Sve počinje iz ovog trenutka. Ako ga tačno kažete onda ste autor, jer to je potraga za samim sobom, za ličnim identitetom, kaže veliki umetnik Boro Drašković, dobitnik nagrade "Pogled u svet: Vojislav Vučinić", za Nova.rs.
Filmski, pozorišni, televizijski i radijski reditelj Boro Drašković ovogodišnji je dobitnik nagrade “Pogled u svet: Vojislav Vučinić”, koju mu je dodelila direkcija Festivala autorskog filma u mts Dvorani u Beogradu. Nagrada se dodeljuje za životno delo i celokupan doprinos filmskoj umetnosti.
– Viđao sam na mnogim mojim putovanjima kako ljudi ulaze u crkve, džamije, hramove, izlaze iz njih drugačiji, puni katarze. Tako bi i film trebalo da uvek bude pitanje katarze – rekao je, između ostalog, Boro Drašković prilikom dodele priznanja.
Rođen je u Sarajevu, 1935. godine, a režiju je diplomirao na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost u klasi prof. Huga Кlajna. Postao je stalni reditelj Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a od 1976. profesor režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde drži multimedijalnu nastavu glume i režije. Njegove predstave, knjige i filmovi su nagrađivani kod nas i u inostranstvu. Da 1969. nije režirao predstavu po romanu Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve“, koja je uzdrmala i javnost i skinuta je sa reportoara nakon četiri izvođenja po naređenju iz državnog vrha, tačnije Josipa Broza Tita, pitanje je da li bi se latio filmske kamere.
Prisiljen da se udalji iz sveta pozorišta, Drašković je već te iste godine snimio kultni “Horoskop”, a potom još četiri filma – “Nokaut”, “Usijanje”, “Život je lep” i “Vukovar jedna priča” koji je bio naš kandidat za nagradu Oskar.
Upravo je Plakat ovogodišnjeg 29. FAF-a, rešenje vizuelne umetnice Dragane Krtinić, inspirisan njegovim filmom “Horoskop”, a prikazuje susret glavnog junaka Vidaka, koga tumači Dragan Nikolić sa kornjačom, kao najstarijim stanovnikom planete, kako ju je opisao Drašković.
Uoči našeg susreta, čula sam mlade ljude koji su pred projekciju debatovali šta je to autorski film. Kako biste ga vi definisali?
– Teško je pitanje. Na Akademiji umetnosti, gde sam profesor, pokušavam studentima da kažem, u nekom pravom obliku, da je to film koji reditelj ne može da izbegne. To je jedno osećanje sveta, profesije, i duboka potreba da se sporazumete sa tim svetom. Ako je tako, onda zaista sve počinje iz ovog trenutka. Ako ga tačno kažete onda ste autor, jer to je potraga za samim sobom, pravljenje iskrenog filma uz sve opasnosti koje može da donese. To je pokušaj da, pre svega, samoga sebe otkrijete. Znači, tragate za ličnim identitetom.
Koliko dugo ste vi tragali za tim?
– Sve vreme. Uvek sam verovao da su reditelji zapravo „skupljači perja“. Da pokušavaju da stignu, a najbolji u tome uspeju, do izvesnog tumačenja. Felini je, na primer, rekao da je snimio svoj život i da je to sada njegov testament. Znači da je naprosto osetio, dodirnuo, neku tačku kojoj je težio. To su koordinate autorskog filma i, naravno, to što reditelj podrazumeva da mu je neophodno, a to je pravi gledalac, onaj koji će sa istom iskrenošću da posmatra taj film. To je jedna dvostrukost, saradnja onoga koji nešto radi i onoga koji gleda.
Kad pomenuste „skupljače perja“, odmah se nameće ime našeg velikog filmskog stvaraoca Aleksandra Saše Petrovića.
– On je autor koji nas je uveo u svet tim filmom „Skupljači perja“. Družili smo se i hteli da pišemo roman reditelja, a onda smo radili svako svoju knjigu. Ja sam o njemu napisao „Film o filmu“, a on „Novi film, crni film“ i na kraju, kad kad smo se sreli i setili šta smo hteli, on je rekao: „Znaš šta, da mi ovako uradimo. Moj poslednji film će biti ’Biće skoro propast sveta – nek propadne nije šteta’, i vaš film ’Život je lep’ – nek propadne nije šteta, pa da napravimo jedan naslov od dva filma“, našalio se Saša.
Imali ste još jedan talenat, fantastičan kasting, izbor glumaca čiji vanserijski dar su upravo vaši filmovi zabeležili. Među njima su i Milena Dravić i Dragan Nikolić, najpopularniji jugoslovenski glumački par, koje je „Horoskop“ spojio za vjek vjekova.
– Istina je, to je bio njihov prvi zajednički film, tada su se upoznali. Kada se krećete nečim što se artikuliše kao film, imate osećanje da ste potpuno otvoreni prema svetu, prema osobama koje vas okružuju. Ja sam tada imao zanimljivo iskustvo da pratim razvoj odnosa između Milene i Dragana, i da učim. Ta istinska emocija koja se između njih rađa, nije ona emocija koja je meni u potpunosti bila potrebna za film, jer su tamo bili različite ličnosti. I, naravno, oni su kao izuzetno darovite osobe osećali to. Recimo, ima jedna scena gde ti mladići na biciklima, koji nemaju budućnost, ni sadašnjost, ni prošlost, leže na pruzi i takmiče se ko će poslednji pred vozom da skloni glavu. I, naravno, Dragan je pobedio. I ta devojka Milka, koju igra Milena, to je posmatrala i tačno osetila razliku lične Draganove hrabrosti i tog mladog čoveka koga igra. Jer, to je opasna scena, imali smo dosta problema i pitanje je do koje mere je to dozvoljeno. Hoću da kažem da osobe koje se približavaju jedna drugoj koriste emociju koju stvaraju kao umetnici, a istovremeno prepoznaju šta im se privatno dešava.
Vaš umetnički opus je prožet fenomenom nasilja. Šta biste danas režirali?
– Da ste me juče to pitali, rekao bih da je nasilje na vrhuncu. A, i sada bi, nažalost, odgovor bio isti. Začuđujuće je šta se događa sa svetom. „Mahabharata“, stari indijski ep, govori da je rat beskonačan, nema kraja. Ali, pošto se menjaju oružja, onda je svet u sve većoj opasnosti, nuklearne tehnologije mogu da unište našu planetu, da je dignu u vazduh. Šekspir u komediji dodiruje nasilje, nezaobilazno je. Veoma je teško biti čovek. Sada bi, ipak, sigurno tema kojom bih se bavio bila ljubav, ali i ona bi dodirivala nasilje.
Mnogo ste režirali, u svim medijima. Da li ste i koliko uspeli svoj život da režirate?
– To je bilo najkomplikovanije. Moja supruga Maja je strankinja, upoznali smo se u jednoj drugoj zemlji, na drugom jeziku. Ali, i ona se bavi umetnošću, saradnja s osobom sa kojom živite je dvostruka. Treba uskladiti sve elemente da ne smetaju životu, a opet da život pomaže ono zbog čega živimo. Maja i ja bez ovog posla kojim se bavimo ne bismo smatrali da je život pun.
Da li je život lep?
– Nego šta. Lep je, to sigurno.
Bonus video: „Čuvari formule“ – Lančana reakcija humanosti
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar