Miša Radivojević za Nova.rs: Uvek me je u životu aktiviralo kad su me napadali, bolje funkcionišem ako sam ugrožen

Nepuna dva meseca pre nego što će proslaviti 84. rođendan Miloš Miša Radivojević biće ovenčan još jednim priznanjem u više od šest decenija dugoj karijeri. A nosi ime čoveka čijim se "filmskim detetom" smatra Radivojević. U pitanju je, naravno Živojin Žika Pavlović, a priznanje za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu Miši Radivojeviću biće uručeno na predstojećem Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije LIFFE, koji počinje 14. septembra.- Ova nagrada me duboko pogađa i "boli" zato što nosi ime jedne od najvećih i najkrupnijih ličnosti jugoslovenskog i srpskog filma Živojina Žike Pavlovića - skromne su reči reditelja Miše Radivojevića za Nova.rs.A zašto skromne? Pa, zato što je ovaj, rodom Čačanin, koji je studirao režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, ali i filozofiju, počeo davnih šezdesetih kao pomoćnik režije svog sugrađanina, nedavno otišlog Puriše Đorđevića, a već za debi film "Bube u glavi" 1970. godine dobio Bronzanu arenu u Puli. A Radivojevićev beskompromisni autorski pečat krasi dvadesetak dugometražnih, dokumentarnih i TV filmova, bilo da je u pitanju naslov "Živeti kao sav normalan svet", ili "Dečko koji obećava" ili pak "Una"...https://www.youtube.com/watch?v=mF6m_hwpzicI dok se konačno naziru obrisi filma o Golom otoku "Ostrvo na dnu", koji već dugo pokušava da realizuje, ovaj "tragač za čistim filmom", kako je kolegu okarakterisao reditelj i umetnički direktor festivala LIFFE Darko Bajić, seća se za naš sajt Miša Radivojević čoveka kojem toliko toga duguje:- Kako i kaže njegovo ime Živojin - on je živ. U stvari, bar ja držim da je živ. Na neki način, osećam se nesigurnim zbog ove nagrade. Prosto, bez ikakvog licemerja pitam se da li sam zaslužio takvu nagradu. Zamišljam da moram da se trudim da bih sebe uverio da je sve okej što sam je dobio. I samo se nadam da ću poživeti još toliko da mogu da opravdam tu nagradu "Živojin Žika Pavlović".

Kad se dobijaju nagrade za doprinos filmu, obično se podvlači crta, a i umetnici se često plaše da priznanja za životno delo označavaju kraj karijere...- Jeste, nagrade, pa i ova, sadrži sadrži i taj element. A festival LIFFE, i ljudi koji su bili za to da me ubroje u dobitnike su veoma vaspitani i uviđavni. Očigledno, postoji neka vrsta respekta prema nekome ko je 60 godina aktivno u filmu, a pride ima 83-84. godine (smeh) i možda svakog trenutka može da otputuje… Ali, mislim da je ovo nagrada i za neku vrstu vitalnosti. Darko Bajić je nedavno napravio "Film davne budućnosti", u kojem govorimo Đorđe Kadijević, Zdravko Šotra, Boro Drašković i ja. Mislim da postoji još nekoliko dinosaurusa koji su zaslužili nešto. Ali, naravno da ovakve nagrade predstavljaju i jedan gest konvencije. Ako već nema novca za filmove, zašto ne bi onda jedna ozbiljna kinematografija imala nagrade?https://www.youtube.com/watch?v=AgzNrpUvIHkAli, zanimljivo je da se bolje osećate i uvek ste se bolje osećali kad ste bili osporavani, nego nagrađivani?- Da, uvek me je u životu aktivirala neka vrsta opovrgavanja ili napada. Kad god sam se osećao ugroženim, bolje sam funkcionisao i moji filmovi su bili radikalniji i dublji. A nagrade vas, na neki način, anesteziraju.Da li je osporavanje neminovno za ovo tle?- Mislim da je to jedini izlaz bio za sve nas, bar za moju generaciju. Postoji ta naša sintagma, koju često upotrebljavamo: "Čim vam aplaudiraju, pitajte se gde ste pogrešili". Ne volim to. Ne mislim da je film ono što je postao danas - roba. I televizija, i film su jednaki u nameri nekih da postanu proizvodi, orjentisani su ka tržištu, novcu, ali dobro, eto svet želi da se zabavi. Sad svi, kad kažu film, misle pre svega na Holivud, a ređe na evropski film, ili deo azijskog prostora gde se događa nešto malo drugačije. Mislim da film lagano umire, onaj pravi, autorski. Ali, nije samo problem u tome da film, takav kakav je, umire, već u tome da mu je onemogućen razvoj. A, film traži potpunu separaciju, izolaciju od onog što se zove konvencija, novac, namešteni fondovi, propaganda, bilo da je ona politička, ekonomska, verska…

Ima li načina da se filmski stvaraoci tome suprotstave i nametnu svoj jezik?- Nisam optimista po tom pitanju. Zapravo, veliki sam pesimista. Kao što Žika Pavlović ima darovitu decu u svojoj kući koja nastavljaju da se bave filmom (Nenad Pavlović, reditelj i Milena Pavlović, glumica, prim.aut.) tako i ja sebe vidim kao da sam jedno od Žikine dece koje se i dalje bori… Ali, ne verujem da neki od nas tu bitku mogu da dobiju. Doduše, svestan sam da postoji veliki broj darovitih, mladih ljudi. Ali, svi su oni, naročito kod nas, rezervisani. Pa, pogledajte retko ko, naročito kod nas, želi da upiše Svetsku književnost, ili Istoriju umetnosti. Beži se u konkretne stvari od kojih može da se živi. I to je velika opasnost. A s druge strane, opet verujem u mlade. Ne želim da ubijem u sebi verovanje da će se film jednoga dana povratiti na staze slave.https://www.youtube.com/watch?v=31ankBI82PAKad kažete da svet hoće samo da se zabavi, da li je to njihova istinska želja ili im se to nameće?- U 99 odsto slučajeva svet želi da se zabavi. Ljudi u filmu danas traže zaborav. Kažu: "Dosta mi je drame, dosta mi je problema, dosta svega". I to je, nažalost, svestan odgovor. Zanimljivo mi je da postoje ljudi koji žele da se zabave iako su pride veoma inteligentni, duboki, usamljeni. Jer, nemoguće je podneti taj napad magme gubitka smisla, tu ogromnu količinu koja je obuhvatila planetu u svakom pogledu. Film bi bio jedno od mogućih sredstava za suprotstavljanje i eto, neka ostane da, opet, verujem u mlade lude (smeh).Jedan ste od autora monografije "Živojin Pavlović. Kino-poeta velikog crnila", prve iz edicije "Poznati reditelji", koju objavljuje Leskovački internacionalni festival filmske režije LIFFE. Koliko će toga neko mlad, kad se "dohvati" knjige, naučiti?- Sve unutra postoji! Znate, Žika je neka vrsta Lucifera. Upotrebljavam namerno tu izazovnu priču o Luciferu. Jer, Žika je bio osoba koja je zvaničnom Bogu rekla - "Neću da ti služim!" Bio je jedan od prvih koji nije hteo da služi Holivudu, niti nečemu što se zove sistem, sistemska kinematografija, ili film kao roba. I u tom smislu Žika je večni plamen. Uvek kad doživim malu krizu, pomislim na Žiku. Pomislim na to šta bi mi Žika rekao. A rekao bi mi sigurno: "Sram te bilo!"https://www.youtube.com/watch?v=gD0IKLpJ-hMBonus video: Sećanje na Srđana Koljevića