Jasna Đuričić za Nova.rs: U Srbiji je sve mnogo gore nego devedesetih, ne verujemo više ni komšiji, ni lekaru, ni profesoru

Nakon Kana, u kojem je ostvario sjajan uspeh, srpski film "Lost Country" scenariste i reditelja Vladimira Perišića regionalnu premijeru imao je na 29. izdanju Sarajevo film festivala. Novo ostvarenje Perišića bilo je u glavnom takmičarskom programu najznačajnije regionalne filmske smotre i, kao i u Kanu, iu Sarajevu u petak odnelo nagradu. I to onu za najboljeg glumca, a pripala je Jovanu Giniću.Srpski reditelj u novom filmu vraća gledaoce tridesetak godina unazad, u doba studentskih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića, koje su buknule na jesen 1996. godine. Ali, te demonstracije koje su potresle Srbiju onomad samo su povod da se ispriča jedna intimna porodična drama. Glavni junak filma, petnaestogodišnji Stefan prolazi kroz sopstvenu revoluciju, s obzirom da mu je voljena majka portparolka i saučesnica korumpirane vlasti protiv koje ustaju njegovi prijatelji. Stefana igra Jovan Ginić, koji je u Kanu za prvu rolu na velikom platnu dobio nagradu za najboljeg mladog glumca, a majku, funkcionerku vladajuće partije Jasna Đuričić. Prisetivši se svetske premijere filma "Lost Country" u Kanu krajem majadramska umetnica Jasna Đuričić priznaje u razgovoru za Nova.rs da su se na najvažnijem svetskom festivalu, kao i u Sarajevu desile divne stvari s novim ostvarenjem Vladimira Perišića:- Meni je bilo najdraže što je mladi Jovan Ginić dobio nagrade. I dok smo radili film, verovala sam u njega. Mislim da će, i ako ne odluči da se bavi glumom, to biti lepa stvar za čitav njegov život. Lepo je kad neko iz sveta sporta dođe tako mlad u svet filma i odmah bude primećen - iskrena je Đuričićeva, a upitana kao dugogodišnja profesorka glume koliko je Giniću, koji je naturščik, bila ne samo partnerka, već i "profesorka" tokom snimanja, odgovara:

- Verovatno mi se to na nesvesnom planu otelo… Ali, uvek se trudim, kad srećem svoje studente na setovima ili u pozorištu, da zaboravim svoju profesorsku ulogu. Dok su studenti, ja sam profesorica. I te četiri godine brzo prođu i oni postaju moje kolege i koleginice. I tako se i odnosim prema njima. Ja sam neko ko ima veliko poverenje u mladost, u mlade ljude. Retki su trenuci kad na setu ili u pozorištu upotrebim neke profesorske metode. Volim da pomognem, ali na snimanju ili probi samo sam Jasna koleginica. Pogotovo sam pažljiva sa naturščicima, volim da radim s njima, jer mislim da nose dozu istine koju je u glumi teško postići. S njima rad treba da bude filigranski, ne treba ih ni na koji način destabilizovati, kamoli povrediti, uplašiti, jer nemaju iskustvo. A kako je Jovanu bilo sa mnom, neka on kaže (smeh)…

Reditelj Vladimir Perišič je Jasnu Đuričić od početka, od kad je s Alis Vinokur stvarao scenario, imao na umu u ulozi majke, no glumica priznaje da se, kad je pročitala predložak za "Lost Country", nije baš pronašla, što ovako objašnjava:- Tih devedesetih bila sam na drugoj strani. Nikada nisam bila političarka, kao moja junakinja, niti ću. Sticajem okolnosti sam se u to, zbog uloge, uputila. Ali, s Vladimirom imam od početka to neko poverenje. Boris Isaković i ja smo radili i njegov studentski film "Dremano oko", koji je prikazan u Kanu. Igrali smo, isto, oca i majku, tada Relji Popoviću, koji je sada poznata rep zvezda. Sad je bilo malo drugačije, jer nikada nisam igrala ovakvu ulogu.

Perišić u scenariju donosi vrlo kompleksnu, slojevitu priču na više nivoa, a glumica, kad je prvi put pogledala film, baš u Sarajevu, shvatila je da je o studentskim protestima devedesetih razmišljala samo iz pozicije onih koji su izlazili na ulice, među kojima je bila i ona:- Ali, nikada nisam razmišljala kako je nekom detetu čija je majka, na primer, funkcionerka SPS-a, vladajuće partije u tom trenutku. Ova uloga me je naučila da su to bile strašne stvari za sve, decu pogotovo. Tumačeći lik te majke funkcionerke uvidela sam da jedino što možeš jeste da se vratiš sebi, svom poslu, svojoj porodici, deci… To je žena koja je posvećena svojoj karijeri, a ima i porodicu, sa svim problemima koja ona nosi, i nalazi se u potpuno šizoidnoj situaciji. Teško je uskladiti sve. Ali, i danas je ne mnogo drugačije. Puno je žena kod nas koje žele da se ostvare u karijeri, da uspeju u svom poslu, a nemaju podršku društva. Prepuštene su same sebi. Deca, naravno, ispaštaju, pogotovo kad su u pitanju zanimanja koja podrazumevaju poziciju moći - objašnjava glumica.https://www.youtube.com/watch?v=PGQL7vtlSCgSvetska premijera filma u Kanu gotovo da je koincidirala sa tragedijama koje su potresle Srbiju, masovnim zločinima. Ovo ostvarenje je delom snimano i u školi "Vladislav Ribnikar" u kojoj je početkom maja život izgubilo toliko onih koji su ga tek započinjali…I dok se "Lost Country" bavi i onim protestima koji su u drugoj polovini devedesetih uzburkali Srbiju, dva užasna zločina u roku od četrdesetak sati, u dve različite beogradske opštine početkom maja kod nas inicirali su opet proteste od kojih se i danas ne odustaje. Kao da su se, konstatujemo, poklopile neke čudne stvari...- Umetnost može da anticipira realnost, uostalom to se pokazalo toliko puta. Gledajući film prisetila sam se onoga što je bilo devedesetih, a sad smo svedoci protesta koji već mesecima ne prestaju u Srbiji. Moje osećanje je da se stvari ovde, nažalost, ponavljaju. Čini mi se da je sad sve otišlo u mnogo gorem pravcu nego devedesetih. Tada je nekako sve bilo vidljivo. A sada zbog tehnologije, spinova, društvenih mreža sve je nevidljivo. Veliki je gubitak vere. Ljudi više ne znaju u šta da veruju, kome da veruju. Ne veruju nikome - ni komšiji, ni lekaru, profesoru - smatra Jasna Đuričić.Umetnost, kako dodaje, ne samo da anticipira stvari, već govori da više treba da pričamo o onome što nam se dogodilo, jer samo tako možemo nešto da naučimo:- Ako se pravimo da nam se nešto nije dogodilo, ako radimo na zaboravljanju, onda nam se ponavljaju jedne te iste stvari, greške. Ako kroz umetnost ili kroz bilo koji drugi vid života ne govorimo šta nam se desilo, ne analiziramo sve, ne uočavamo odakle dolaze problemi, već se vodimo time da život ide dalje, onda će se sve greške ponavljati. Sve one grozne stvari koje smo živeli i doživeli poslednjih tridesetak godina. Volela bih da mogu sve da izbrišem gumicom i mirno legnem da spavam, ali ne možeš da spavaš dok ne rešiš stvari. Bar ja ne mogu - ukazuje naša sagovornica.

Posle Sarajeva Jasna Đuričić ide na 80. Venecijanski filmski festival, na kojem će biti premijerno predstavljene dve epizode nove serije "Znam kako dišeš", čiji je kreator Jasmila Žbanić. Đuričićeva, koja u ovom projektu igra sarajevsku tužiteljku, čiji život iz korena menja jedan slučaj samoubistva 15-godišnjeg dečaka, otkriva za naš list da je prvobitno serija trebalo da bude prikazana na Sarajevo film festivalu, ali stigao je poziv iz Venecije...- Kad je seriju selektovao Venecijanski festival, stavili su veto da baš na Lidu mora biti premijera. Idemo početkom septembra u Veneciju, i mislim da je to fantastična stvar za seriju, jer joj omogućava prohodnost i u Evropi. Neće je gledati samo region, već i daleko šire. Nadam se da će i u Srbiji serija biti prikazivana. Jer, u fokusu su deca, mladi ljudi koji, hteli mi o tome da pričamo ili ne, imaju ozbiljne probleme. Ali, ne zato što su oni problematični, većsmo to mi stariji. Uvek stavljam težište problema na nas roditelje, ili na društvo. Mi smo zakazali. I ova serija je još jedan pokušaj da o mladima, tinejdžerima mislimo na drugačiji način - kaže na kraju Jasna Đuričić.Bonus video: Čuvari formule u Sarajevu