Kao student Likovne akademije, ljudima sam uvek pominjao Tabakovića. "Ma gde si se uhvatio za tog tipa", pričali su mi. Govorio sam kako je Ivan malo odaljen od naših čuvenih ekspresionista, nadrealista i svi su me gledali kao budalu, seća se za Nova.rs Dragoljub Raša Todosijević, novi laureat nagrade SANU "Ivan Tabaković".
Zamislite članove Srpske akademije nauka i umetnosti da izlože svoja dela na Bijenalu u Veneciji. Pa, to bi bila najobičnija sprdnja, govorio je pre tri godine Dragoljub Raša Todosijević. Ali, posle tih reči doživeo je da baš od akademika dobija priznanje. I da još čuje: „Hvala Raši Todosijeviću!“
Posle priznanja na Venecijanskom bijenalu, pa u Stokholmu, njujorške Emili Harvi fondacije, onog za životno delo Okobarskog salona u Beogradu, Politikine ili Nagrade grada Beograda, Dragoljub Raša Todosijević novi je laureat ponovo uspostavljene nagrade Srpske akademije nauka i umetnosti „Ivan Tabaković„. A uoči poslednje izložbe u Beogradu „Hvala Raši Todosijeviću – zahvalna Srbija“, koja je održana u bioskopu „Balkan“ govorio je da je „zahvalna Srbija“ čista ironija, i da mu ova zemlja, posle svega što je uradio, uopšte nije zahvalna.
I pitamo ga zato na početku razgovora za Nova.rs ima li ironije u tome što u odajama SANU sad prima veliku nagradu i čuje „Hvala Raši Todosijeviću“?
– Možda. Ali, znate šta, najpre da kažem nešto što će vam možda smešno izgledati. Evo, sad kad sam primio nagradu, ovde u SANU, osećam se malo umorno. Prošle godine, sticajem okolnosti, ne mojom željom, imao sam tri ogromne retrospektive – jednu u Pragu, drugu u Novom Sadu i treću u Banjaluci. Mislio sam pritom da će sve to proći onako lagano po mene… A došao sam, posle silnih putovanja, brige oko radova, potpuno iscrpljen. I sad sam prilično umoran. Ali, to je moja krivica. Nisam razmislio o tome da tri retrospektivne izložbe sa stotinama dela mogu da predstavljaju veliki napor – iskren je Todosijević.
No, priznaje da mu je veoma što je dobio nagradu koja nosi ime Ivana Tabakovića i pominje opet nešto što će „delovati smešno“:
– Kao student Likovne akademije, dole u „Dansingu“, kako smo ga zvali, ljudima sam uvek pominjao Tabakovića. „Ma gde si se uhvatio za tog tipa“, pričali su mi. Majke mi, bilo je tako. Govorio sam kako je Ivan malo odaljen od naših čuvenih ekspresionista, nadrealista i la, la, la… na tu temu. Svi su me oni gledali kao budalu. Još kad sam nastavljao da pričam kako je diskretan tip, s uglađenim tonom i finim, gotovo odvojenim načinom slikanja, i da neće da se trti kao drugi… Ma, niko me od njih tad nije zarezivao ni za suvu šljivu. Pitao sam ih: „A zašto mi ne dozvolite da mi se Ivan Tabaković sviđa, veliko je ime?“ Opet ništa...
Iako Todosijevića i Tabakovića odlikuje sasvim različita likovna poetika, opet se mogu povući izvesne paralele između dvojice umetnika. Ako ni po čemu drugom, a ono po prisustvu u inostranstvu. Daleke 1966, Tabaković je izlagao u Njujorku, što u ono vreme nije mala stvar, i za njegove kolaže grabili su se tamošnji kolekcionari a decenijama kasnije i Todosijević će živeti i izlagati u tom istom gradu… I ne samo to. Todosijević, koji je imao ogroman uticaj na mnoge generacije, jedan je od međunarodno najuvaženijih umetnika iz Srbije. Radovi su mu, između ostalog, otkupljeni za Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Muzej moderne umetnosti u Ljubljani, pariski Centar Žorž Pompidu – Bobur, stokholmski Muzej moderne umetnosti, Tejt muzej u Londonu…
– Malo je smešno, možda i hvalisavo, čak bezobrazno ono što ću reći… Ali, gotovo da nema dela sveta u kom nisam živeo. Znate, živeo sam u Japanu, u Australiji, u Tasmaniji, u Skandinaviji, u SAD. Živeo sam u Njujorku, a u San Francisku sam bio profesor. A znate kad sam bio u San Francisku? Postao sam tamo profa kad je Arnold Švarceneger postao guverner države i dozvolio istopolne brakove. A ja sam stanovao blizu gradske opštine. A ta opština bila je u jednoj maloj, neuglednoj zgradi u odnosu na dimenzije San Franciska. Ali, to je bila takva gužva i takvo oduševljenje naroda kad je Švarceneger doneo tu odluku da ne mogu da vam opišem te slike. Urezane su mi u sećanje. Jedna gospođa, koja je stanovala do mene, pošto je znala da sam stranac, skupljala je sve novine u kojima su izlazili tekstovi o Švarcenegeru i tom prekretničkom događaju. Kad bi mi davala da sve to iščitam govorio sam: „Jaoj, gospođo“… Eh, gde sam još sve živeo. Više se ni ne sećam, nemojte da me terate da kopam po sećanjima – jada se Todosijević.
Kad stignu ovakve nagrade, poput one koja nosi ime velikog Ivana Tabakovića, ili kad se dese tri retrospektive u kratkom vremenskom periodu, kao što je to bilo prošle godine, nameće se pitanje da li je to trenutak za svođenje računa?
– Ma, baš me briga za to (smeh). Do jednog trenutka u životu vodite računa o svemu, misleći pritom da će vam to nešto pomoći. Ali, onda shvatite da to ne vredi ni pet banki. Moja supruga Marinela mi stalno govori: „Molim te, zapisuj sve, kad ćeš već da počneš da beležiš?“ A ja ništa. Doduše, ima neki traljava zbirka dokumentacije o tome šta sam sve radio. I to je cela priča o mojoj karijeri. Ali, ipak je dobar trenutak da se vrate sećanja. Evo, kad se samo setim vremena dok sam stanovao na Starom sajmištu. Dole, ispod mene stanovala je Olga Jevrić i nas dvoje smo stalno pili kafu, zezali se na onom stepeništu… A kad je Olga prišla svom kraju, najpre su joj obećali atelje u Akademiji nauka, što se nije ostvarilo, i na kraju su dobili dobar izgovor da nas sve oteraju odande. Navodno pod izgovorom da se pravi Memorijalni centar. Ali, od toga, naravno, nije bilo ništa. Imao sam tamo divan atelje, i žao mi što ga više nema tamo. Pa, evo sad pod stare dane ja nemam atelje. Ja, rođeni Beograđanin, ma kakvi! Treba mi sad klavir za jedan novi rad, i pregovaram s nekim momcima, ali nemamo gde da ga stavimo. Eto u takvim uslovima radim.
A šta je Todosijević sve bio spreman da uradi zarad umetnosti… Davne 1976. godine u tekstu „Sa ulice: pred uvod u istoriju“ i sam je beležio šta je sve morao da radi: „Da se mažem blatom, da gutam vodu, da se posipam solju, farbam ruke, jurcam, perem noge, kinjim ribe, farbam fikuse (u belo), dišem poput šarana, stojim u mestu, maskiram u umetnika, mislim na istoriju, knjižim profitere, zezam muzeje, pišem o revoluciji, mrzim umetnost…“
– Žrtvovao sam mnogo zbog svoje umetnosti. Ali, kako ste stariji, sve postaje malo ironično, u stilu: „Ma, šta pričaš“…
A seća se za naš sajt i generacije s kojom je nahrupio na umetničku scenu. Bili su, uz Todosijevića, tu i Marina Abramović, Era Milivojević, Neša Paripović, Zoran Popović i Gergelj Urkom:
– Svi smo bili u Šumatovačkoj ulici. Ne znam ko sve tu nije bio. Gergelj, onda posle Neša, pa Era, ma svi… I onda smo svi odjednom upisali i krenuli na Likovnu akademiju. I loše smo svi skupa prolazili, to svima treba da bude jasno. Moji profesori na Likovnoj akademiji bili su netalentovani ljudi, uobraženi i budale, što je otrovna kombinacija. Završio sam Akademiju 1969, a nikada u Srbiji nisam dobio stipendiju. Moji profesori, Bog da ih čuva na nebu, ne zaslužuju veliku pažnju.
Dragoljub Raša Todosijević, rođen 1945. u Beogradu, jedan je od ključnih protagonista jugoslovenske konceptualne umetnosti koji sa svojom generacijom napravio maltene revoluciju.
– Prvo smo Marina, Gergelj, Neša, Era, Zoran izlagali u Domu omladine i to je bilo bezveze. Ali, Marina nam je onda rekla kako zna Dunju Blažević, ćerku uticajnog tad političara Jakova Blaževića i da možemo u jednom novom promotivnom centru da pravimo šta god hoćemo bez pisanja molbi i birokratije. Uradili smo izložbu i po mojoj sugestiji nazvali je „Drangularijum“. To je bila naša prva kolektivna izložba u SKC-u, ali odmah su krenule kritike...
Eksplozivnog karaktera, i sam iznova priznaje da je uvek bio, ali i ostao, iako u poznom dobu, nevaljali dečko srpske umetnosti:
– Jesam nestašan. I video, ne video sebe na taj način i u ovim poznim godinama, tako mi je očigledno upisano među zvezde. Da budem nevaljao… Ma, ko ih sve šiša…
Nagradu „Ivan Tabaković“ dobio je zbog prošlogodišnje izložbe u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine koja je bila naslovljena „Sutra je ponedeljak„. A veliko priznanje nije stiglo u ponedeljak, već sredu…
– Ma, to je samo moj cinizam, kojem sam uvek bio sklon (smeh).
A upitan na kraju šta ga čeka svakog ponedeljka, kroz smeh Dragoljub Raša Todosijević odgovara:
– Da me Marinela probudi i skuva kafu…
Bonus video: Bora Iljovski u galeriji B2
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar