Izgubili smo sve u zločinima devedesetih, ali kad deca ubijaju decu kao u "Ribnikaru" od toga nema ničeg goreg: Nova u Sarajevu sa Vladimirom Perišićem

Jurio je s pres konferencije na silne intervjue, spremao se za crveni tepih i premijerno prikazivanje prvog dugometražnog filma posle 14 godina na najvećem regionalnom festivalu, onom u Sarajevu. Iako su ga "vukli na sve strane" i usred te gužve nametnute filmom "Lost Country" reditelj i scenarista Vladimir Perišić priznaje za Nova.rs dok sedimo pokraj Narodnog pozorišta u Sarajevu koliko je radostan, pa i uzbuđen što nakon Kana i ovo tle konačno može da vidi novo ostvarenje, u kojem glavne role tumače naturščik Jovan Ginić i Jasna Đuričić. A igraju sina i majku čiji odnos "tereti" visoka politička funkcija mame tokom studentskih demonstracija 1996. protiv režima Slobodana Miloševića, jer mlađanog Stefana prijatelji žele da okrenu na "drugu stranu".

- Kad sam bio ovde prethodni put s filmom "Ordinary People" bilo mi je daleko složenije - emocionalno, etički, politički - da ga "pokažem" u Sarajevu, a sad sam opušteniji, čini mi se da više uživam - utisak je reditelja Vladimira Perišića sa 29. Sarajevo film festivala, na kojem se njegov film "Lost Country" nadmeće u Glavnom takmičarskom programu za nagrade Srce Sarajeva.

Sarajevska publika imala je drugog dana festivala izvanrednu priliku da film vidi prvi put posle Kana, na kojem je "Lost Country" krajem maja imao svetsku premijeru i "zaradio" odlične kritike, a Jovan Ginić, koji igra Stefana, ovenčan nagradom za najboljeg mladog glumca.

- Posebno mi je drago zbog Jovana, jer sam uživao radeći s njim. Bio je toliko posvećen filmu da me je iznenadio. Film smo snimali četrdesetak dana tokom zime, što nije lako ni za nas odrasle, a kamoli za tako mladog čoveka. Film sam u potpunosti završio tri dana pre kanske premijere i sve se nekako munjevito odigralo, nisam imao vremena da slegnem sve utiske. Mislim da će tek sad, posle Sarajeva, sve nekako da dođe na svoje.

Iako Perišiću Kanski filmski festival nije nimalo "stran", s obzirom da je "Lost Country" već treće rediteljevo ostvarenje prikazano na najznačajnijoj smotri na svetu, na Kroazeti, opet su mu, kako priznaje za naš list, značile pozitivne reakcije kritičara na novi naslov u njegovoj filmografiji:

- Kada film puštaš u život, to je trenutak objektivizacije. Tokom montaže dolaze razni ljudi - producenti, partneri - da vide šta si uradio, ali svi oni su, na neki način, uključeni u projekat. A na festivalskoj premijeri ti puštaš film uživo, daješ ga drugima, ne pripada ti više. Kao dete koje je napunilo 18 godina, počinje da živi svoj život i bude ti drago kad vidiš da je voljeno. Našao je neki svoj put i manje ćeš brinuti o njemu. Za slučaj da nije voljen, onda ti predstoji još truda da mu pomogneš da nađe svoje mesto na svetu - kaže, smejući se, reditelj.

I dok film smešta u specifičan trenutak, onaj u kojem su one na vlasti u Srbiji dobrano uzdrmali studentski protesti 1996. godine, postavlja se pitanje "važi" li "Lost Country" za bilo koji drugi tren, zemlju…

- Meni je uvek smetalo u umetnosti koja dolazi iz bivše Jugoslavije ta čudna potreba da film ili roman treba da se bavi istorijom i kaže nam šta se tačno desilo. I ja sam imao tu potrebu u jednom trenutku. Ali, počeo sam da osećam zasićenje time i shvatio da to nije dobro za umetnost. Želeo sam da to svoje iskustvo odrastanja devedesetih koristim, na neki način, kao emocionalni materijal. Jer, moje najjače emocije u životu vezane su za taj period. No, hteo sam, na kraju, od svega da napravim univerzalnu ljubavnu priču između majke i sina i postavim pitanje dvostruke lojalnosti - vernosti porodici ili roditelju i vernosti svom unutrašnjem moralnom imperativu, osećanju za pravdu, za ispravno i neispravno koja se budi s adolescencijom - objašnjava reditelj.

Pominje i kako je video, ne sam u Kanu, već na još nekim projekcijama u Francuskoj, da njegov novi film dobro komunicira s publikom.

- Francuska publika je s filmom komunicirala na intimnijem nivou, na onoj dimenziji odnosa majke i sina i tog sukoba. I u tome su se prepoznali. A, za sve nas ovde, koje su, nažalost, te devedesete nepovratno obeležile, naravno da će recepcija filma biti drugačija - smatra Perišić.

Svetska premijera filma u Kanu gotovo da je koincidirala sa masovnim zločinima koji su potresli Srbiju. Ovo ostvarenje je delom snimano i u školi "Vladislav Ribnikar" u kojoj je početkom maja život izgubilo toliko onih koji su ga praktično tek započinjali… Kao da nam se stvarnost svima tako "obila" o glavu?

- Kad sam radio film "Ordinary People" desio se prethodno jedan zločin i od toga sam pokušavao da napravim film. A ovde se desilo nešto potpuno suprotno. Mi smo snimali film u "Ribnikaru" i 3. maja sam s montažerkom Jelenom menjao jednu scenu. Upravo tog jutra kad se sve desilo. Mene je taj masakr užasno potresao, jer nam je puno pomogao čuvar Dragan, koji je tog jutra ubijen. Ali, i što neka deca iz "Ribnikara" statiraju u filmu, viđali smo ih stalno dok smo snimali u školi - seća se reditelj i ukazuje da je medijska reakcija na zločin u Srbiji bila prebrza:

- Ne volim kad svi ti eksperti iskazuju svoja mišljenja. Ima jedna divna Godarova rečenica: "Treba videti pre nego što znate". Bilo je mnogo reči koje su prebrzo došle za nešto što je jako teško shvatiti. Teško je misliti o tome kako jedan dečak koji ima nepunih 14 godina može da počini takav zločin. Čini mi se da tu ima nečega što izmiče razumevanju. Potreslo me je naročito kako živeti u svetu gde deca bivaju ubijena. Strašno je živeti u svetu u kojem je bilo ko ubijen, ali kad je dete ubijeno, od toga nema ničeg goreg. Pretpostavljam da je to u Srbiji dovelo do osećanja kod ljudi da je to crvena granica koja se ne može preći.

Upitan postoji li danas u Srbiji situacija slična onoj koju ovaploćuje u filmu - jedna majka, koja je na poziciji političke moći i sin koji se s tim ne miri, podseća Perišić da su sukobi na relaciji dete-roditelj uvek prisutni:

- Nekad se to manifestuje kroz politiku, a nekad kroz nešto drugo. Možda se varam, ali ne mislim da intenzitet sukoba oko politike danas može da se poredi s intenzitetom devedesetih. Tada se jedna velike zemlja, zemlja velike istorije raspadala. I gubitak te zemlje i istorije bio je užasan lom. Zločin se dešavao. Za lik Stefana u mom filmu postoji neka vrsta hitnosti da se spreči zločin, zato što se upravo odigrava. Ti zločini uz devedesetih ne mogu, čini mi se, da se porede s ovim danas - ukazuje reditelj.

https://www.youtube.com/watch?v=NYZYw3P9SRI

S obzirom da se školovao u Parizu u kojem i danas, "deleći" ga sa Beogradom, živi pitamo ga nedostaje li nam ovde ponekad malo onog francuskog bundžijskog duha?

- Shvatio sam da je moj izbor Francuske bio način ne da izaberem geografski egzil, već istorijski egzil. Bio je to način da se povežem s istorijom levice, koja je počela s revolucijom u Jugoslaviji, a završila se s padom Berlinskog zida. Pre nekoliko godina čitao sam "Ratni dnevnik" Koče Popovića i shvatio da je Prva proleterska brigada počela da se bori pod zastavom Pariske komune. Izabrao sam, dakle, egzil u levu istoriju koja je prolazila kroz Francusku - od Francuske revolucije, preko Pariske komune, Francuskog pokreta otpora, do maja 1968. godine. Nama te istorije nedostaje, jer celo to jugoslovensko levičarsko nasleđe smo odbacili. Nedostaje nam ta leva misao i ideja solidarnosti koje ta istorija donosi - zaključak je Vladimira Perišića.

Bonus video: Bono i Edž na otvaranju Sarajevo film festivala