Slobodan Tišma za Nova.rs: Basara me je razočarao jer ide u koviljski manastir da metaniše, a ja prezirem crkvu (2)

Kultni novosadski pisac i muzičar Slobodan Tišma (1946) objavio je novu knjigu „Ima li koga kod kuće - zapisi jednog shizofreničara“ (Nojzac). U pitanju je treći deo trilogije Astal tiš riba friš, „ali preko reda“, kako napominje izdavač. Nakon velikog uspeha prvog dela „Život pesnika – political nigredo“, autor nastavlja da meša autofikciju i fikciju, secirajući svoj život, ali i živote drugih persona iz njegove okoline, poznatih i manje poznatih. Ovo je drugi deo razgovora sa Slobodanom Tišmom, prvi je objavljen juče, čovekom koji uvek precizno donese novi uvid u stvarnost koju živimo, bez autocenzure.

- Ne. Ja nisam kultna ličnost, ja sam polupoznat, bolje reći, anonimus - tvrdi bivši frontmen La strade i Lune, dok mu objašnjavamo koliko je popularan u alternativnom rokenrol svetu.- I da jesam, to mi ne bi značilo ništa, Danas, ja sam potpuno ravnodušan kada je u pitanju ugled, svestan sam da sam Niko i Ništa i to mi godi. Pre desetak godina, kada sam dobio Ninovu nagradu, našao sam se u kontroverzi privida nekakvog književnog uspeha, ali to se brzo raspršilo. Danas u domaćoj književnosti ja ne predstavljam ništa i to je pravedno, to sam zaslužio, ali to sam i želeo. Najveći užitak je u skrivenosti, u nepostojanju, pogotovo u ovakvoj zemlji. Popularnost je besmislena. Zagrobna popularnost Lune i La strade sa ostvarila preko interneta, posle nastupa Lune na Egzitu 2004. godine. Ali ja nisam ni Luna, ni La strada. I dan-danas ja sam neko ko do kasno u noć drnda na tri akorda, svoje pesmice, u svojoj sobi na Limanu 1 i za doručak srče svoju miso-supu.https://www.youtube.com/watch?v=H9320SfpWxkPored toga što jede miso-supu, Tišma često sluša Radio Beograd 3, radio-drame i klasičnu muziku koja se tamo emituje, a to pominje i u novoj knjizi. To deluje kao dobra preporuka za eskapizam od naše primitivne političke, medijske i svakodnevne stvarnosti u kojoj živimo.- Moglo bi se reći. Radio je spas kao jedan zastareli anahroni medij, za razliku od televizije ili društvenih mreža, koje predstavljaju kugu. Ali i radio je pod kontrolom, nemojmo se zavaravati. Kada sam bio mlad, slušao sam uveče Treći program, nisam smeo da odem u grad, u večernji provod, zbog straha od batina, ako bih otišao u neku diskoteku, nikada nisam bio siguran kako ću se provesti. Bilo je to tužno vreme: moji vršnjaci se zabavljaju, a ja sedim sam kod kuće, slušam baroknu muziku na radiju i plačem.Današnji svet je užasan, mnogo je odvratniji nego onaj sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka, konstatuje naš sagovornik.- Samo gledam i muka mi je, ali niko me ne dira, star sam, ne izazivam svojom pojavom nikog. Međutim ako mi neki pas na ulici pocepa pantalone, moram da ćutim, da ne psujem, jer bi njegov vlasnik mogao da mi bez pardona prebroji porozne staračke koščice. Ovo govorim iz ličnog iskustva.

Tišma u knjizi piše kako su Vojvođani, popularno Lale, uvek bili niski i dežmekasti zbog hrane koju jedu, ali da danas u Novom Sadu ima i dosta visokih ljudi, ali da „to nije zbog hrane“… Čitalac može da pretpostavi da je možda mislio na ljude „dinarskog tipa“, koji su se naselili poslednjih godina u njegovom gradu.- Ja kao autohtoni Vojvođanin nemam ništa protiv tzv. dođoša, pa svi smo odnekud došli. Konkretno, u kraj u kom živim, u Banatić, preselilo se pola Republike Srpske i ne vidim u tome ništa loše, naravno da su oni promenili lice Novog Sada. Šta smo očekivali, da nam se izvinjavaju, zabole ih, ali to je integrativna snaga života, nema jeda. Naravno, posebno je pitanje zašto su oni otišli iz Republike Srpske i zašto su baš izabrali Novi Sad. Međutim postoji tu nešto drugo: formirala se jedna posebna klasa novih ljudi, novih mladih bogataša, i to nije slučaj samo sa Novim Sadom, koje je teško simpatisati. Ipak pokušavam da ih razumem i da ih opravdam. Sve je to teranje, tj. nužnost. Jadni ljudi, Glovo im ekspresno donosi pice i burgere, dakle hrane se trešom i uz to još večeraju ono što im serviraju Pink i Hepi - duhovito i oštro primećuje ovaj legendarni Novosađanin.Povremeno u knjizi Tišma pominje i različite filozofe, često Ničea kojeg je obožavao u mladosti… Filozofija je danas u Srbiji potpuno na margini, maltene da niko ni ne zna savremene srpske filozofe, stiče se utisak da je to na neki način “andergraund” poziv.- Ja sam poluobrazovan, nemam pojma. Često se pozivam na filozofe, čija učenja ne poznajem u celini. Zato se u knjizi "Ima li koga kod kuće" povremeno pojavljuje lik filozofa Slavoja koji me opominje, koji mi govori: Pričaš gluposti! Teodor Adorno je pišući o dobu Prosvetiteljstva, postavio taj problem poluobrazovanosti. Naime, književnici često citiraju filozofe i ti citati nemaju temeljne veze sa učenjem dotičnih filozofa. U vreme tzv. postmodernizma, bolje reći relativizma, taj se problem još više produbio, citat je postao jako zastupljen, a glupost se uvećala. Filozofija je mrtva, živela filozofija! Književnost je na samrti, a kada će... ne zna se.Tišma dodaje da danas imamo političare koji u skupštini citiraju filozofe ili književnike, i to mu se ni malo ne sviđa.- Katastrofa. Narod misli: kako su pametni, kako su obrazovani, a sve je to samo opsenjivanje prostote. Nema više modernosti, nema više stila, okruženi smo prostaklukom, sve te visoko intelektualne stvari su se povukle, ili su getoizirane i samo se kriju da bi se jednom vratile i osvetlile horizont neke nove srećnije generacije. Nadajmo se da će biti tako. Vreme varvarstva će proći, vreme ovih koji su došli da ruše po gradovima stare arhitektonski vredne građevine, da bi nas navodno urbanizovali, da bi nas zastaklili i zabetonirali, zapravo, da bi napunili svoje patriotske džepove.U knjizi se, doduše bez imena, ali je vrlo jasno, pominje i kontroverzni pisac i kolumnista Svetislav Basara. Tišma ga ceni, ali mu smeta njegova religioznost.- U pisanju je najvažnije izbeći naivnosti. Basara je tu prvak, kada je domaća književnost u pitanju. "Kontraendorfin" je vrlo hrabra knjiga, dirnuo je u nacionalne mitove i to će ga skupo koštati. Danica Vukićević, aktuelna dobitnica Ninove nagrade, ispalila je u jednoj svojoj knjizi fenomenalan slogan: Nema ljubavi bez ironije, ni seksa bez cinizma. Upravo to je Basarina književnost, njegovo pisanje je ples cinika. Na "Ajfelovom mostu" (književni portal Miljenka Jergovića, prim.aut.) sam video njegov tekst, možda je u pitanju prepiska sa Miljenkom Jergovićem, gde kaže da ide u Koviljski manastir, u neku keliju, da tamo metaniše i to me je pomalo razočaralo, pošto ja prezirem Crkvu i uopšte konfesije koje se bave politikom, što je nedopustivo.Tišma se ovde ponovo preispituje i pita ko je on da nekome nešto spočitava...- Imam prijatelje koji su religiozni i ja to poštujem, ne smeta mi to, iako ne bih se prekrstio za živu glavu. Tolstoj je govorio da ni vernici ne treba da se krste. U mladosti me je religija privlačila, ali brzo sam shvatio iluzornost pripadanja Crkvi. Danas ima puno lažne religioznosti, ljudi misle da su religiozni ili se predstavljaju kao takvi, a to nema blage veze sa Bogom, sa istinskom religioznošću. Misle da je dovoljno da okače krst o retrovizor. Zapravo, to je način prepoznavanja, javnog prikazivanja identiteta, što je u suštini vrlo nepristojno.

Ko bi rekao da Slobodan Tišma ima 77 godina, ali to je činjenica. Pisac i reditelj Živojin Pavlović je pisao u svojim dnevnicima da je “starost ogavna”. Međutim, Tišmi se više dopada šta je o starosti rekao glumac Stevo Žigon.- On je rekao nešto mnogo slikovitije i dublje: Starost je brodolom. Iako njega ne bi trebalo spominjati s obzirom da je bio težak rusofil. Muzički kanal "Mezzo" koji redovno pratim je pre ruske agresije na Ukrajinu forsirao preko svake mere ruske umetnike, Valerija Gergijeva, Anu Netrebko, Denisa Macujeva. Danas ih nema na "Mezzu", eliminisani su zato što nisu hteli da se odreknu Putina, da kažu jednu reč protiv diktature, protiv ruske agresije na Ukrajinu. Umetnici imaju odgovornost za ono što se događa u njihovoj zemlji, moraju da dignu glas protiv diktature i nepravde, a ne da budu udvorice i konformisti.Naravno, dodaje on, ovo važi i za pisce koji se takođe ponašaju oportuno, kod nas možemo izbrojati na prste jedne ruke, one koji reaguju.

- Primer je Dragan Velikić i ko još? Ja takođe ćutim pošto me sve to ne interesuje baš mnogo, živim svoj unutrašnji egzil. Ali ja sam sitna riba. Ako sam nešto i rekao u nekom intervjuu, reakcije su bile: Ko je ovaj, šta ovaj lupeta? A i plašljiv sam, bojim se da ne prođem kao Tersit pod Trojom, kome je Ahil prosuo zube i ekspresno ga poslao u Had i sve to zbog dugog jezika, zbog lajanja.Pisac knjige "Ima li koga kod kuće" smatra da je "najveća odgovornost na starcima, na penzionerima, od njih sve zavisi".- Na žalost, oni više vole predsednika od svojih unuka. Opozicija je taktički nepotkovana: osnovno pravilo u demonstracijama je da se strategije nikada ne najavljuju, karte se ne otkrivaju pre vremena, zato je ovaj protest protiv nasilja splasnuo, da ne kažem da je propao. Neka vlast razmišlja do čega će protest dovesti. Ovako ljudi znaju da se neće ništa dogoditi i onda više ne izlaze u šetnju. Očigledno je da opozicija nema potencijala za nekakav prevrat, no, možda je tako i bolje, ne treba niko da gine zbog politike. Ovdašnji vlastodršci neće nikada predati vlast mirnim putem, to je jasno, nikada neće napraviti grešku koju je napravio Milošević. Uostalom, šta će nam vlast, kad nam je svakim danom sve bolje i bolje, penzije rastu, hrana je pojeftinila, grejanja će biti i šta ćeš više? Treba se okrenuti prirodi, šetnjama u prirodi, na čistom vazduhu - zaključuje Slobodan Tišma.Bonus video: Ljubivoje Ršumović - Zašto u novoj knjizi nema stihova?