Pobegli su iz najčuvanijeg zatvora iz koga niko nije uspeo da izađe: Policija nije mogla da veruje za šta su koristli motor od usisivača i kabanice

Ipak, Frank Moris i braća Džon i Klarens Englin mesecima su tajno pripremali plan za bekstvo. U akciji je učestvovao i četvrti zatvorenik, Alen Vest, ali nije uspeo da izađe iz ćelije na vreme.

Zatvorenici su koristili improvizovane alate, među kojima je bila i ručno napravljena bušilica sastavljena od motora pokvarenog usisivača. Njome su polako širili otvore oko ventilacionih rešetki na zadnjem delu ćelija, sve dok nisu uspeli da uklone delove zida.

Da bi prevarili čuvare, morali su da ostave utisak da i dalje spavaju u krevetima. Prema podacima FBI-ja, napravili su lažne glave od gipsa, farbe boje kože i prave ljudske kose. Figure su izgledale toliko uverljivo da noćni stražari tokom obilaska nisu primetili da zatvorenika nema.

Nakon što su prošli kroz otvore u ćelijama, Moris i braća Englin stigli su do neobezbeđenog prolaza iza zatvorskog bloka. Zatim su se popeli do skrivene radionice iznad ćelija, a potom kroz ventilacioni otvor izašli na krov zatvora. Odatle su se spustili niz spoljašnji zid i krenuli prema vodi.

Međutim, izlazak iz zgrade bio je tek početak. Pravi izazov bio je preplivati zaliv San Franciska, poznat po ledenoj vodi i snažnim strujama. Čak i usred dana to bi bio izuzetno opasan poduhvat, a noću, uz opremu i potragu policije, gotovo svaka greška mogla je da bude kobna.

Zato su zatvorenicima bili potrebni splav i prsluci za održavanje na vodi. Materijal za to pronašli su upravo unutar Alkatraza, gde su zatvorenici nosili kabanice tokom boravka u zatvorskom dvorištu.

Jedna kabanica nije značila mnogo, ali desetine njih mogle su da posluže za izradu vodootpornog splava. Kako navodi novinarka Žaklin Detvajler Džordž u tekstu za Popular Mechanics, Moris i braća Englin uz pomoć drugih zatvorenika mesecima su skupljali kabanice. Zatvorenici bi ih ostavljali u dvorištu, a organizatori bekstva ih kasnije preuzimali. Na kraju su prikupili najmanje 50 kabanica.

To je bilo dovoljno da naprave veliki improvizovani splav. Kasnije pronađeni delovi splava pokazali su da je bio napravljen od gumiranog materijala isečenog sa kabanica, spojenog lepkom i ručnim šivenjem. Prema Nacionalnoj službi za parkove, spojevi su dodatno zaptivani toplotom sa parnih cevi unutar zatvora.

Istražitelji su se kasnije pitali kako su zatvorenici uopšte naučili da naprave tako nešto. Odgovor bi mogao da se krije u starim brojevima časopisa Popular Mechanics koji su se nalazili u zatvorskoj biblioteci.

Jedan broj iz marta 1962. godine sadržao je test pojasa za spasavanje, dok je drugi, iz novembra 1960, imao tekst o pravljenju plutajućih mamaca za guske od gume. Upravo taj članak objašnjavao je kako se komadi gume mogu spojiti u potpuno hermetičku strukturu.

U tekstu su detaljno opisani koraci vulkanizacije gume, procesa koji omogućava da spojevi budu potpuno nepropusni za vazduh. Za Morisa i braću Englin to je bilo idealno rešenje za pretvaranje kabanica u splav koji može da pluta.

Tokom nekoliko meseci zatvorenici su krišom uzimali gumeni cement iz zatvorskih radionica za obuću i rukavice, a zatim njime spajali delove kabanica u improvizovani čamac.

FBI navodi i da su napravili drvena vesla, dok su jedan muzički instrument preradili kako bi njime naduvavali splav. Nakon bekstva istražitelji su pronašli prsluke za spasavanje, vesla, vodootporno upakovane fotografije i pisma, kao i druge predmete povezane sa planom za bekstvo.

Do danas nije poznato da li je splav zaista uspeo da odnese begunce sa Alkatraza. Federalni biro za zatvore vodi Morisa i braću Englin kao nestale i verovatno utopljene, dok FBI nikada nije definitivno utvrdio da li su stigli do ostrva Ejndžel, uspeli da pobegnu iz zaliva ili su stradali u ledenoj vodi Pacifika.