Sve je moguće i nešto se mora desiti - bila su dva principa kojima se vodio jedan od najvećih teatarskih reditelja ikad Piter Bruk, koji je preminuo danas u 97. godini.
Odlazak teatarskog maga i „najvećeg živog pozorišnog reditelja“, kako su Pitera Bruka nazivali godinama unazad, ostavio je ogromnu prazninu, s obzirom da se radi o čoveku od kojeg nije bilo većeg majstora za Šekspirove komade.
I o umetniku koji je iznova tokom karijere započete još 1943. godine, pomerao granice u pozorištu. Za ogromno pregalaštvo stizale su i nagrade, od Toni i Emi, preko Lorens Olivije priznanja, do Legije časti i počasti Zapovednik reda Britanskog carstva.
Piter Bruk rođen je 21. marta 1925. godine u Londonu, a poslednjih pet decenija života proveo je, uglavnom, u Parizu, u kojem je osnovao sopstveno pozorište. U glavnom gradu Francuske je i skončao u 97. godini.
Retko ko mu je bio ravan kada je posredi postavljanje Šekspirovih komada na scenu. I danas će svaki reditelj pomenuti Brukovo viđenje „Kralja Lira“ ili „Bogojavljenske noći“, u kojima su glavne role tumačili Pol Skofild, osnosno Alan Hauard.
Na Brukove režije ugledale su generacije i generacije reditelja.
Zapravo, čini se da u poslednjih stotinak godina nema pozorišnog reditelja koji je izazvao takvu lavinu kako je to pošlo za rukom Piteru Bruku. Još kada mu je bilo 17 godina postavio je u amaterskom pozorištu „Doktora Faust“. Samo pet godina kasnije režira prvi put Šekspira – i to „Romea i Juliju“ u bardovom rodnom Stratfordu. Bilo je to 1947. godine, i odmah je Bruk proglašen teatarskom senzacijom!
Usledio je trogodišnji angažman na mestu direktora produkcije u londonskoj Kraljevskoj operi, a taj period ostaje upamćen po kontroverznoj postavci „Salome“ Riharda Štrausa sa scenografijom Salvadora Dalija, ili Pučinijevim „Boemima“. Nizali su se teatarski, ali i naslovi za film i televiziju, a 1970. godine sa Mišlin Rozan osniva Međunarodni centar za pozorišna istraživanja. Osmišljena kao multinacionalna kompanija, sastavljena od glumaca, plesača, muzičara tokom sedamdesetih održavala je turneje po Bliskom Istoku i Africi.
Iako je bio stručnjak za Šekspira, kojeg je video kao najvećeg, nekog ko „nikada neće pripadati prošlosti“, u moderno doba za njega su najveći bili Semjuel Beket i Antonen Arto. Takozvani „teatar okrutnosti“, koji je Arto predstavio, doneo je i sam Bruk kroz dva revolucionarna komada iz polovine šezdesetih: „Mara -Sad“ Petera Vajsa i „SAD“ (US), kao svojevrstan vid protesta protiv rata u Vijetnamu. Oba komada bila su za ono vreme više nego kontroverzna, zbog scena golotinje i nasilja.
– Bezumlje Vijetnamskog rata sada se ponavlja u jednako bezumnom ratu na Bliskom istoku. Mislim da je svet danas malo svesniji ove situacije i da se protiv nje ne možemo boriti na isti način kao što smo činili sa predstavom „US“. Osećanje je isto, kao i činjenica da ne možemo da se pretvaramo, budući da radimo u pozorištu – ovako je govorio o toj kultnoj predstavi Bruk 2006. godine u razgovoru za „Politiku„.
Rediteljeva knjiga „Prazan prostor“ iz 1968. godine i danas je referenca za svakog ko iole želi da se posveti teatru. U tom delu Bruk naglašava da „pozorište sanja da postane posvećeno pozorište“. Čuvena je i njegova devetosatna postavka „Mahabharate“, koja je čitave četiri godine „putovala“ celim svetom, a kasnije urađena i za televiziju.
Poslednji put Bruk je, uz pomoć Mari Elen-Estijen, potpisao 2019. komad „Zašto“, koji su kritičari nakon premijere u Parizu opisali kao „neobično retrospektivnu predstavu“ u kojoj je istraživao život i ideje ruskog teatarskog maga Vsevoloda Mejerholda.
Kada je pre četiri godine kod nas objavljena Brukova knjiga „Suština milosrđa“ (objavili je Kulturni centar Beograda i „Klio“, prim.aut.) započeo ju je rečima da to nije delo za univerzitet:
– Ovo je niz impresija, iskustava i privremenih zaključaka – naveo je tada engleski umetnik.
Kroz niz eseja Bruk je objasnio zašto Šekspirova dela nikada neće zastareti, ali otkrio je i mnoge nepoznanice, odnosno detalje iza kulisa legendarnih komada koje je postavljao:
– Šekspir dodiruje sve aspekte ljudskog postojanja. U svim njegovim dramama ono nisko – prljavština, smrad, beda svakidašnjeg postojanja – prepliće se sa onim finim, čistim i uzvišenim.
Pisao je u tom delu i o izvođenju „Tita Andronika“ u drugoj polovini pedesetih u tadašnjoj Jugoslaviji. Bilo je to 1957. godine, kada su na scenu Narodnog pozorišta izašli bardovi engleskog glumišta – Lorens Olivije i Vivijen Li:
– Bio sam u lošim odnosima s Lorensom Olivijeom još od naših svađa tokom snimanja „Prosjačke opere“, ali njegova pametna žena Vivijen Li ponovo nas je spojila… Jedan od Olivijeovih velikih kvaliteta bila je sposobnost da likove koje igra do detalja učini stvarnim. Svaku novu ulogu počinjao je eksperimentima kako bi sebi dao nov glas, često i nov nos – sećao se reditelj britanskog glumca.
Nakon premijere u Stratfordu usledila je evropska turneja, tokom koje su izašli na videlo psihički problemi Vivijen Li, sav, kako je naveo Bruk, glumičin „tobogan manija i depresija“.
– U Jugoslaviji su nam dodelili nekog kršnog vodiča po imenu Boris, čiji je posao bio da nas svuda prati. Vivijen ga je odmah usvojila kao ličnog slugu i umela je da nestane sa njim na kraju predstave. Insistirala je da je vodi na neko skriveno mesto na auto-putu i provodila bi čitavu noć terevenčeći sa vozačima kamiona…
I na jedvite-jade su taj skandal uspeli da prikriju, kako se prisećao reditelj, od uvek gladnih britanskih tabloida.
Osim tada u Narodnom s „Titom Andronikom“, Bruk je i dva puta bio gost Bitefa. Publika našeg uglednog festivala imala je priliku da vidi Šekspirov „San letnje noći“ 1972. i „Pleme Ik“ četiri godine kasnije. Svojevremeno je u razgovoru za naš najstariji dnevni list ocenio da je tradicija Bitefa da „u srce Evrope dovodi nešto veoma živo, nešto što može da uzburka čoveka i nagna ga da razmisli i da reaguje“:
– To je veoma značajno za Srbiju, značajno je za ljude iz slovenskih zemalja, to je festival koji otvara prostor za razmenu. U tome je njegova uloga. Pozorišni festival neće promeniti budućnost jedne države. Ne, ali on se, kao i bilo koji drugi pozorišni čin, mora shvatiti kao zdrav događaj. Ako je zdrav i ako je živ, onda ima značaj. Čim postane dosadan i preraste u mehaničko ponavljanje, onda je izgubio svoju svrhu!
A kada je Bitef slavio jubilej – pet decenija postojanja Piter Bruk se ponovo oglasio rekavši:
– Kad čujem Bitef, u misli mi naviru sećanja na ljude, eksperimente i uspehe!
A kao neko ko je sa svojim predstavama počesto „izazivao zemljotrese“, nije moglo da se izbegne pitanje mogu li umetnici svojim delima da menjaju svet. I usledio je ovakav odgovor:
– Mislim da je naivno, čak arogantno kada pozorišni ljudi, ili bilo koji drugi umetnici, smatraju da mi možemo promeniti svet. Bila je to naivnost šezdesetih godina i ranije kada se smatralo da političko pozorište može menjati svet. Bio je to samo način na koji smo oslobađali naša osećanja; ta vrsta pozorišta nam je davala utisak da smo nešto činili. S druge strane, moramo da shvatimo da se okean sastoji od mnogo sitnih kapi. I ako shvatimo da je svaka kap važna, onda da vidimo, uvek iznova, kroz pozorište ono što pripada svetu u kojem živimo, bez obzira da li je u pitanju stari ili novi pozorišni komad. I, što je važno, da se suočimo sa stvarnim problemima, a ne da bežimo od njih. Na taj način gledaocima ulivamo hrabrost, a ne ostavljamo ih u lažnom uverenju da ćemo im mi reći šta treba da rade…
Bonus video: Otvaranje Bitefa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar