U društvu u kojem živiš ne može da te se ne tiče šta je oko tebe. Kao umetnici imamo tu privilegiju da progovaramo o nekim stvarima i prenesemo poruke koje će prodrmati čoveka, kaže hrvatska glumica Lucija Šerbedžija za naš portal.
„Moj otac partizan bio, a danas novine čita i šuti o svem što je snio. Nit tuži, niti pita, crvenu zastavu vješa, ponekad, o praznik samo. I tiho, uz uzdah šapne, ja sam bio tamo… Moj otac sve više šuti i lovi ribe po Savi. Koliko tužnih misli u dobroj, sijedoj glavi…“, stihovi su pesme Radeta Šerbedžije, posvećene ocu Danilu, a baš njih izabrala je Lucija Šerbedžija da otpeva u potresnom komadu „Ajhman u Jerusalimu“ Zagrebačkog pozorišta mladih. S glumicom smo imali prilike da razgovaramo uoči izvedbe u Beogradskom dramskom pozorištu, u kojem su gostovali pre tri dana.
Za komad „Ajhman u Jerusalimu“ polazna tačka je poznata teza o „banalnosti zla“, koju je ustanovila nemačka filozofkinja Hana Arent u trenucima kad je izveštavala sa suđenja nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu 1961. godine u Jerusalimu.
Arent i njena misao za reditelja Jerneja Lorencija i njegovu autorsku ekipu tek su polazište u pozorišnom istraživanju, koje iscrpno, dokumentaristički i potresno, iznosi detalje. Ali, na sceni i oživljava, ne samo pomenuto suđenje, već i dokumentarni film „Šoa“ Klauda Lancmana o strahotama Holokausta, pa Jaspersova predavanja objedinjena u studiji „Pitanje krivice“ i roman „Koža“ Curzija Malapartea.
– Duboko smo uronili u ovaj komad kako bismo se ozbiljno pozabavili svim tim materijalima. Ova tema ne može da se radi površno i ceo proces je bio izrazito bolan. Imali smo noćne more i u sebi nosili priče o žrtvama Holokausta i najvećem zločinu koji se desio čovečanstvu. Ceo ansambl, sa Lorencijem na čelu, okružio se ogromnom količinom ljubavi kako bismo sve prebrodili. Ta međusobna ljubav i podrška bile su jedina formula da izdržimo – priča glumica, dodajući da je bilo teško proći kroz sva svedočanstva i ispovesti žrtava, kao i odgovornih lica godinama kasnije.
I četiri godine od premijere, priznaje, težina u grudima je i dalje tu, a pred svako novo igranje potrebna je posebna psihička snaga, koncentracija i spremnost.
– Ne možeš da se ogradiš od tog materijala, jer je predstava postavljena dokumentaristički. Na sceni si u svojim cipelama. Bolno je. Istrošen si. Ali, s druge strane, počašćena sam što sam deo tako važne predstave koja podseća na sva zlodela kako se ne bi ponovila. Nažalost, stvarnost nas svakodnevno demantuje. Zlo se ne smiruje, konstantno se vraća. Svedoci smo dva velika rata u svetu. Čovek ne može da poveruje da se, posle svega što je ovaj svet doživeo, istorija stalno ponavlja, a posledice strašnih stvari iz prethodnih ratova još se osećaju – ocenjuje Šerbedžija.
Tom mišlju se vodio i reditelj Lorenci, koji je odlučio da poslednji segment predstave posveti glumcima navevši ih da se suoče i sa sopstvenim uspomenama, emocijama i ličnim odnosima prema zločinu koje dele sa publikom.
– Lorenci je želeo u prvom delu predstave da se bavi filmom „Šoa“, preživelima iz Holokausta, a u drugom delu NDH i Andrijom Artukovićem, hrvatskim „pandanom“ Ajhmanu. Završavamo našim ličnim pričama do kojih smo došli improvizacijom na probama. Jernej je želeo da pokaže da ne treba tražiti zločinca i upirati prstom u krivca, nego da klica zla može da postoji u svakom od nas – objašnjava Lucija.
Na sceni evocira uspomene na detinjstvo, dedu Daneta, koji je preminuo 2017. u 104. godini, i koji ju je, dok je bila mala, učio da igra šah, peca…
– Kroz naša lična svedočenja želimo da pokažemo da ne postoji osoba na ovom svetu, ni ti, ni ovi ljudi oko nas, ni ja, ne postoji niko koga se na neki način ova predstave ne tiče, ko nema neku baku, deku, koji su bili u partizanima, ili daleku rođaku koja je bila u strašnom logoru… Sve je upisano u naš kod. Siromaštvo, ratovi, bol – sve je u našoj genetici.
Baš zbog toga je, dodaje, ova predstava važna, jer „umetnost mora da progovori i u trenucima kada društvo bira letargiju“.
– Najsrećnija sam kada vidim mlade ljude u publici koji ne znaju o svim ovim stvarima dovoljno. Oni su o fašizmu i nacizmu ofrlje učili u školama. Bitno je da se osveste, da se ne bi sve ponavljalo.
Podsećamo je i na Hanu Arent, koja je smatrala da nije potrebno posebno imenovati zločinca, već da je sve u pojedincu koji bira da ne razmišlja i da se ne pobuni, već dobrovoljno učestvuje u aktivnostima kriminalnog režima pod parolom „samo radim svoj posao“.
– Pojedinac jeste kriv ako je instrument. Postajemo saučesnici zla, ukoliko odlučimo da nas se ne tiče. U društvu u kojem živiš ne može da te se ne tiče šta je oko tebe. Kao umetnici imamo tu privilegiju da progovaramo o nekim stvarima i prenesemo poruke koje će prodrmati čoveka da spozna nešto. To je tako značajno i zato i postoji naš poziv!
Povratak u Beograd uvek je raduje, a, kako kaže, često je tu, pa i nema osećaj odlazaka:
– Volim ovaj grad, jer pruža mogućnost različitih kulturnih sadržaja, od bioskopa do pozorišta, koncerata… Knjige su, nažalost, poskupele, ali su još jeftinije nego u Zagrebu. Ceo život u Beogradu kupujem knjige u jednoj maloj knjižari u Knez Mihailovoj. Iznenađena sam koliko je sve poskupelo ovde, a čini mi se da plate nisu povećane. Tako je i kod nas. Kada smo prešli na EU, znali su da ćemo se umoriti od množenja puta sedam, ali i dalje jasno vidiš koliko je sve drastično poskupelo – kaže glumica.
Ističe da je srećna što u Zagrebu imaju divne pozorišne komade, kao i Zagreb film festival, a upravo se vratila i sa džez festivala.
– Ima zbivanja, ali je u toku borba za bioskope, da ne postanu sva „sinestar“. Takva je sudbina Kino Europe (bio je najstariji bioskop u Zagrebu pre zatvaranja prim.aut) koji služi već godinama za parkiranje. Moramo negovati kulturu. Predivno je i strašno važno što je saradnja srpskih i hrvatskih pozorišta i umetnika kao i uvek – jaka i i dalje umetnost, za razliku od politike, gradi mostove.
Bonus video: „Među Nama“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar