U Beogradu se osećam novo. Stari sam, ali i novi… Radovi koje vidite ovde nisu pomerani od 1985. godine i još uvek imaju onaj miris memle, podruma. Upakovani su još onomad, i nisu od tad videli svetlost dana...
Baš tim rečima dočekuje nas na Dorćolu, u Modernoj galeriji Beograd jedna od najvećih faca Beograda osamdesetih, Milovan De Stil ili Destil Marković.
Naočit i još uvek faca, ali u svetskim razmerama likovni umetnik vratio se u Beograd i ono slavno doba, te kultne osamdesete izloživši pred publikom u ovom galerijskom prostoru u Strahinjića Bana slike koje nisu viđene od davnašnje izložbe u Galeriji SKC-a. I kad oca nove slike, tvorca koncepta Transfigurativnog slikarstva i Tekst portreta, posle svega što je uradio u protekle četiri i po decenije, izložbi od Venecije, preko Njujorka do Tokija, slika koje se čuvaju u kolekcijama širom sveta, ipak upitate da vrati film skroz unazad, u dane detinjstva, prvo što mu izleti iz usta jeste: „Vauuu“…
Ali, za početak ispovesti za Nova.rs o jednom burnom i kreativnom životu Milovan Destil Marković, ipak, počinje da prebira po sećanjima:
– Rođen sam u Čačku, silom prilika, jer mi je ćale odatle, a majka s Mokre Gore. Odrastao sam u Požegi i hteo sam da studiram psihologiju i filozofiju, ali na svu sreću nisam bio primljen, pa sam se prešaltao na ono što me je najviše interesovalo – a to je likovna umetnost. Bavio sam se time kao gimnazijalac, onako naivno, jer me je uvek likovnoj umetnosti privlačilo to što je posebna – seća se umetnik za naš sajt.
Kad je naumio da upiše Akademiju, za prijemni se spremao u Šumatovačkoj čitavih godinu dana. Ali, da ne bi gubio vreme, za svaki slučaj, upisao je i Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Tad ga poljoprivreda nimalo nije interesovala, ali danas…
– Sigurno bih sad studirao taj fakultet. Mislim da je poljoprivreda budućnost – kako nahraniti čovečanstvo, napraviti hranu koja je zdrava, a ne kancerogena i puna pesticida. Doduše, s mog aspekta praviti hranu i umetničko delo nije toliko različito, ali u ono vreme jeste bilo.
Ni kad je konačno upisao Akademiju, opet nije gubio vreme. Vrlo brzo je počeo da dela.
– U prvoj godini smo izučavali akt, Lubardino slikarstvo, i vrlo brzo sam prošao celu istoriju slikarstva. Bio sam na klasi Zorana Petrovića i odlepio je koliko sam dobar, zavoleo me je, maltene posinio. Ali, meni je pukao film, nisam bio zadovoljan formom, onim kvadratom slike i počeo sam da ih cepam. Jedini sam u svojoj klasi uramljenu sliku počeo da kidam, dekonstruišem. Bunt se javio, i počeo sam da kolažiram radove, papir na papir i cepanjem ih ponovo spajam. Nervirao me je taj ustaljeni način slikanja. Akademija je u ono vreme bila vrlo konzervativna, držali su se francuske škole slikarstva. No, za mene to nije bilo aktuelno. Imao sam dvadesetak godina, slušao pank i nju vejv i što bih slikao seno u livadama ili pastoralnu idilu – priča Marković.
Rešio je i da, van odaja Akademije, pokaže svoj bunt. Otišao kod Ješe Denegrija, koji je tada bio kustos Muzeja savremene umetnosti i spremao izložbu za Salon MSU „Mladi osamdesetih“:
– Sva ta moja dela uzeo sam pod mišku, čuknuo sam na muzejska vrata i rekao: „Evo mojih radova“. Na mermernom muzejskom podu poređao sam svoja dela. Ješa je bio oduševljen. I to mi je bila prva izložba u životu. Sve je to bila igra slučaja, ali pokazuje i moju volju da uđem u taj svet.
Osnažio ga je da zakuca na vrata njegov heroj, bar kad je muzika u pitanju, Dejvid Bouvi, čije je pesme video, s osmehom se seća, kao svoje himne.
– Živeo je u to vreme u Berlinu, u koji sam ja, eto, kasnije otišao. Bouvijeva muzika, ali i scenska pojava, ta transrodna pozicija bili su mi fascinantni. Nije se držao onog ustaljenog mačo, muškog principa koji je tada vladao. Posle se na Bouvija nadovezao Prins. Uh, odvalim Prinsa i danas neki put. I baš lomi!
Ali, taj bunt je imao i posledice. Profesor koji ga je toliko voleo, Zoran Petrović nije mu dao potpis, i pao je godinu na Akademiji:
– Razočarao sam ga. Doveo sam ga na izložbu „Fragment slike“ u SKC-u 1982. i nije hteo da mi da potpis. Otišao sam onda u klasu Stojana Ćelića, jer je bio savremeniji, otvoreniji i kod njega završio studije.
Otkrio je onda i sve čari Studentskog kulturnog centra. Taj SKC bio je s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, kako bi danas svi rekli, prekretničko mesto za mnoge umetničke projekte. No, Destil iz prve ruke svedoči da je u ono vreme to danas mitsko mesto bilo „nepriznato i osporavano“:
– Tek kasnije je počelo da se diže u nebesa, u avangardističkom smislu, jer tu jesu dolazili umetnici iz celog sveta, i vladala je nova umetnička praksa. SKC je za mene tada više bilo mesto u kom sam mogao da izlažem. Biljana Tomić, koja je tad vodila Galeriju SKC-a, samo nam je rekla: „Hajde momci, radite, pravite izložbe“. Bio sam zapanjen. Ali, odmah je krenuo taj kreativni impuls. Nisi više samo student, već možeš nešto i da realizuješ, a nije bio greh ni da pogrešiš.
Nije tu, u SKC-u samo izlagao, već je pravio i performanse, od kojih su neki, poput proglašenja Svetskog dana umetnosti 14. aprila 1981, ušli u anale likovne umetnosti u nas. Išao je, kako bi danas rekao, grlom u jagode, onako mladalački:
– Bilo je takvo vreme da nisam razmišljao o posledicama. I mislim da je najvažnije za mlade umetnike da dobiju priliku da realizuju stvari koje nisu mejnstrim. A za vreme Aprilskih susreta, kad je bilo puno gostiju iz sveta, poželeo sam da napravim performans stojeći ispred SKC-a. Spremao sam u SKC-u prvu samostalnu izložbu koja se zvala „Novi prostor“, sekao sam crno-bele papire i kačio ih po zidovima. Izgledalo je to kao milion Maljeviča. I Dragan Papić se tu vrzmao s aparatom, a dok sam kačio papire, stao bih na neki pijedestal, zezajući se tako sa socrealističkom spomeničkom kulturom. Hteo sam da napravim kontrast između tog minimalizma na zidovima, tog mog redukovanog slikarstva i socrealizma. Tu odmah između SKC-a i Jugoslovenskog dramskog pozorišta bila je jedna dobra skulptura ranjenika, i onda sam na kraju smislio da i ja treba da uradim spomenik, i to na određeni dan. I sam sam postao skulptura, živi Spomenik umetnosti. Stojeći kao spomenik ispred SKC-a proglasio sam Dan umetnosti, kao aluziju na socijalističke dane i praznike.
No, stajati osam sati na pijedestalu ispred SKC-a nije bilo nimalo lako. Seća se da su mu ljudi, kao da je zaista spomenik, donosili poklone i ostavljali kraj nogu:
– A imao sam i živu stražu. Činili su je umetnici, kritičari… Većina njih danas nisu među nama. Bili su to Dunja Blažević, Biljana Tomić, Ješa Denegri, Cuja Vujašanin, Vlasta Mikić, Mileta Prodanović iz moje generacije… Naravno, došli su i mnogi od muzičara iz tadašnjeg novog talasa, ili oni koji su pripadali novom književnom diskursu, poput Davida Albaharija.
U to vreme prvi put se u nas, kako napominje, desilo preplitanje muzičke s likovnom scenom. Nikad kasnije, odsečan je, takvog prožimanja nije bilo:
– Ali, onda su došle i te jebene devedesete koje su uništile sve. U Londonu i Njujorku su takve stvari, koje su se dešavale u SKC-u bile normalne, kao „Dobar dan“. Ali, u Beogradu je tek tad došlo do takve interakcije. Ja sam išao na koncerte novotalasnih bendova, a oni dolazili na moje izložbe, performanse. Koristili smo tu platformu novog talasa i rokenrola da „vučemo“ ljude, koji su dolazili na koncerte na naše izložbe i akcije. Svi ti ljudi, koji samo što su uzeli gitaru u ruke, izašli su na stejdž i automatski ušli u art svet. Družili smo se non-stop. Ko sve tu nije bio… Od Čavketa, koji je prerano otišao, preko Gorana Vejvode, koji je bio vrlo ozbiljan, intelektualni novotalasni tip, pa Srđana Šapera, Tucka i Borisa, kojima sam pomagao da rade video spotove za „Rokenroler“. Vrzmala se tu Duca Marković, išli smo stalno na Studio B kod Slobe Konjovića.
Paradoks je što je taj bauk od socijalizama, protiv kojeg su onomad dizali glas, zapravo bio sistem koji im je pružio šansu da se iskažu kao umetnici. Bilo je to, kako naglašava, najbolje vreme, a Beograd najbolje mesto na svetu!
– Jugoslovenski socijalizam bio je drugačiji od ostalih istočnoevropskih jednopartijskih sistema. Nije bio toliko diktatorski. Liberalan u mnogo čemu, jer mogli smo da putujemo, a bio je i nesvrstan. Moja buntovnost je proizilazila iz moje mladosti. Bunio sam se protiv sistema, protiv statusa kvo, jer sam tražio svoje mesto. Svi ti moji performansi koji su bili indirektna kritika sistema, pa otvaranje kluba „Akademija“ mogli su da se ostvare samo u toj Jugoslaviji. I sad mislim da je samoupravljanje koje smo imali ovde bilo veoma napredna stvar. Na kraju krajeva i sve skandivanske zemlje su ga videle kao bazično demokratski sistem. E, sad što smo mi slušali rokenrol, duvali, neki se fiksali, uzimali droge, druga je stvar…
U liniji te pobune, imanentnoj svakom mladom čoveku, jeste i ime umetničkog tandema koji je napravio s Vlastom Mikićem Vulkanom – „Žestoki“. Hteli su, priseća se, da menjaju stvari, ispravljaju krive linije, a prave učine krivim.
– „Žestoki“ su dosta toga uradili. Pa, klub „Akademija“ je još jedan rezultat. Trajalo je to dvadesetak godina dok novi turbo folk kapitalizam nije pojeo sve. „Žestoki“ su bili sofisticirana pobuna. Nismo mi išli na barikade, jer je meni vrhunac političkog angažovanja tada bio da ne budem mejnstrim, da budem drugačiji, nesvakidašnji „proizvod“.
A umetničko ime De Stil, ili kasnije Destil, kao što je to slučaj s toliko stvari u Markovićevom životu, došlo je opet spontano.
– Bilo je tada hiljadu Milovana i hiljadu Markovića. Hteo sam nešto ekscentrično i setio sam se svog dede s Mokre Gore. Mog dedu su u jednom selu zvali „Destilacija“. Iako su svi tamo, kao i moj deda, pekli rakiju, njegova je bila posebna. A i jedini je u tom kraju znao da ispiše slova na spomenicima. Pronađe kamen, poput krajputaša, iskleše ga, ukleše slova na njega i napravi spomenik za groblje. Nije bio Grbavi, Visoki, Šiljavi, Mića, već Destilacija – zbog rakije. I uzeo sam to kao svoje umetničko ime, ali sam ga malo sofisticirao i postao De Stil.
Sutra: Zašto smo stvorili kultnu Akademiju i kako su Beogradom počeli da haraju heroin i sida, a mene anđeo čuvar spasao
Bonus video: Izložba Lavirint devedesetih
