerazumevanja značaja ovog događaja i datuma, koji je ostao upisan kao jedini antifašistički skup u istoriji, u dotad već, do pola spaljenoj i sravnjenoj Evropi.

Tačno 85 godina traje i taj neobjašnjivi nacionalni stid i odricanje od sopstvenog antifažizma, koji izvesno počiva na sistemskom poluobrazovanju i dubokoj i iskonskoj ličnoj neprosvećenosti.

„Nebeski narod“ ostao je tako upisan kao jedini ikad u istoriji civilizacije koji je sopstveni antifašistički manifest i izvesno jednu od najsvetlijih tačaka svoje istorije, pristao da trampi za ubogu, neutemeljenu, a nadasve nelogičnu teoriju zavere, koju je potom, kao i bezbroj drugih revidiranih istorijskih činjenica, započeo da prenosi pokolenjima, ostavljajući ih da bauljaju među čitavim spektrom istorijskih obmana, a čije je jedino i nepobitno naravoučenije – mi smo jadne žrtve.

Pa da se još i time ponosi!

I ne, nisu posleratna vlast, partizani i komunisti bili ti koji su izvršili reviziju ovog datuma. Bar ne potpunu. Oni su ga samo pripisali sebi, sa sve onim parolama „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“, koje tog dana niko nije nit video, nit čuo.

Zato se preživelim učesnicima i svedocima, nakon rata, neizostavno kovitlala želudačna kesa, svaki put kada bi se o ovim krilaticama u javnosti govorilo kao o neprikosnovenim simbolima tog protesta.

Nisu baš bili toliko ludi da se se odreknu činjenice da su deo naroda koji je jedini na svetu rekao glasno „Ne!“ fažizmu.

Potpuna revizija započela je, kao i sijaset drugih, tokom ubogih devedesetih, kada su zločinačke udbaške tvorevine, koje nam i dan danas rade o glavi, započele s podgrevanjem i raspirivanjem nacionalizma, prekopavanjem kostiju po Jasenovcu i svemu ostalom, a o čemu su isti ti ćutali pola veka.

Kulminacija je usledila, pardoksalno, posle dvehiljaditih, kada je u cilju rehabilitacije, dokazanih saradnika okupatora, četničkih vođa, ali i porodice Karađorđević, koja je šta god, kako god, nesporno otperjala iz sopstvene države, 27. mart opisan kao vojni puč iza kog je stajala britanska obaveštajna služba.

Cilj je navodno bio da se Hitleru skrene pažnja sa pohoda na London, pa je tako 27. mart do danas, u istorijskim tumačenjima okorelih neznalica ostao upisan kao dan zbog kog se dogodio 6. april, kao i uopšte napad na Kraljevinu Jugoslaviju, kao i da bi ga zbog toga trebalo izbrisati.

Preciznije, da nije bilo izmanipulisanih glupaka koji su se bunili po ulicama Beograda, kao i da je na snazi ostao Trojni pakt, Hitler bi samo prošao ovuda, a broj žrtava rata sigurno ne bi ostao neutvrđen do danas.

Uticaj britanske, ali i ko zna kojih sve službi, jeste bio nesporan u tom trenutku, ali eventualno na one koji su izveli sam puč, to jest vrh generalštaba kraljeve vojske, koji su tada zbacili namesnike i vladu Cvetković-Maček, a koji su se, i pre Trojnog pakta, bili „obožavani“ u narodu zbog svojih državničkih sposobnosti, posebno stavranja države u državi, uoči samog rata.

Dakle na pučiste možda jeste imala uticaj britanska ili ko zna koja druga služba, ali na građane sigurno nije, najpre jer u ondašnjim okolnostima, do njih nije ni mogla da dopre. Izuzev štampom, koja je u datom trenutku, razume se, propagirala nešto drugo.

Lično, beskrajno me zabavljala slika kako moji baba i deda, kao „instruirane žrtve britanske službe“, s kraja ondašnjeg sveta zvanog Pašino brdo, ona iz Todora Dukina, a on iz Beličke ulice, gacaju preko Čuburskog potoka i špartaju dalje do Kalenića, Englezovca, pa sve do Frankopanove ulice da bi se tu negde utopili u masu.

Svi do jednog tamo su znali šta će ih dočekati sutra, ali nisu odustajali u vici „Dole pakt“ i „Živeo kralj Petar II“ (toliko o tome da je posredi komunistički skup). Znali su i osećali da je to njihova građanska dužnost, obaveza da se ne stoji na strani zla, čak ni onda kada se to čini kao jedini način za lični opstanak i samoodržanje.

Sreća, pa nisu doživeli da čuju ono „da smo pustili Hitlera da prođe, ništa nam se desilo ne bi“ ili „Trojni pakt bi nas sačuvao od zla“.

Ko uopšte može za sebe da kaže da je opstao u bilo kom smislu, ako je sve vreme oslonjen na zlo?

Ondašnji Beograđani su definitivno znali gde je crvena linija preko koje se živ ne ide. Znali su i da ne postoji taj pakt koji će Hitlera sprečiti da krene u obračun i zatiranje svih pobednika Velikog rata, posebno pravoslavnih slovena, prema kojima je gajio posebne "simpatije".

Onih istih koji su mu nekoliko godina ranije, na Kalemegdan postavili Meštrovićevog pobednika, a onaj nagi deo, zbog kog su ga beogradske gospođe oterale s Terazija, okrenuli ka Austriji.

Znali su da ih rat nipošto neće zaobići. Znali su da će pre ili kasnije sravniti sve njih zajedno sa državom, koja je i bez rata bila na izdisaju. Znali su, ali su ipak rekli - Ne!

Jer se zlu, beskompromisno i bespogovorno kaže - Ne!

I zato je 27. mart veliki dan.

Ko je ubeđen u suprotno, nek se osvrne na paktove sa zlom koji su poptisivani u novijoj istoriji. Možda onaj kad je palo istorijsko pomirenje između Borisa Tadića i SPS. A sve u cilju kako bi sprečio radikale da dođu na vlast.

Ha!