Foto-istorija: Bliski susret putnika GSP-a i nage glumice

Kultura 19. jul. 202119:32 > 20:28
Podeli:
Bitef 1969 Vapaj naroda za mesom : Bliski susret putnika GSP-a i američke pozorišne trupe. Foto: arhiv Ateljea 212

Brazilci su za predstavu tražili da im se obezbedi lekar i lekarska pomoćnica, zbog samopouzdanja plesača, zatim,”belog petla koji će biti žrtvovan, kozu i velilku bocu alkohola. Povodom ubistva petla majci Jovana Ćirilova javio se tajanstveni ženski glas zgrožen činjenicom da njen sin dozvoljava da se “petlovi kolju na sceni”. Jovanova majka upitala je: “A vi gospođo jedete žive petlove?”, seća se Vera Konjović.

U pauzi poslednje ruke prevoda, tekstova predstava koje će se naći na septembarskom, dvostrukom 54/55 izdanju Bitefa, pričamo sa Verom Konjović – prevoditeljkom, urednicom, dugodišnjom selektorkom programa Bitef na filmu – o neponovljivom pozorišnom dvojcu sa kormilarom Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu, paralelnoj istoriji Bitefa, i ponekim bizarnostima.

Publika iz trolejbusa GSP-a gleda nagu ženu

Teško je zamisiti šta bi se desilo da je telegram Lindzija Kempa stigao do nekog Radničkog saveta ili Gradskog komiteta:

”Po dolasku naše trupe pripremiti pacova za našeg zmijskog cara ..stop.. odmah nakon puta naša životinja će biti gladna..stop..” Susret sa boom Veri Konjović, dogodio se u “Panisonu Šeler”. Prevodila sam predstavu dok se na sceni boa obavijala oko glumca a rep joj se šetao čas s jedne čas s druge strane.

Boa iz „Pansiona Šeler“, Bitef 1996. Foto: arhiv Ateljea 212

Bilo je još epizodista. seća se Vera.

– Jedan od njih u Beograd je stigao iz Zagreba, specijalnim vozom. Beli konj za “Oslobađanje Skoplja” Dušana Jovanovića u režiji Ljubiše Ristića. Drugi četvoronožni glumac nije stigao. Uskočila je Džeki iz komšiluka Ateljea. Glumačku karijeru započela je u Ateljeu 212 u predstavi “Pseće srce” Saše Petrovića. Džeki je nastavila u “Poslednjoj ljubavi Endija Vorhola”.

Na jednoj od predstava Bitefa publika se našla u tramvaju GSP-a, dok je zatečen, znatiželjan, zakucani pogled putnika iz trolejbusa i autobusa sustigao protagoniste “Vorhola” i “Vapaja naroda za mesom”.

Borislav Mihajlović Mihiz i Ježi Grotovski – u drugom planu Danilo Kiš, 1967. Salon Ateljea 212. Foto: arhiv Ateljea 212

– “Poslednja ljubav Endija Vorhola” odigrana je u polumračnoj radnji “1. Maja” iz Pirota, zgradi predviđenoj za rušenje, na uglu ulice Koče Kapetana i Maršala Tolbuhina, danas Makenzijeva. Prvo smo posmatrali nagu Ketlin Kendel, vešticu koja je izvodila svoje rituale, bajala i odgovarala na pitanja. Članovi trupe Skvot s kamerom su snimali prolaznike čije smo reakcije na neočekivani prizor posmatrali na monitoru. Iz pravougaonih prozorčića trolejbusa provirivale su glave putnika znatiželjno posmatrajući nagu ženu koja s upaljenom svećom tumara po izlogu radnje. Nastala je opšta pometnja. Interesovanje je bilo toliko da su igrane četiri predstave. Peta je, zbog zamora glumaca, otkazana. Do sličnog bliskog susreta putnika gradskog prevoza i druge američke pozorišne trupe došlo je tokom predstave “Vapaj naroda za mesom” – seća se Vera.

Mira Trailović i Jovan Ćirilov. Foto: arhiv Ateljea 212

Broz na čelu pozorišta

Poznati poljski disident Adam Mihnjik, smatra da ljudi Srednje Evrope vole anegedote. Godinama su u njima nalazili azil. U svetu šale bili su slobodni usred porobljenosti i sovjetske dominacije, a i nasmejani. Milosav Buca Mirković, bio je pozorišnji i književni kritičar, esjesit, veliki Zvezdaš – i kozer prvog reda. On vas je već mimikom lica i osobenim tonom glasa pripremao za (o)smeh. Pavao Broz, urednik časopisa “Socijalizam”, postao je upravnik Beogradskog dramskog pozorišta. Bucina anegdota, po Verinom sećanju, glasila je ovako:

– Sedeo je Buca u Mirinoj kancelariji, pili su kafu. Mira se oduševljavala što su u neka pozorišta došli novi mladi ljudi za direktore. To će oživeti scenu. Eto na primer, dobro je što je sada u Beogradskom dramskom Pavao Broz. Šta je on našem predsedniku? Ništa – odgovorio je Buca. Kakav je to bezobrazluk, postaviti čoveka koji nema veze sa pozorištem … ražestila se Mira. Smejali su se zajedno – od srca i Mira.

Broza se setila i na putu do aerodroma gde je dočekala goste Bitefa. Videla je veliki transparent TITO GRADITELJ MIRA. Priznala je da zna ko je Tito kao i ko je Mira, ali ne zna ko je graditelj.

Mira Trailović ispred Ateljea 212, 1958. godina. Foto arhiv Ateljea 212

– Tadeuš Kantor je zabranio da se njegov komad prevodi. Ali ovaj, poznati poljski reditelj i osnivač avangardnog pozorišta u Krakovu suočio se s Mirinom upornošću. Smešeći se, zamolila Kantora da joj ispuni jednu želju. Galantni Poljak je to bez razmišljanja obećao. Zatražila je dozvolu da se komad prevodi. Kantorovo “ali” prekinula je sa “Obećali ste”. I bi prevoda.

Radnica Ateljea uskače u ulogu kraljice

Šta se dešava kada u predstavi nestane kraljica – ali, ne voljom reditelja.

– U beogradskoj predstavi “Pismo za kraljicu Viktoriju” Roberta Vilsona kraljica je jednostavno nestala. Katastrofu je sprečila telefonistkinja Ateljea Zora Kolaković. Pristala je da uskoči. U teatru niko nije verovao da će smoći snage da stane na binu. Ipak, zauzela je dostojansteveni stav vladarke i jedanput je, na znak inspicijenta, poskočila.

Rumunskom glumcu Aleksandru Repanu puklo je slepo crevo. Operisan je u bolnici Dragiša Mišović a njegovu ulogu u “Gospodaru starih dvora” odigrao je reditelj predstave. To uskakanje zabeležila je i TV kamera – podseća Vera, dok je lekar iz gledališta pomogao glumcu Marku Hopkinsu, iz londoskog Šarivarija, kome je pozlilo za vreme pauze. Hopkins se vratio na binu.

Vera Konjović Foto Privatni arhiv

– Dobili smo litvansku šaptačku verziju teksta “Romea i Julije” i englesku sa štrihovima. Prevodila sam sa Lazom Šećerovićem. Čudili smo se i pitali zašto je reditelj ubacivao toliko skaradnosti u tu nežnu priču. Uzela sam svoje englesko izdanje sabranih dela Šekspira s komentarima. I gle čuda tako je i u originalu. Znači neki izdavači su čistunci i nedozvoljavaju Šekspiru da se bruka – priča Vera i navodi još jedan zanimljiv detalj:

– Neki teatri upražnjavaju i rituale teranja malera i prizivanja sreće na porobama. Bilo je i onih koji su insistirali da i ja sa njima bajem.

Pozorište, baš kao i sat traži “hiljadu alata“. Vera Konjović taj mehanizam dobro poznaje, uočljivo je to i na stranicama njene knjige “Čekajući Bitef”. Iskren, uverljiv i autentični svedok ne samo odrastanja Bitefa i Ateljea 212 već i Festa gde je godinama bila programski koordinatar. Radila je takođe na najvećim jugoslovenskim filmskim koprodukcijama u Avala filmu, potom i

Komentari

Vaš komentar