Na poslednjoj godini Akademije išli smo u Pariz, Milano i Veneciju, u kojoj je bila izložba američkog pop-arta. To su bili neverovatni radovi, fascinirali su me i postali reper kvaliteta kojem sam težio, kaže za naš portal poznati beogradski likovni umetnik.
Među najvećim živim srpskim umetnicima jeste i slikar Predrag Peđa Nešković. Majstor i poeta kiča, rođen 1938. u Bijeloj, u Crnoj Gori, smatra se vodećim predstavnikom istočnoevropskog pop-arta tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Dočekao nas je na svom radnom mestu u ateljeu na Starom sajmištu, u kojem je stacioniran već skoro 60 godina. Raspoložen je, detinjasto nasmejan, pun duha i neke čudne blagosti i mirnoće. Njegov atelje će uskoro promeniti namenu, postaće deo memorijalnog centra, ali Peđu niko nije pozvao od nadležnih da mu ponudi novi prostor.
– Slikar Mića Popović je bio vlasnik ovog ateljea i kad sam završio Akademiju, rekao mi je: “Daću ti deo ateljea”, i dao mi je. Kada sam se oženio, sa suprugom sam tu živeo jedno vreme. Mića je posle dobio prostor od SANU, pa sam se proširio i na njegov deo. Kada me isele odavde, kupiću sebi prostor da nešto ostavim sinovima, da ne kažu “ćale nas je za*ebao” – priča sa smeškom Peđa Nešković.
Umetnikov živopisni atelje pun je raznih džidža- bidža, ali i slika, neobičnih artefakata, garderobe… Upravo na tom mestu, između ostalog, igran je Beketov komad “Čekajući Godoa”, u režiji Pavla Ugrinova, dodaje slikar, a kod Miće Popovića su dolazili razni poznati ljudi, čak i potpredsednik Amerike Volter Mondejl sa suprugom.
– Kod mene je dva puta dolazio italijanski glumac Ugo Tonjaci, pa američka glumica Mimsi Farmer, koja je kupila od Miće sliku Bate Stojkovića kako sedi na klozetskoj šolji, a od mene dva rada, neke mladence i još nešto. Posećivao me je često i moj veliki prijatelj Arsen Dedić, a upoznao nas je Momo Kapor. Kad god je dolazio u Beograd, Arsen prvo ode do hotela, sredi se i dođe pravo kod mene. Zezali smo se u ateljeu… Prvo je dolazio i kupovao neke slike kod mene, a posle mu ih nisam ni prodavao. Putovali smo zajedno, družili se, išli zajedno na more, u Veneciju… Mi smo bili „ironisti“, ironični ljudi, po tome smo se prepoznali. On je svašta znao. Završio je Muzičku akademiju, ali je i slikao jako dobro, bio je pravi umetnik.
Peđa Nešković je čovek koji se tokom života družio sa različitim svetom, ljudima suprotnih ideologija, od Radomira Konstantinovića, tvorca „Filosofije palanke“ do pomenutog Kapora.
– Rade je bio nešto kao moj profesor ili guru. Bio sam mlad i neobrazovan kada sam ga upoznao. Mnogo sam stvari naučio od njega i njegove gospođe Kaće Samardžić, pre svega, kako da se ponašam. On je bio “beketovac”, Beket je dolazio kod njega, oni su se družili kad je Konstantinović bio u Parizu… Nikad mi nije govorio da nešto nije dobro, nego “ovo vodi ovome, a ovo onome”. Poštovao je to što sam bio veliki radnik (kuća – atelje) i on je bio takav. A sa Kaporom sam se družio kratko, bili smo dobri, a razišli smo se kad je počeo rat.
Čuvena je Neškovićeva izložba “Nju Dendi” iz 2007, za koju je dobio nagradu “Politike”. Tu se poigravao sa pozicijom dendija i, na neki način, sebe parodirao u toj ulozi, koristeći garderobu sa buvljaka.
– Te stare stvari se ne uništavaju, samo izlaze prepravljene posle mojih korekcija. Kupovao sam ih na buvljaku, a imao sam sjajnu mladu krojačicu Tanju koja je sve moje ideje sprovodila u delo. Onda smo fotograf Nebojša Babić i ja organizovali tu izložbu “Nju Dendi” sa pokretnom trakom za hodanje, i snimali smo u Ambasadi Japana. Kasnije sam napravio u okviru “Fešn vika” izložbu posvećenu kesama od odela, koja su želela da postanu odela, i uspela u tome – priča Nešković.
“Neškovićevo odevanje, i sada već više nego impozantna kolekcija kaputa, mantila, odela, kravata, cipela ili šešira poznatih dizajnerskih marki, duboko je povezano sa njegovim „arheološkim“ pristupom „učestaloj kulturi“ i njenoj reprodukciji i reciklaži”, piše Branimir Dimitrijević autor Neškovićeve monografije “Ovo nikada nije bilo”. Nešković ima sklonost ka lepom oblačenju, zanimljivo je da ima čak 40 “barberi” mantila.
– Kada sam bio mali moji roditelji su naručivali za mene garderobu iz Beča. U to vreme u Srbiju su stizali katalozi, i onda ljudi odaberu, plate, i ta odeća im se pošalje. A rat je to prekinuo, tako da mi je ostala želja za lepim oblačenjem. Obući se, to je najteža stvar. Oblačenje je simbol.
Vitalan, dobrog zdravlja, ne prestaje da radi. Poslednje tri godine bavio se igračkama.
– Dominiraju aviončići, koje sam slikao na početku karijere, i sada su hit, imaju enormne cene. Vratio sam se slikama velikog formata, a uporedo pravim razne stvari od lutaka sa buvljaka. Svega toga imam dve tone. Sad je u trendu fotografija. Prošle godine sam izložio na Oktobarskom salonu rad “Wedding”, stotinu fotografija mladenaca u periodu između 50-ih i 70-ih prošlog veka, koje sam uglavnom nalazio na buvljaku. Spremam se da uradim knjigu od toga.
Od mladosti je veliki poštovalac kiča, pa je takve predmete inflirtirao u svoj rad. Uticaj pop-arta je odrednica koja često ide uz njegovo ime.
– Na poslednjoj godini Akademije išli smo u Pariz, Milano i Veneciju, u kojoj je bila izložba američkog pop-arta. To su bili neverovatni radovi, fascinirali su me i postali reper kvaliteta kojem sam težio. Posle sam putovao u Englesku svake godine, i bio u ateljeu čuvenog Dejvida Hoknija. Pokazao sam mu i neke svoje radove, ali ispao sam debil, jer mu nisam poklonio nešto od toga – iskren je Nešković.
Njegovi sinovi se ne bave umetnošću, jedan živi u Njujorku, a drugi je pilot na raznim destinacijama. Nije mu žao zbog toga.
– Rekao sam im: “Za našu familiju je dovoljan jedan umetnik za budućih 300 godina!”
Neškovićev uticaj bio je značajan za mnoge umetnike, među kojima su Dragan Papić, Zoran Naskovski, Dragan Srdić… Družio se i sa kontroverznim Nenadom Rackovićem.
– Sa Papićem sam stalno išao na buvljak, genijalan je tip, ali nije “iznedrio” sebe kao umetnika. Posle se naljutio na mene zbog jednog rada na Oktobarskom salonu, objavio je nešto na internetu tada o meni… Opraštam mu, i dalje ga volim, tretiram ga kao sina. I Racković je, kao i Papić, želeo da bude ja. Ali bio je agresivan i poročan, bezobrazan… Kad me je nazvala njegova majka zbog takvog ponašanja, rekao sam joj: “Čujte, ne mogu ja da mu budem otac.” Otkačio sam ga i kazao mu: “’Ajde, postani ja, dajem ti dozvolu” – priča poznati slikar.
Uvek je zanimljivo čuti od jednog umetnika kako mu deluje grad u kojem živi i ljudi u njemu…
– Oksidacija, sve se raspada. Deluje da je Beograd u raspadanju i nastajanju. Ali žene izgledaju jako dobro, one su trendi. Privlačne su u erotskom smislu, zato što operišu grudi, usta…
Kad ode u Njujork kod sina, Nešković uglavnom obilazi galerije i aktuelne izložbe.
– Centar umetnosti u Njujorku su 24, 25 i 26. ulica, tu su najnovije stvari, koje su već proverene. Tu su uglavnom američki umetnici iz perioda pop-arta: Raušenberg, Džasper Džouns… Ti veliki frajeri, ali i novi koji se pojavljuju iz Evrope. I onda oni izlažu na sajmovima, u Tokiju, Majamiju, Bazelu… Onda ih galeristi uzmu i to počne da se prodaje. I onda kad umetnik izlazi na scenu, postoji potreba za ogromnom količinom radova. U celom svetu je trgovina. Trgovci, galeristi i istoričari rade na uništavanju umetnosti. Veliki umetnici imaju svoje ekipe, slikare koji to rade, to je istina. Umetnik samo potpiše rad. Kao u vreme Rembranta, on je imao učenike koji su radili većinu posla, a on je samo finiširao.
„Narod boli uvo za slikarstvo, a slikare boli uvo za narod. Sve je to za gospodu koja mogu da plate i daj Bože da imaju ukus“, rekao je jednom prilikom slikar Srđan Đile Marković, a Nešković se s tom konstatacijom slaže.
– Tako je. Umetnost jednako novac. Čak se i andergraund prodaje. I to postane u jednom trenutku ozbiljna umetnost. Novac podiže umetnost, ali je i spušta – zaključuje neveselo Peđe Nešković, ali se ipak rastajemo sa osmehom, jer smo uživali u razgovoru sa ovim našim velikim umetnikom.
Bonus video: Izložba „Lavirint devedesetih“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar