Snežana Bogdanović za Nova.rs: Ako ne oprostimo jedni drugima ostaćemo zaglavljeni još 50 godina u pričama ko je započeo rat

Moj suprug Uliks i ja imamo mnogo prijatelja u Sarajevu, i volimo da dolazimo ovde. Neću reći ništa novo ako kažem da je ovo najznačajniji, najprofesionalniji festival u celom regionu. Daje šansu i početnicima, i ljudima koji imaju ideje za nove projekte i pravi vezu s internacionalnom filmskom porodicom. Podržava mlade ljude, zvezde, a pružajući glamur animira publiku da gleda naše filmove, priča za Nova.rs glumica Snežana Bogdanović, s kojom smo se sreli na 29. Sarajevo film festivalu, koji je sinoć okončan.

Ali, prijatelji, ljubav prema Sarajevu i festivalu nisu jedini razlog što je sa suprugom ponovo bila na ovoj filmskoj smotri. Jer, Snežana Bogdanović i Uliks Fehmiu su u Sarajevu predstavili i dve TV serije u kojima, što je kuriozitet, kao okriva glumica u razgovoru za naš sajt, oboje igraju.

Sarajevo film festival ovaploćuje tu potrebu da svi ponovo budemo zajedno, u ovom gradu možete na svakom koraku čuti i žal za bivšom Jugoslavijom, a od umetnika koliko je kultura bitna kako bi ovo tle, koje i danas političari pokušavaju da razjedine, bilo ponovo sjedinjeno...

- Da, i sve suprotno od toga ne vodi nas nikuda. Ako želimo da budemo ravnopravni članovi svetske zajednice, moramo svi zajedno da se povežemo. Kultura jeste deo našeg identiteta, bez nje ne postojimo. Ulaganje u kulturu nije zabava, kako je neki shvataju, već ostaje kao trag vremena - ko smo bili, kako smo živeli, čime smo se bavili, zašta smo se borili… Ali, kako da imamo svoje mesto u svetskoj zajednici ako smo sami sebi dovoljni u toj izolaciji? Kultura najbolje cveta i kreativnost se rađa kad se desi sudar različitosti. U našoj bivšoj zemlji smo imali fantastične domete u kulturi, kreativnosti, sportu. Slušam danas kad ostrašćeni muškarci pričaju o sportu, i obično tad kažu - E, da smo ostali zajedno… Pre Evropske unije imali smo miks različitih naroda koji su živeli na istom prostoru. Zar to nije moguće ponovo uspostaviti? Ne znam zašto toliko godina od nesrećnog rata ovo tle i dalje tapka u mestu. I kad se uporedimo s drugim zemljama u kojima su se dešavali isto tako nesrećni ratovi, ispostavlja se da su se ljudi tamo mnogo brže rehabilitovali. Da citiram slogan filma s ovog sarajevskog festivala - Fuck the Past, Kiss the Future. Moramo to da osvestimo u sebi, jer bez oprosta i gledanja u budućnost ostaćemo zaglavljeni još 50 godina u pričama ko je prvi počeo, ko je kome šta uradio, a prođe život…

Inostrani sineasti, koji su ovih dana bili gosti Sarajevo film festivala, primetili su kako mnogi klinci u ovom regionu govore odlično engleski jer im je cilj da odu odavde. Tu sliku imamo i u Srbiji. Vi ste pre mnogo godina odabrali da odete u Ameriku, a kako je moguće da se ništa, posle toliko vremena, nije promenilo?

- Nažalost, to govori o našem društvu, koliko ono brine o pojedincu, koliko je humano, koliko pruža šansu. Društvo u kojem se ne osećam dobrodošlo, u kojem nemam svoje mesto vodi tome da će pojedinac tražiti neko drugo koje će mu te šanse pružiti i u kojem će se osećati dobro. Ovi koji su na vlasti su otkrili nekakvu "formulu" za opstanak, i koriste je držeći narod dezinformisanim, manipulišući stalno nekim interesima ili povišenim patriotizmom. Ali, doći će i kraj toj "formuli".

Kad razmišljam o migracijama, pa nikada u istoriji čovečanstva nismo imali više migracija. Koncept države bazirane na jednoj naciji u budućnosti više neće moći da opstane. Kad pogledate sport, klubove, reprezentacije, pa u njima igraju ljudi iz celog sveta, a predstavljaju Brazil ili Nemačku. Mislim da svet ide u drugom pravcu, tamo gde vam je dobro-to će biti vaša porodica, vaša zemlja. Patriotizam se razvija na dobrim, humanim stvarima, a ne na poreklu ili iskrivljenoj istoriji.

Razgovaramo u trenutku kada je u Sarajevu Dan žalosti zbog tragedije u Gradačcu. Kad se desio taj zločin, mnogi su povukli paralele s onim što se desilo u Srbiji početkom maja - dva masovna ubistva u roku od tridesetak sati. A opet masakri u Srbiji komentarisani su najčešće uz opaske da "postajemo kao Amerika". Ima li taj sud "težinu"?

- U ovo vreme elektronskih medija, interneta, veoma smo povezani, umreženi i svakako da ima sličnosti, ali s druge strane način na koji je organizovano američko društvo i kako funkcioniše se znatno razlikuje. Moje iskustvo u Americi kazuje mi je da je to društvo u kojem zakoni funkcionišu, u kojem se čovek oseća zaštićeno, slobodno, gde može da izrazi svoje mišljenje. Znam da Njujork, u kojem živim, ne reprezentuje čitavu Ameriku, ali i moj Beograd je, poput Njujorka, veliki, otvoren grad. Sve ono što se našem gradu, našoj zemlji dešava već neko vreme mene jako žalosti. A ako govorimo o ovim tragičnim događajima, da, ima ih u Americi, i mnogo više, ali SAD su 50 puta veće od Srbije. I država ulaže mnogo da se takve užasne stvari što manje dešavaju. Drugo, pogledajte položaj žene u našem društvu. Još uvek smo nazadni. Nekad mi se učini da su žene u ono naše doba humanog socijaliznma bile mnogo progresivnije, liberalnije, izjednačenije nego danas, što je paradoksalno. Kao da postoji neko prećutno prihvatanje mačizma, primitivne dominacije nad ženom. A to ni u jednom društvu ne sme biti prihvatljivo. Ako institucije zakazuju, možda treba menjati zakone. Ali, to je jedan začaran krug. Jasno mi je da su ljudi umorni od svega. Ne morate se boriti za sve-izaberite jednu stvar, i uložite svu energiju u to.

TV serije su se u Americi, u kojoj živite, odavno ustoličile kao neizbežan, pride vrlo popularan i profitabilan format, kako za gledaoce, tako i za umetnike, a u poslednje vreme svedočimo "poplavi" ovog medija i u nas. Mnoge vaše kolege nalaze zadovoljstvo i uhlebljenje u serijama, a vi?

- Kao zaljubljenik u film poslednjih godina zavolela sam serije. Možda je to predrasuda, ali ranije su serije više bile u domenu zabave. U međuvremenu su pametni i kreativni ljudi napravili fantastične stvari i to je isprovociralo i povuklo i druge da krenu tim putem. Sećam se kad sam počela da gledam skandinavske serije, pa bile su otkrovenje za mene. A danas se dešava da imate bolje serije nego filmove, i to svuda u u svetu, ne samo u Americi. Neki pričaju da imamo hiperprodukciju, ali što se više radi, imaćemo više kompeticije, inspirisaćemo jedni druge i iznedriće se kvalitet.

https://www.youtube.com/watch?v=_XV8XaJUI08

Uskoro ćemo vas gledati u dve nove serije, a u obe, zanimljivo, igrate sa suprugom...

- To je slučajnost. Maltene nikada nismo radili zajedno, osim u filmu "Sin" Ines Tanović, koji je sniman ovde u Sarajevu, igrajući supružnike. Desilo se da nas je Veljko Mićunović, reditelj "Posete" zvao oboje da igramo u njegovoj prvoj TV seriji u karijeri, ali nismo direktni partneri. A onda se dogodilo da su me reditelj Marko Đilas i scenaristi Marko Popović i Iva Mitrović, koji rade seriju "Poziv", pitali imam li bilo šta protiv da i Uliks igra. Rekla sam da nemam i da pitaju njega, ali onda su mi napomenuli da bi Uliks trebalo da igra mog ljubavnika (smeh). Bilo mi je to teško da zamislim, i krajnje duhovito, ali zaista smo lepo radili u obe serije. Veljkov projekat me je privukao jer on dolazi iz pozorišta i fantastično mi je što su u pitanju četiri različite priče u kojima je okupio eksjugoslovensku podelu glumaca. Radila sam s kolegama iz Slovenije, Srbije, Bosne, Hrvatske, Makedonije. Priča je različita u odnosu na ostale naše kriminalističke-triler serije, jer se bavi moralnim pitanjima, ljudskim odnosima prijatelja zatečenih nesrećnim događajima koje su zadesile njihovu decu. U priči "Reka" igram majku, čiji je sin indirektno izazvao nesreću. Ta moralna dilema kako odbraniti svoje dete i sačuvati ga od svega kad su tragedije koje su se dogodile drugim roditeljima mnogo veće od one koja se desila nama, povlači ozbiljna, duboka, filozofska pitanja. A i sam rad na seriji bio je drugačiji od svega do sada. Uživala sam u celom procesu. A serija "Poziv" veoma mi je draga, jer za razliku od većine naših TV projekata s malim procentom zastupljenih ženskih uloga, ima ženu glavnog protagonistu i mnogo ženskih rola. Po tome je jedinstvena.

U Americi od maja traje štrajk scenarista i dramskih pisaca, a pre mesec dana pridružili su im se i glumci. Koliko je njihov bunt opravdan?

- Apsolutno jeste. Iz naše perspektive sve gledamo kroz brojke, misli se - pa oni sve imaju, šta hoće još? Nije to baš tako. Stvar je u eksploataciji od strane onih koji će na njima zaraditi još, ali i u brizi za one koji imaju manje. Volela bih da mi kao branša na ovom prostoru imamo tako snažno udruženje koje se brine za sve nas. Jer, onda biste se osećali podržanim i kad nemate posla, imali biste zdravstveno osiguranje. Snažno udruženje služi svima, ne samo onima koji imaju. Zadivljujuća je solidarnost među glumcima tamo, pa velike zvezde daju ogroman novac porodicama glumaca koji trenutno ne rade zbog štrajka. Kapitalizam je surov u svakom smislu i moć je u rukama malog procenta onih koji vladaju i održava se to na sve sfere života. A ovaj štrajk može da simbolizuje svojevrsnu kočnicu tome. Zašto ne bismo podržali one koji se bore za stvari koje služe svima nama. Impresivna je ta borba.

Bonus video: Čuvari formule na Sarajevo film festivalu