"Otišla sam iz zemlje i sad odgajam decu u Holandiji. Sad mi je jasno zašto su holandska deca proglašena najsrećnijom na svetu"

Tanja Rasmussen, majka koja je iz Sijetla otišla u Holandiju, za magazin "Stylist" opisala je kako ju je promena okruženja potpuno naterala da preispita način na koji se u mnogim zapadnim zemljama gleda na odrastanje dece, uspeh i porodični život. Po njenim rečima, najveći šok nije bio obrazovni sistem niti infrastruktura, već činjenica da su deca u Holandiji mnogo opuštenija, samostalnija i zadovoljnija.

Kako objašnjava, tamošnja kultura roditeljstva ne zasniva se na konstantnoj kontroli, pritisku i organizovanju svakog minuta detetovog vremena. Umesto toga, naglasak je stavljen na ravnotežu, slobodu i poverenje. Deca mnogo ranije dobijaju nezavisnost, sama voze bicikle do škole, odlaze kod prijatelja bez pratnje roditelja i uče kako da funkcionišu samostalno još od malih nogu.

Ona navodi da je upravo ta samostalnost jedna od ključnih razlika koje je primetila čim se preselila. U mnogim drugim zemljama roditelji su često pod pritiskom da neprestano nadgledaju decu, planiraju aktivnosti i budu maksimalno uključeni u svaki segment njihovog života. U Holandiji je pristup potpuno drugačiji. Tamo se veruje da dete mora da nauči kako da rešava probleme, donosi odluke i razvija sigurnost u sebe bez stalnog prisustva odraslih.

Veliku ulogu ima i način na koji funkcionišu porodice. Rasmussen ističe da roditelji mnogo češće rade skraćeno radno vreme, naročito nakon što dobiju decu. Zbog toga porodice provode više vremena zajedno, zajednički obroci su svakodnevica, a tempo života generalno je sporiji i manje stresan.

Posebno ju je iznenadilo to što se u Holandiji uspeh dece ne meri isključivo ocenama, talentima i postignućima. Škole su manje fokusirane na takmičenje i pritisak, a mnogo više na emocionalno blagostanje i zdrav razvoj dece. Deca imaju više vremena za igru, druženje i aktivnosti koje nisu usmerene na rezultate.

Ona kaže da je u Americi često imala osećaj da roditeljstvo funkcioniše kao projekat koji mora stalno da se unapređuje. Roditelji su pod pritiskom da deci obezbede što više aktivnosti, dodatnih časova i prilika kako ništa ne bi propustili. U Holandiji je, međutim, stekla utisak da roditelji mnogo manje pokušavaju da „optimizuju” detinjstvo svoje dece.

Još jedna stvar koju smatra važnom jeste odnos društva prema porodici. U Holandiji je, kako tvrdi, normalno da posao ne bude centar života. Vreme provedeno sa porodicom ima veliku vrednost, a roditelji ne osećaju isti nivo krivice ako karijeru ne stave ispred svega ostalog.

Takođe je primetila da su deca manje anksiozna i manje iscrpljena nego vršnjaci u mnogim drugim zemljama. Smatra da tome doprinosi upravo kombinacija slobode, stabilnosti i manjka konstantnog pritiska da moraju stalno da budu najbolji.

Prema njenim rečima, holandski model roditeljstva ne znači da su roditelji manje uključeni ili da su deca prepuštena sama sebi. Naprotiv, odnos se zasniva na poverenju i osećaju sigurnosti. Deci se daju granice, ali i prostor da razviju samostalnost i odgovornost.

Na kraju zaključuje da je život u Holandiji promenio njen pogled na roditeljstvo i pokazao joj da srećno detinjstvo ne mora nužno da bude povezano sa savršenim uspesima, skupim aktivnostima i stalnim pritiskom da se postigne više. Ponekad su deci najvažniji mirniji ritam života, više slobode i osećaj da imaju vremena da jednostavno budu deca.