Mrak, nasilje, ali i svetlo na kraju tunela: Šta su domaće glumačke, slikarske i književne zvezde govorile za Nova.rs tokom 2023.

Slobodan Tišma: Čim izađem na ulicu vidim nekog ponosnog oca obrijane tintare kako vodi sinove na trening

Kultni novosadski pisac i muzičar Slobodan Tišma (1946) objavio je novu knjigu „Ima li koga kod kuće – zapisi jednog shizofreničara“ (Nojzac). U pitanju je treći deo trilogije Astal tiš riba friš. U intervjuu za Nova.rs pričao je između ostalog i o današnjem društvu u kojem živi.- Čim izađem na ulicu, vidim nekog ponosnog oca, obrijane tintare, kako vodi svoje sinove na trening, dečake od sedam-osam godina, u dresovima, jednom na leđima piše Mesi, drugom Ronaldo. Već tako male otac ih gura u životnu trku, u nadmetanje koje treba da im donese milione. Udarač Đoković je svima uzor, on je san o uspehu, o svetskom provodu, san o basnoslovnom kontu u banci. Kakvi pesnici, kakvi filozofi? Gluposti - zaključuje Tišma.Svetozar Vlajković: Uspešni ljudi kojima je sve išlo glatko su povorka gubitnika

Kultni srpski književnik Svetozar Vlajković (Beograd, 1938) već dugo nije prisutan u javnosti, iako manje-više redovno objavljuje knjige. Želeli smo da ispravimo tu nepravdu u intervjuu koji smo radili s njim ove godine.- Mnogi beže od bola koji neminovno izaziva istina. Nisu otkrili vrednost patnje. Nisu shvatili da je patnja ukras života. Da bi izbegli to malo bola rizikuju da se izgube u ništavilu. Pogledajte te uspešne ljude kojima je sve išlo glatko. To je povorka gubitnika, gomile umišljenih dobitnika. Pisci, koji pišu radi uspeha, već su prevarili sebe, i zbog nekakve udobnosti postali lažovi. Oni su ubeđeni da su sakrili nepočinstva iz svojih biografija – rekao je Vlajković između ostalog za Nova.rs.Ljubivoje Ršumović: „Domovina se brani lepotom“, a ne rušenjem i ruženjem Beograda

“Domovina se brani lepotom i lepim vaspitanjem” stihovi su čuvene pesme Ljubivoja Ršumovića koja od ove godine krasi Beograd sa velikih Silosa. Ovaj veličanstveni mural sa uzvišenog mesta na Dorćolu podseća svakog prolaznika na vrednosti koje često zaboravljemo, a kako je pesnik za Nova.rs tom prilikom istakao “stihovi i opominju da ne zaboravimo da ukoliko nešto ne preduzmemo – reka, ptica i pčela iz pesme više neće ni biti”.- Mural je značajan, ne samo za mene, već i za Beograd i za ekološki izgled našeg glavnog grada. Dobro bi bilo da svi ovi spomenici socijalističke prošlosti budu na ovoj način upotrebljeni i dati na uživanje žiteljima i posetiocima ovog grada. Ako se Beograd mora menjati, onda neka se menja na ovaj način, a ne rušenjem. “Domovina se brani lepotom”, a ne ruženjem našeg grada! Nema nama budućnosti ako idemo, što bi moji Zlatiborci rekli – mimo svijeta – kazao je Ršumović.Vladimir Milivojević Bugi: Slikao proteste, bandite ili narkomane, ja sam samo posmatrač

Vladimir Milivojević Bugi (Beograd, 1969) je profesionalni fotograf, koji je slavu stekao uličnom fotografijom, slikajući ljude sa margine i svet koji i bukvalno živi na ivici žileta.- Samo reagujem, ne razmišljam o onome što radim. Moraš, naravno, da imaš tehničko znanje, a sve ostalo je reakcija – “bam, bam, bam”. Kada sam iza aparata ne osećam ništa. Ti tad ne učestvuješ, već si posmatrač. Imao sam sreću da sam odrastao ovde, i u onoj bedi 90-ih nisam imao ništa. Nisam imao knjige o fotografiji, i meni je praktično blagoslov bio što sam se razvijao bez toga. Mislim da je sada mnogo teže ostaviti svoj pečat – rekao je Bugi u intervjuu za naš portal.Tanja Mandić Rigonat: Vreme u kojem živimo ispoljilo je nove forme totalitarizma

Čuveni komad savremenog poljskog autora Tadeuša Slobođaneka „Naš razred“, koji je sa uspehom postavljan na scenama širom Evrope i sveta, premijerno je izveden ove godine u adaptaciji i režiji Tatjane Mandić Rigonat, na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta.- Rat u Ukrajini i sve što ga prati uticao je na moje opšte razmišljanje o današnjem svetu. Sve ono najtragičnije iz 20, oživljava u 21. veku. Nikakav ljudski napredak osim u tehnološkom smislu nije se dogodio. Vreme u kojem živimo ispoljilo je nove forme totalitarizma, travestiranog i ogoljenog fašizma. Ovo vreme podstiče nasilje u raznim oblicima, podstiče ono najgore u čoveku. Istorijske činjenice se negiraju, istina proganja i relativizuje, veličaju se zločini i zločinci. U tom kontekstu, drama je snažan poziv, emocionalni i intelektualni, da preispitujemo savest, da razmišljamo o krivici i odgovornosti, o ljudskoj prirodi – kazala je Rigonat u razgovoru za Nova.rs povodom predstave.Peđa Nešković: Radomir Konstatinović mi je bio guru, a Arsen Dedić veliki prijatelj

Među najvećim živim srpskim umetnicima jeste i slikar Predrag Peđa Nešković. Majstor i poeta kiča dočekao nas je na svom radnom mestu u ateljeu na Starom sajmištu, u kojem je stacioniran već skoro 60 godina.- Posećivao me je često i moj veliki prijatelj Arsen Dedić, a upoznao nas je Momo Kapor. Kad god je dolazio u Beograd, Arsen prvo ode do hotela, sredi se i dođe pravo kod mene. Zezali smo se u ateljeu… Prvo je dolazio i kupovao neke slike kod mene, a posle mu ih nisam ni prodavao. Putovali smo zajedno, družili se, išli zajedno na more, u Veneciju… Mi smo bili „ironisti“, ironični ljudi, po tome smo se prepoznali - pričao je između ostalog veliki slikar.Miodrag Dragičević: Duboko verujem da je svima dosta letargije i mraka

Mladi glumac Miodrag Dragičević jedan je onih koji su obeležili godinu za nama maestralnim izvedbama. Između ostalih, Dragičević je briljirao u komadu “Limeni doboš” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tim povodom dao je intervju za naš portal.- Ljudi već neko vreme žive pod prigušenim svetlom i žele da upale sijalicu, da žive punom, dobrom dušom, sa verom, nadom, ljubavlju i čistotom u srcu. Zlo jeste jače, ali je kratkotrajnije, nema tu jačinu da pulsira kao dobrota. Ne znam šta je kraj zla i dokle može da ide, kada dolazi do implodiranja, gužvanja, kada će pojesti samo sebe - rekao je, između ostalog, Miodrag Dragičević.Raša Todosijević: Nema mesta na svetu gde nisam živeo, sve sam žrtvovao, i ja rođeni Beograđanin danas nemam atelje

Posle priznanja na Venecijanskom bijenalu, pa u Stokholmu, njujorške Emili Harvi fondacije, onog za životno delo Okobarskog salona u Beogradu, Politikine ili Nagrade grada Beograda, Dragoljub Raša Todosijević ovogodišnji je laureat ponovo uspostavljene nagrade Srpske akademije nauka i umetnosti “Ivan Tabaković”. O tome, ali i mnogo čemu još, govorio je za Nova.rs.- Kad se samo setim vremena dok sam stanovao na Starom sajmištu. Dole, ispod mene stanovala je Olga Jevrić i nas dvoje smo stalno pili kafu, zezali se na onom stepeništu… A kad je Olga prišla svom kraju, najpre su joj obećali atelje u Akademiji nauka, što se nije ostvarilo, i na kraju su dobili dobar izgovor da nas sve oteraju odande. Navodno pod izgovorom da se pravi Memorijalni centar. Ali, od toga, naravno, nije bilo ništa. Imao sam tamo divan atelje, i žao mi što ga više nema. Pa, evo sad pod stare dane ja nemam atelje. Ja, rođeni Beograđanin, ma kakvi! Žrtvovao sam mnogo zbog svoje umetnosti. Ali, kako ste stariji, sve postaje malo ironično, u stilu: „Ma, šta pričaš“…Irena Popović Dragović: Zašto država ne pomogne ženi koja može sve

Intervju sa kompozitorkom Irenom Popović Dragović vodili smo povodom predstave “Deca” po poemi Milene Marković u Narodnom pozorištu u Beogradu koji je pomerio granice domaćeg teatra.- Moj najveći benefit je da sve mogu. Zaradim da živim pristojno ali nemam taj luksuz da odbijem posao. Emancipacija me je dovela da toga da kažem – pa moram. Niko se ne bavi problematikom žene koja ne kuka i ne traži pomoć jer ona ne izaziva empatiju. Opet dođemo do vaspitnog koda – ćuti i trpi, dobro je dok te zovu da radiš. Jesam svoja i slobodna, ali cena je previsoka posebno kada uđete u neke godine, a meni je 48, i treba da sačuvate svoje zdravlje. Pitam se zašto država ne pomogne ženi koja može sve - kazala je Dragović Popović.Boro Drašković: Nasilje je na vrhuncu, teško je biti čovek i da mogu sada bih se bavio temom ljubavi

Filmski, pozorišni, televizijski i radijski reditelj Boro Drašković ovogodišnji je dobitnik nagrade “Pogled u svet: Vojislav Vučinić”, koju mu je dodelila direkcija Festivala autorskog filma u mts Dvorani u Beogradu. Nagrada se dodeljuje za životno delo i celokupan doprinos filmskoj umetnosti. Tada nam je kazao:- Da ste me juče to pitali, rekao bih da je nasilje na vrhuncu. A, i sada bi, nažalost, odgovor bio isti. Začuđujuće je šta se događa sa svetom. „Mahabharata“, stari indijski ep, govori da je rat beskonačan, nema kraja. Ali, pošto se menjaju oružja, onda je svet u sve većoj opasnosti, nuklearne tehnologije mogu da unište našu planetu, da je dignu u vazduh. Šekspir u komediji dodiruje nasilje, nezaobilazno je. Veoma je teško biti čovek. Sada bi, ipak, sigurno tema kojom bih se bavio bila ljubav, ali i ona bi dodirivala nasilje...Lucija Šerbedžija za Nova.rs: Siromaštvo, bol i ratovi upisani su u naš genetski kod

Lucija Šerbedžija gostovala je u Beogradskom dramskom pozorištu igrajući u potresnom komadu „Ajhman u Jerusalimu“ Zagrebačkog pozorišta mladih. S glumicom smo imali prilike da razgovaramo uoči izvedbe.- Želeli smo da pokažemo da ne treba tražiti zločinca i upirati prstom u krivca, nego da klica zla može da postoji u svakom od nas. Kroz naša lična svedočenja hteli smo da pokažemo da ne postoji osoba na ovom svetu, ni ti, ni ovi ljudi oko nas, ni ja, ne postoji niko koga se na neki način ova predstave ne tiče, ko nema neku baku, deku, koji su bili u partizanima, ili daleku rođaku koja je bila u strašnom logoru… Sve je upisano u naš kod. Siromaštvo, ratovi, bol - sve je u našoj genetici – kazala je tada Lucija Šerbedžija.Milisav Savić: Vlast je kao droga, nema ništa slađe od nje, a još kad živiš u sistemu u kojem se u njoj može uživati doživotno…

Pisac, prozaista, esejista, prevodilac, urednik, diplomata, direktor – sve je to Milisav Savić s kojim smo razgovarali povodom nagrade Podruma “Radovanović“.- Vlast treba da shvati da je normalno da bude smenjiva. Nije večito olimpijsko božanstvo. Jeste vlast slatka, ali nek pusti da se malo i drugi oslade. Vlast je kao droga. Rekoh, nema ništa slađe od nje. Još kad živiš u sistemu u kojem se u njoj može uživati doživotno... Nešto poput nacionalne penzije, ali podignute na milioniti kub...Egon Savin: Svet počinje da liči na tragičnu farsu, na nešto ravno kolektivnom ludilu

Povod za intervju sa rediteljem Egonom Savinom bila je njegova nova predstava „Lutka sa kreveta broj 21“ koja je ispraćena ovacijama u Narodnom pozorišu, a koja se bavi životima žena u koncentracionim logorima u vreme Drugog svetskog rata, onih koje su trpele, suočene s nasiljem i uznemiravanjem, i bile primorane da ćute, kao lutke...- Svi mi živimo istu sudbinu. Mislim da smo u kolektivnom ćorsokaku. Teško je govoriti o individualnoj sudbini. Kako uopšte biti srećan i zadovoljan u nesrećnom svetu? Kako biti pametan i pronaći drugi put, kada drugih puteva nema? Alternativa je sve manje. Moguće je jedino da, kada bi sve te predrasude, mržnje, sva ta nepijateljstva, svaki pojedinac savladao u sebi, onda bi sve nestalo. Ali, politika, mediji, pa čak i škole, o crkvama da i ne govorim, nastoje da šire mržnju prema drugome. Ne vidim izlaza dok država sa punom svešću o opasnostima koje sama proizvodi ne pokuša da krene sasvim drugim putem – rekao je Savin.Vladimir Perišić: Izgubili smo sve u zločinima devedesetih, ali kad deca ubijaju decu kao u „Ribnikaru“ od toga nema ničeg goreg

Veliki uspeh tokom proteke godine ostvario je Vladimir Perišić, reditelj višestruko nagrađenog ostvarenja "Lost Country" koje je regionalnu premijeru imalo na 29. Sarajevo film festivalu gde smo i imali prilike da razgovaramo sa njim.- Snimali smo film u „Ribnikaru“ i 3. maja sam s montažerkom Jelenom menjao jednu scenu. Upravo tog jutra kad se sve desilo. Mene je taj masakr užasno potresao, jer nam je puno pomogao čuvar Dragan, koji je tog jutra ubijen. Ali, i što neka deca iz „Ribnikara“ statiraju u filmu, viđali smo ih stalno dok smo snimali u školi… Potreslo me je naročito kako živeti u svetu gde deca bivaju ubijena. Strašno je živeti u svetu u kojem je bilo ko ubijen, ali kad je dete ubijeno, od toga nema ničeg goreg. Pretpostavljam da je to u Srbiji dovelo do osećanja kod ljudi da je to crvena granica koja se ne može preći – kazao je tada Perišić.Miša Radivojević za Nova.rs: Uvek me je u životu aktiviralo kad su me napadali, bolje funkcionišem ako sam ugrožen

Nepuna dva meseca pre nego što će proslaviti 84. rođendan Miloš Miša Radivojević ovenčan je još jednim priznanjem u više od šest decenija dugoj karijeri. A nosi ime čoveka čijim se „filmskim detetom“ smatra Radivojević. U pitanju je, naravno Živojin Žika Pavlović, a priznanje za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu uručeno mu je u septembru na Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije LIFFE.- Uvek me je u životu aktivirala neka vrsta opovrgavanja ili napada. Kad god sam se osećao ugroženim, bolje sam funkcionisao i moji filmovi su bili radikalniji i dublji. A nagrade vas, na neki način, anesteziraju. Mislim da je to jedini izlaz bio za sve nas, bar za moju generaciju. Postoji ta naša sintagma, koju često upotrebljavamo: „Čim vam aplaudiraju, pitajte se gde ste pogrešili“. Ne volim to. Ne mislim da je film ono što je postao danas – roba – kazao je Radivojević za Nova.rs.Jasna Đuričić za Nova.rs: U Srbiji je sve mnogo gore nego devedesetih, ne verujemo više ni komšiji, ni lekaru, ni profesoru

Glumica Jasna Đuričić je tumačila jednu od glavnih uloga u pomenutom uspešnom filmu „Lost Country“. S njom smo takođe imali prilike da razgovaramo na Sarajevo film festivalu.- Umetnost može da anticipira realnost, uostalom to se pokazalo toliko puta. Gledajući film prisetila sam se onoga što je bilo devedesetih, a sad smo svedoci protesta koji već mesecima ne prestaju u Srbiji. Moje osećanje je da se stvari ovde, nažalost, ponavljaju. Čini mi se da je sad sve otišlo u mnogo gorem pravcu nego devedesetih. Tada je nekako sve bilo vidljivo. A sada zbog tehnologije, spinova, društvenih mreža sve je nevidljivo. Veliki je gubitak vere. Ljudi više ne znaju u šta da veruju, kome da veruju. Ne veruju nikome – ni komšiji, ni lekaru, profesoru – smatrala je Jasna Đuričić.Milovan Destil Marković: Slušali smo rokenrol, duvali, neki su se i fiksali i kako posle da slikam seosku idilu

Jedan od najznačajnijih umetnika kod nas Milovan Destil Marković otvorio je izložbu u Modernoj galeriji Beograd, a u velikoj ispovesti za naš portal između ostalog je kazao:- Moja buntovnost je proizilazila iz moje mladosti. Bunio sam se protiv sistema, protiv statusa kvo, jer sam tražio svoje mesto. Svi ti moji performansi koji su bili indirektna kritika sistema, pa otvaranje kluba „Akademija“ mogli su da se ostvare samo u toj Jugoslaviji. I sad mislim da je samoupravljanje koje smo imali ovde bilo veoma napredna stvar. Na kraju krajeva i sve skandivanske zemlje su ga videle kao bazično demokratski sistem. E, sad što smo mi slušali rokenrol, duvali, neki se fiksali, uzimali droge, druga je stvar… klub „Akademija“ je još jedan rezultat. Trajalo je to dvadesetak godina dok novi turbo folk kapitalizam nije pojeo sve. „Žestoki“ su bili sofisticirana pobuna. Nismo mi išli na barikade, jer je meni vrhunac političkog angažovanja tada bio da ne budem mejnstrim, da budem drugačiji, nesvakidašnji „proizvod“!Snežana Bogdanović za Nova.rs: Ako ne oprostimo jedni drugima ostaćemo zaglavljeni još 50 godina u pričama ko je započeo rat

Glumica Snežana Bogdanović, s kojom smo se sreli na 29. Sarajevo film festivalu, kazala je u intervjuu za Nova.rs da je “kultura deo našeg identiteta, bez nje ne postojimo, ali da ulaganje u kulturu nije zabava, kako je neki shvataju, već ostaje kao trag vremena – ko smo bili, kako smo živeli, čime smo se bavili, zašta smo se borili…”:- Ali, kako da imamo svoje mesto u svetskoj zajednici ako smo sami sebi dovoljni u toj izolaciji? Kultura najbolje cveta i kreativnost se rađa kad se desi sudar različitosti. U našoj bivšoj zemlji smo imali fantastične domete u kulturi, kreativnosti, sportu. Slušam danas kad ostrašćeni muškarci pričaju o sportu, i obično tad kažu – E, da smo ostali zajedno…  Moramo to da osvestimo u sebi, jer bez oprosta i gledanja u budućnost ostaćemo zaglavljeni još 50 godina u pričama ko je prvi počeo, ko je kome šta uradio, a prođe život…Bonus video: Dragan Bjelogrlić o "Čuvarima formule"