3
U onoj bedi 90-ih nisam imao ništa. Nisam imao knjige o fotografiji, i meni je praktično blagoslov bio što sam se razvijao bez toga, kaže za Nova.rs priznati ulični fotograf, poznat po pseudonimu Bugi.
Bugija sam upoznao pre 15 godina u klubu “Idiot” u Dalmatinskoj ulici, preko zajedničkog drugara. Nismo tada ništa pričali, samo smo se rukovali, ali odmah se videlo da je u pitanju tip kakav se ne sreće svaki dan, autentičan, neverovatne energije. Kada smo se pre nekoliko dana ponovo “upoznavali” preko telefona, i dogovarali za razgovor, pitao sam ga kako mu je u Beogradu, pošto je 11 godina živeo u Njujorku? Umesto odgovora počeo je “histerično” da se smeje…
Vladimir Milivojević Bugi (Beograd, 1969) je profesionalni fotograf, koji je slavu stekao uličnom fotografijom, slikajući ljude sa margine i svet koji i bukvalno živi na ivici žileta. Njegovi prikazi narkomana iz Bruklina ili huligana iz Moskve toliko su jedinstveni da ćete u moru fotografija uvek znati koja je Bugijeva.
Naš mladoliki sagovornik je ovih dana aktuelan zbog dva filma – jedan je dokumentarac o njemu „Bugi i demoni“, prikazan na nedavno završenom Beldoksu, a drugi igrani film snimljen u crno-beloj tehnici „Indigo Kristal“ Luke Mihailovića, na kojem je prvi put radio kao direktor fotografije.
– Film je neka druga dinamika, kao vojska, radiš 12 sati dnevno. Prava mašina i kukaš stalno, ali kad se završi, u fazonu si: “Nedostaje mi, šta ću sada?”. Pao sam u depresiju posle snimanja, film je mnogo dobra stvar – priznaje mi Bugi.
Zanimljivo je i kako je došlo do toga da se jedan fotograf otisne u film…
– Zvao me je producent i glumac Miodrag Radonjić da se vidim s njim i rediteljem Lukom i da porazgovaramo. Ispostavilo se da su mladom Luki moja fotografija i francuski film “Mržnja” Matjua Kasovica bili uzor kada je upisivao FDU. Kad su mi rekli: “Mi bismo hteli da budeš direktor fotografije u našem filmu”, kažem im na to: “Ljudi, je l’ ste vi svesni da ja to nikada nisam radio?” I onda sam pozvao mog drugara Vladu Đurića, koji zna sve te tehničke stvari, i zajedno smo bili “direktor fotografije”.
Međutim, film o sebi “Bugi i demoni” Ivana Šijaka, sa nedavno završenog Beldocsa, koji se bavi njegovim portretima urađenim starom tehnikom “kolodijumskog procesa”, nije želeo da gleda.
– Ne mogu da gledam sebe kako pričam, pa odlepio bih. Gledao sam film u kojem se pojavljujem “Everybody Street” (2013) rediteljke Šeril Dan, o najbitnijim njujorškim uličnim fotografima, ali nije bio samo o meni, jer je tu još 15-16 ljudi. Ali, ovaj je baš o meni, i nije bilo šanse da ga gledam – iskren je Bugi.
“Kolodijumski proces” je tehnika fotografskog rada s kraja 19. veka, kada se sve posebno podešavalo i pripremalo.
– To je tehnika koja je bila jako kratko zastupljena, jer je otrovna, tu su neki teški metali, kancerogene stvari… Radi se na crnom pleksiglasu, nema negativa, što znači da je svaka fotka unikatna. Stavljaš hemiju na ploču i umačeš u srebro. To je ozbiljan proces, ali kad je fotka dobra, vredno je cimanja.
Nezaobilazna je i priča o aktuelnim protestima protiv nasilja, na kojima je Bugi napravio upečatljive fotografije, od kojih su se neke našle na naslovnim stranama beogradskih nedeljnika.
– Te mase ljudi su mnogo lepe za fotkanje… Samo reagujem, ne razmišljam o onome što radim. Moraš, naravno, da imaš tehničko znanje, a sve ostalo je reakcija – “bam, bam, bam”. Kada sam iza aparata ne osećam ništa, i u mnogo gorim situacijama od ovoga. Ti tad ne učestvuješ, već si posmatrač.
Boravak u Americi napravio je od Vladimira Milivojevića ono što je danas. Svet narkomana i geto-bandita na njujorškim ulicama, prikazan kroz njegove fotografije, viđa se retko. Malo je njih koji su uspeli da odu tako daleko. A svoj put je sam trasirao, nije imao uzore.
– Imao sam sreću da sam odrastao ovde, i u onoj bedi 90-ih nisam imao ništa. Nisam imao knjige o fotografiji, i meni je praktično blagoslov bio što sam se razvijao bez toga. Mislim da je sada mnogo teže ostaviti svoj pečat. Sada na klik imaš sve. Kao i sa muzikom, s jednim klikom imaš celu diskografiju. Tebra, ako ne uložiš trud i pare u nešto, onda to nećeš ni ceniti. Tako je i sa fotografijom – objašnjava Bugi.
Spektakularne su fotke koje je pravio pre nekoliko godina sa navijačima fudbalskog kluba Spartak iz Moskve. Našle su se u njegovoj knjizi “Moskva”, u izdanju “Power House Books” iz Njujorka.
– Neki moji drugovi koji navijaju za Zvezdu su dobri sa Spartakovim “ultrasima”, i povezali su me sa njima. Naši huligani su mnogo luđi, i ovi ih gledaju kao idole, kao bogove.
Očigledno je da ovaj umetnik sa fotoaparatom voli antiheroje, ljude koji su pali, skliznuli s puta.
– Izgleda da se privlačimo, da imamo nešto zajedničko. Energija kod tih ljudi sa margine je izražena, sve se rešava brzo. Očitate jedan drugog odmah, nema foliranja. Nema tu mnogo razgovora, sve rešeno i pre nego što počne da se priča. Oni imaju ta neka čula razvijenija nego mi “ušuškani”. Nema maski, oni su kao vukovi, tako i žive.
Bugijevu novu knjigu sa fotografijama 15. juna objavljuje holandski izdavač “550bc”.
– Tu će biti “utoke”, prostitutke, pit-bulovi, droga… Ali to su neki moji stari negativi koji su mi stigli iz Njujorka, i na koje sam zaboravio. Kako se ti menjaš, tako drugačije gledaš i na svoj rad. To su fotke koje tada nisam registrovao, ali sada su mi odlične. Biće najbrutalnija knjiga do sada.
Kada pričamo o novim izazovima, Bugi kaže da uvek nađe nešto što ga loži, da li je novi blic za “idiot” aparat, nova optika ili putovanje, svejedno… A čeka ga, otkriva mi, 4. juna odlazak u Napulj:
– Napoli prvi put posle Maradone postaje prvak Italije. Biće ludilo, ima da gori Napulj, brate – smeška se uzbuđeno Bugi i kaže nam na kraju da je sasvim zadovoljan s onim što je do sada postigao i filozofski konstatuje:
– Ok sam, moja duša je spremna…
Bonus video: Kit Ričard – Neuništivi buntovnik
