Cilj je da se suočim sa nekom istinom o sebi, to mi je potrebno, zapravo jedino me to interesuje i u životu i u tekstu, kaže za Nova.rs pisac knjige „Ima li koga kod kuće“.
Kultni novosadski pisac i muzičar Slobodan Tišma (1946) objavio je novu knjigu „Ima li koga kod kuće – zapisi jednog shizofreničara“ (Nojzac). U pitanju je treći deo trilogije Astal tiš riba friš, „ali preko reda“, kako napominje izdavač. Nakon velikog uspeha prvog dela „Život pesnika – political nigredo“, autor nastavlja da meša autofikciju i fikciju, secirajući svoj život, ali i živote drugih persona iz njegove okoline, poznatih i manje poznatih. Svaki razgovor sa Slobodanom Tišmom, dobitnikom NIN-a i bivšim frontmenom Lune i La Strade, je događaj sam po sebi, jer je to čovek koji uvek precizno donese novi i sveobuhvatni uvid u stvarnost koju živimo, bez autocenzure.
– Jedna od estetskih propozicija moje trilogijice je nered. Što više nereda to bolje, tekst tako dobija na značaju. Ako živimo u neredu, lek je uvek dodati još malo nereda, dakle, neredom protiv nereda. Temporalnost moje proze određena je tzv. zgužvanim vremenom. Drugi razlog je da drugi deo koji se zove „Genije bas gitare“ nije zadovoljio i još mora da se radi na njemu. Iako ne znam čemu to, pošto zastupam, kako već rekoh, pravilo: gore je bolje – objašnjava u razgovoru za Nova.rs Slobodan Tišma, zašto je preskočen drugi deo trilogije.
U novoj knjizi autor “gazi” po sebi kao nikada do sada. Često se to ponavlja, u raznim segmentima romana. I kao čovek, ali i kao umetnik i pisac, kako kaže, on ne vredi ništa.
– Zaista vidim sebe tako, ja sam moralno i intelektualno inferiorna osoba. Ovo stalno ponavljam, ne bih li se priznanjem opravdao. U knjizi to definišem kao neku vrstu etičkog minimalizma. Osnovna osobina je kukavičluk, a bez hrabrosti, kao što je opšte poznato, nema ni poštenja ni lepote. Između stvarne osobe, autora i prvog lica u tekstu, nema nikakve razlike, u pitanju je jedna figura, jedna pojava, što bi se reklo, tri u jednom, sveto Trojstvo. Ovo je svetogrđe? Ne, to je Nescafe instant kesica, kafa-mlekce-šećer, a kafa je suština. Cilj je da se suočim sa nekom istinom o sebi, to mi je potrebno, zapravo jedino me to interesuje i u životu i u tekstu. Knjiga se završava tako što kažem da možda nikada nisam video svoje lice. Da li je to hrabro? Nije. Reči više nemaju nikakvu težinu, rečima niko ne veruje, arbitrarne su, tj. značenjski sadrže uvek i svoju suprotnost.
Ako u tekstu zagovarate nešto, iza toga se kriju sasvim suprotne namere, dodaje Tišma.
– Dakle, kada čitate, laž je nešto što svakog trenutka morate imati na umu. Zapravo glavna tema knjige je bolest, koja je uslov za političku diskvalifikaciju, ali mora biti institucionalno registrovana, morate imati karton u bolnici. Danas imamo u politici patološke slučajeve koji funkcionišu bez problema, jednostavno zato što nisu registrovani, nisu zvanično dijagnostikovani, vešto prikrivaju svoju bolest, ne pristaju na dijagnozu, na lečenje, zato što bi to značilo kraj njihove političke karijere. Ali bolest je jedno dublje iskustvo, ako ne iskusimo bolest, ostajemo na površini, tj. u politici. Ipak, kome je potrebna dubina danas?
Često se u romanu „Ima li koga kod kuće“ spominje pisac i autorov nekadašnji sugrađanin i prezimenjak Aleksandar Tišma, čovek sa kojim su ga često tokom života mešali.
– Nomen est omen, ime je sve, što rekoše stari Latini, ne možete od toga pobeći, zbog tog prezimena stalno sam upadao u razne glupe situacije. Ali stari Latini su imali i onu pravnu definiciju: Error in personam, zabluda o ličnosti, što je u književnosti podloga raznih komičnih anegdota, vrlo zahvalan i upotrebljiv literarni stereotip. Aleksandar Tišma u romanu predstavlja figuru autoritarnog humaniste, vrhovnog autoriteta, za razliku od mene koji sam political nigredo, dakle dno, rečju ološ. Sve ono što on predstavlja, ja nisam i obrnuto, on je matičar i akademik, ja sam uličar, mi smo antipodi. Naravno, nije mi bila namera da ga dižem u nebesa, nego da prikažem problematičnost te njegove pozicije – tvrdi autor.
On dodaje da nije želeo da napiše „nikakav omaž Tišmi“, iako ga je lično poznavao.
– Za razliku od Danila Kiša koga nikad nisam sreo u životu i to je bila sreća, pošto ne verujem da bih se dobro proveo, prezirao je pacere, a umeo je i da odvali šamarčinu onom svojom ogromnom šakom. Kada je bio u sukobu sa bradatim profesorom Jeremićem, naravno, navijao sam za njega. Tišma je bio stariji od mene 22 godine i u njemu sam podsvesno video figuru oca ili starijeg brata. Bio je vrlo dobronameran, čak mi je objavio u Letopisu Matice srpske rane pesmice koje su zapravo bile prvi primeri tzv. konceptualne poezije.
Takođe, kao i u prošlom romanu „Život pesnika – political nigredo“ tu je ponovo Božidar Mandić, njegov nekadašnji saborac iz perioda Tribine mladih ( i osnivač Porodice bistrih potoka, prim.aut.), kao jedan od važnijih likova. Tišma i njega „gazi“, kao i sebe. Ali za razliku od prethodne knjige, sad već to deluje kao koncept.
– Boža Mandić zvani Medeny je moja senka, različiti smo a slični. Obojica smo slatki, mnogi ljudi nas simpatišu, ali iza naših maski se krije nešto drugo, nešto teško i neprijatno, da ne rečem da smrduckamo. Bitna razlika između nas je što njega ne kolje super-ego kao mene i u tom smislu on je mnogo slobodniji, bestidan je. Možda ste nešto naslutili što se tiče koncepta, ali sve ovo je počelo spontano, posle jedne telefonske svađe. Iako, on je prvi počeo: u svom prvom romanu „Pertle“ predstavio me je kao policijskog doušnika, a u drugom koji se zove „Loš pisac“ stavljao mi je svakojake reči u usta, koje ni u snu ne bih izgovorio, od kojih mi je muka i to je namerno radio da bi me sekirao – objašnjava Slobodan Tišma.
U domaćoj književnosti taj naš polemos je jedinstven, dodaje bivši frontmen La Strade i Lune.
– Pokrećemo nešto novo, nešto što ima realnu podlogu u iskustvu, sukob dvorišnih ideologija, pošto smo mi na potpuno suprotnim ideološkim pozicijama, uostalom, to je suština postojanja svakog ljudskog bića. Možemo biti prijatelji i ignorisati tj. uvažavati razliku, ali jednom, kad-tad, to pukne i prijatelji postaju neprijatelji, braća nesmiljena, istina izađe na videlo i eto rata. Čuo sam da je on napisao roman koji je odgovor na moj „Život pesnika“ (prvi deo trilogijice) i pretpostavljam da me je dobro potkačio, tako i treba. Nažalost, jedan ugledan izdavač kome je ponuđen taj roman, odbio je da ga objavi, navodno, zato što ima puno seksa i raznih bezobraština, da ne rečem gadosti. Šteta. Da li su to razlozi, pa kada je književnost u pitanju, pristojnost ne znači ništa, dapače. No, verujem da je već našao drugog izdavača.
Nekoliko lepih stranica knjige autor je posvetio svojoj supruzi Jasni Manjulov, nekadašnjoj pevačici grupe „Boye“, koja mu je bila podrška svih ovih godina. Njihova priča deluje kao prava umetnička, bez kompromisa, autsajderska…
– Značila mi je puno, bez Jasne ništa ne bi bilo od moje umetnosti, ona je moja muza još od vremena rokenrola, kada smo se upoznali, pa do danas u starosti. U svakom pogledu, ona mi je uvek mnogo pomagala. Ja sam inače polupismen, ona mi kao profesionalna lektorica i profesorka književnosti uvek ispravi sve greške. Mnogo je načitanija od mene i od nje često dobijam vrlo važne informacije kada je književnost u pitanju.
U ovom duboko posrnulom društvu, glavne vrednosti su politika i sport, ništa drugo, dodaje naš sagovornik. „To je taj takmičarski duh koji podstiču mediji, pre svega elektronski.“
– Čim izađem na ulicu, vidim nekog ponosnog oca, obrijane tintare, kako vodi svoje sinove na trening, dečake od sedam-osam godina, u dresovima, jednom na leđima piše Mesi, drugom Ronaldo. Već tako male otac ih gura u životnu trku, u nadmetanje koje treba da im donese milione. Udarač Đoković je svima uzor, on je san o uspehu, o svetskom provodu, san o basnoslovnom kontu u banci. Kakvi pesnici, kakvi filozofi? Gluposti.
Vrhunski sportisti bi pre svih mogli ovde da preokrenu situaciju, dodaje umetnik, ali…
– Oni imaju veliki uticaj na običan svet, koji ih gleda kao bogove, ali njih je baš briga, čuvaju svoja dupeta, neće da se zameraju političarima, koji ih koriste za podupiranje svoje falš politike: Našim pobedama, raduj se, srpski rode, bez kinte u džepu! Važno je samo da se krste kada izlaze na teren, sportski ili politički, i to tri puta, a ne znaju da Bog ne voli kad vernik moli pomoć za trivijalnosti, za u krajnjoj liniji beznačajne stvari, ne znaju za sveto pravilo: Ne zazivaj božje ime uzalud. To samo pokazuje primitivnu svest i intelektualnu inferiornost tih ljudi. Obično se misli da tehnologija i mediji unapređuju i podižu kulturni nivo, ali to nije tačno, oni mogu i da ga unazade, što je upravo ovde slučaj. Daj budali mobilni ili ga pusti na mreže, pa ćeš videti šta će da napravi – ogorčeno primećuje novosadski pisac.
Nastavak intervjua čitajte sutra: Slobodan Tišma za Nova.rs: Basara me je razočarao jer ide u koviljski manastir da metaniše, a ja prezirem crkvu (2)
Bonus video: O gradu, ljudima i muzici – Vladimir Skočajić Skoča
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar