Većina ljudi njegovog životnog i profesionalnog staža, ukoliko su uopšte živi, tavore po kućama i jedina akcija im je odlazak u prodavnicu, posetu deci ili, eventualno, kratka šetnja da malo udahnu vazduh. Manojlo Manjo Vukotić (82), jedan od poslednjih velikih urednika beogradske štampe, živi punim plućima. U ovom trenutku profesionalno kao uspešan izdavač ( IK "Vukotić Media"), a odnedavno i kao vlasnik knjižare na čijim policama je više od stotinu naslova koje je izdao proteklih godina i koja je planirana kao mesto književnih tribina, ako ikad skinemo ove brnjice sa usta i vratimo socijalnu distancu. "Otvoriće" je novim romanom Emira Kusturice čiji radni naslov parafrazira Dostojevskog - "Zločin bez kazne".
Pre nekoliko dana, u velikom stilu kako je i i do sada živeo i radio, vratio se na „mesto zločina“, u Dečansku ulicu , tik ispod „Borbine“ zgrade u kojoj je, maltene, proveo radni vek kao novinar, urednik i dugogodišnji glavni i odgovorni urednik „Borbe“ i „Novosti“. Pod tim krovom „začelo“ se i jedno od najuspešnijih Vukotićevih čeda – „Blic“, prvo kao nedeljne novine (1995), da bi godinu kasnije bio „transformisan“ u dnevne novine i postao jedan od najuticajnih i najtiražnijih dnevnih listova u zemlji. Međutim, u ovom razgovoru priča o novinarstvu je preskočena, iako novinarstvo Vukotića nikad nije prestalo da intrigira i čim se o tome povede reč, zaiskre mu oči i mahinalno zasuče rukave kao što je to radio decenijama, praveći na hiljade naslovnih strana. Preskočena je da mu ne pozleđujemo rane, jer Vukotić nikako ne može da prihvati da je ta teška ali divna profesija spala na ovako niske grane i da se po njoj vrzmaju likovi i kreature koje u njegovo doba ne bi bili ni kuriri ili portiri, da ne uvredimo ljude koji se časno bave kurirskim i portirskim poslom. Ovde pričamo sa izdavačem.
Otvarate knjižaru usred korone. Što niste izabrali neki lakši vid poslovnog „samoubistva“?
– Imam jednu naviku, davno sam je stekao – ne priznajem krizu. Ne čekam da prođe. Baš u njoj tražim nove izlaze, nova rešenja, nove staze, novu svetlost. Da čekam da prođe korona? Kad i po kojem proračunu dr Kona ili dr Nestorovića? Da držim oči pod maskom i ne dišem punim plućima? Ne! Gledam – dalje, dišem – normalno. Pa kad treba i sa maskom. I zato knjižara. Izazov, ali ne avantura.
Verujete li da će biti publike, čitalaca?
– Publika, čitaoci, vole dobre knjige. Uvek su dobrodošli. I sada, u ovoj zdravstvenoj i sveopštoj krizi, potrebna je lepa reč. Osvežavajuća, otrežnjujuća i umirujuća. Topla. Dobra knjiga je dobar drug, pratilac, sagovornik, ispovednik, utešitelj. A najveći deo naših knjiga je takav – kvalitetan, primamljiv, iskren. Raznovrstan, naravno.
Šta je, na primer, u ovoj godini, ili ovih meseci, najtraženije?
– Da jednim podatkom, pre svega, ilustrujem ovu knjižarsku temu: od juna do kraja oktobra ove godine naše knjige su, naročito u velikim književnim lancima, više prodavane nego u istom periodu prošle godine. Naravno, na to utiču teme, autori, oprema i aktuelnost. Veoma su tražene, na primer, knjiga vladike Grigorija („Gledajmo se u oči“), Kusturičini zapisi („Šta mi ovo treba“), „Srpska istorija“ Čedomira Antića, roman „Godine vrana“ Siniše Kovačevića… Tome treba pridodati izuzetno traženu knjigu poruka patrijarha Pavla („Izdržimo na uzanom putu“) i najnovije naslove akademika Matije Bećkovića i Ljubomira Simovića („Crna Gora ime jedne vere“ i „Odbrana Beograda“). Publika posebno voli istorijske teme i autobiografije. Videli smo to na primeru dve knjige istoričara Dejana Ristića o mitovima i zabludama srpske istorije, godinama je tražena sjajna autobiografija Tome File („Završna reč“), Mire Stupice („Šaka soli“), pa knjige o Rankoviću, Đilasu, Mladiću… I, naravno, sportske knjige, a mi imamo i o Zvezdi, i o Partizanu, i o našim najvećim NBA zvezdama i o najboljim fudbalerima sveta.
Posle uspešne novinarske karijere, mnoge ste iznenadili odlaskom u izdavačke vode?
– Prevarili su se. Zaboravili. Izdavaštvo sam, poučen iskustvima nekih svetskih renomiranih kuća, započeo u „Novostima“, još 2002. godine. Tamo sam, kao direktor i glavni urednik, potpisao osam miliona i 600 hiljada knjiga. „Novosti“ su jedno vreme bile najtiražniji izdavač. Pa, prva knjiga Žarka Lauševića prodata je u 330.000 primeraka. Još desetak naslova prelazilo je magičnu brojku od 100.000. To je bio „kulturni zemljotres“. Tamo sam naučio kako se knjige spremaju, izdaju i prodaju. No, to je, ipak, bilo drugo vreme, drugi uslovi…
I sada vam je knjižara u komšiluku „Novostima“…
– Idi dobrim tragom.
Hoće li se, u ovom modernom ambijentu knjižare „Vukotić media“ zbivati još nešto osim prodaje knjiga?
– Moderan ambijent osmislili su arhitekte Andrej Josifovski Pijanista, najpoznatiji muralista i asistent na Arhitektonskom fakultetu, sa devojkom Jovanom, takođe arhitektom, uz pomoć glavne urednice Dubravke Vujanović. Tu će se odvijati i manje promocije, potpisivanje knjiga, susreti sa piscima, a jedan deo je rezervisan za galeriju slika i umetničke ukrase.
Da li je provokacija ako vas pitam: da li biste se vratili novinarstvu, u kome ste proveli pola veka?
– To je više od provokacije. Vratio bih se kada bi se pitalo moje srce, moja duša ili desna ruka. Idealno vreme za novinarske izlete i uzlete. Nažalost, malo ih je.
Podaci Vas demantuju: tiraži su nikad niži, tržište skučeno, uslovi rigidni…
– Bilo je isto tržište, bili su i rigidni uslovi, ali su novine imale mnogo veće tiraže. Od dvanaest godina, koliko sam bio glavni urednik „Novosti“, čak devet godina imali smo tiraž iznad 200.000 primeraka. A podaci koje sam dobio pre neku nedelju kažu: sedam vodećih beogradskih dnevnika imaju zajedno 260.000 primeraka! Ponor! Veliki poraz srpskog novinarstva. Ne naslućuju se ni oporavak ni povratak – zaključuje Vukotić.
Ipak, nikad se ne zna. Možda ga se, upravo iz „Borbine“ zgrade, ponovo sete i kad im je, tu nadohvat ruke, pozovu da oživi novine koje tavore pod njenim krovom, a i „Blic“ mu je sad u neposrednom komšiluku. Znajući ga dobro trideset godina, ne sumnjam da bi uspeo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare