Napadi na NVO: CRTA je pređena

Društvo 06. apr. 202113:39 > 13:40
Podeli:
Foto:Nemanja Jovanović

Opasne optužbe protiv nevladine organizacije CRTA samo su najnovjiji u nizu institucionalnih napada na civilno društvo, čiji predstavnici u javnom interesu postavljaju pitanja o odgovornosti državnih funkcionera i institucija. Nova je, međutim, i brza i adekvatna osuda takvog čina od strane međunarodne zajednice. Ima li mesta optimizmu, pita se u autorskom tekstu za portal Beztajni.rs novinar Slaviša Lekić.

Osim po, zna se čemu, Aleksandar Martinović, lider poslanika Srpske napredne stranke, u istoriju moderne Srbije ući će i zbog umešnosti etiketiranja, u čemu je ovaj multifunkcionalni Rumljanin postavio gotovo nedostižne standarde, piše Lekić.

Slavisa Lekic
Foto: Medija centar

Višemandatni poslanik, što kao radikal, što kao radikal 2.0, među kolegama i novinarima vazda prepoznat kao obavljač prljavih verbalnih radnjih, posebno u domenu targetiranja i zapljuvavanja, proslavio se još onomad kad je odlazeće kolege iz Srpske radikalne stranke (Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića) etiketirao kao “izdajnike nacionalnih interesa Srbije”.

Nije dugo prošlo, Martinović se dosetio da iz opozicije “prevesla” u čamac kojim su kormilarili “izdajnici nacionalnih interesa Srbije” i javno se pokaje („Presingu“ TV N1) etiketirajući čak i samog sebe (“Iz ove perspektive, da izvine vaši gledaoci, ja sam zaista ispao magarac…”, priznao je Jugoslavu Ćosiću).

Posle takvog autovanja, Martinoviću je opravdano prosleđen hatišerif kojim mu se daju potpuno odrešene ruke u javnim nastupima, čime je srbijanski nacionalni sport “Pljuni i zalepi” (u ruralnim krajevima poznat pod nazivom “Zalepi pa pljuni”) dobio potpuno novu dimenziju i u civilno društvo Srbije uneo neviđenu dinamiku.

Od trena kad se pridružio vladajućoj nomenklaturi, Aleksandar Martinović na dnevnom nivou potvrđuje ispravnost prokletstva u kom “vlast kvari ljude, a neograničena vlast ih kvari neograničeno”.

Iz godine u godinu ovaj naprednjački kadija, zaštićen poslaničkim imunitetom i poslovičnoj sporosti pravde u zemlji, i tuži i sudi, “pucajući” po političkim neistomišljenicima iz svih oruđa i oružja.

U političkoj kulturi u kojoj preovladava stav da nijedna vlast, makar bila i najgora, ikad, ne sme trpeti kritiku, Martinović godinama unazad targetira opozicione predstavnike, a u isti koš stavlja i novinare i njihova udruženja i građanske aktiviste i organizacije civilnog društva, dovodeći u pitanje ne samo njihov profesionalni integritet.

Pljuni, pa zalepi

U obraćanju medijima, kao šef poslaničke grupe SNS-a, 11. aprila 2017. u Skupštini Srbije, a potom i u emisiji „Upitnik“ na RTS-u pokazivao je otprintane fotografije novinara, aktivista i opozicionih političara, prozivajući i decu onih koji su učestvovali u protestima u Beogradu i Novom Sadu:

„Ovo su vam dva čoveka koja nikakve veze sa politikom nemaju, jedan se zove Dinko Gruhonjić, a drugi je Nedim Sejdinović. Obojica vode NDNV i poznati su po objektivnom, profesionalnom i nepristrasnom izveštavanju o političkoj sceni. Na ovoj fotografiji imate jednu novinarku koja je takođe poznata po objektivnom izveštavanju prema SNS-u, to je gospođa Antonela Riha. E ovde vam je takođe jedan apolitičan novinar, vrlo objektivan, vrlo profesionalan, a to je Draža Petrović iz lista Danas. Evo još jedan čovek pun vedrine i elana kad treba napadati SNS, Zoran Kesić, takođe čovek koji nema nikakve veze sa politikom“, ređao je Martinović, a onda izvređao i Stašu Zajović iz NVO „Žene u crnom“, te i Radomira Lazovića iz organizacije „Ne davimo Beograd“, nazivajući ga „patkarom“.

Gostujući na javnom servisu, u emisiji „Upitnik“, otkrio je, kako su izvestili provladini tabloidi, “najveću tajnu novije srpske istorije” optužujući Demokratsku stranku za atentat („Pa vi ste ubili sopstvenog premijera Zorana Đinđića”, obratio se Radoslavu Milojičiću Keni, poslaniku iz redova DS-a).

U okviru rasprave o ekološkim temama, oktobra 2018, na sednici parlamenta optužio je Nedima Sejdinovića, predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine, da “ne želi dobro svojoj državi” (“Želi da unese strah i nemir kod građana i da pokvari sve ono što je Srbija dobro uradila u proteklih nekoliko godina…”).

Bivšeg poverenika Rodoljuba Šabića optužio je da radi za strane obaveštajne službe i za opoziciju, a protiv Srpske napredne stranke i države Srbije (“Vi ste u stvari, i to građani Srbije treba da znaju, da mi prestanemo da govorimo ovim nemuštim jezikom koji niko živi ne razume, vi ste u stvari bili služba i ekspozitura raznih CINS-ova, KRIK-ova, BIRN-ova, BIRODI-ja, Nataše Kandić, Nemanje Nenadića, i tako dalje…”).

Optužio je dnevni list Danas da vodi “harangu protiv SNS i nedužnih ljudi” (“To je nezabeleženo još od vremena Gebelsa i Adolfa Hitlera”), a TV N1 i TV Nova S da su “antisrpski mediji”, podržavajući insinuacije stranačkih kolega da su “strani plaćenici i domaći izdajnici”.

Lov na veštice u tekućoj 2021. godini najavio je prozivkom intelektualaca sa Beogradskog univerziteta i nezavisnih novinara, optužujući ih da su “zavisni od pojedinih stranih ambasada i pojedinih tajkuna”, preteći im:

“Mi kao poslanička grupa ‘Aleksandar Vučić – za našu decu’ šaljemo jasnu poruku i domaćoj i stranoj javnosti da ćemo sve te koji su sami sebe stavili u tu vreću da udaramo po toj vreći najsnažnije dok je ne pocepamo”, rekao je, uključujući se u aktuelnu raspravu o navodnom pokušaju državnog udara i ubistva predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Zalepi, pa – pljuni

Martinović je optužio KRIK da je “kriminalno udruženje”, da ne plaća porez niti dažbine u Srbiji, a urednika KRIK-a Stevana Dojčinovića optužio da pere novac („Pere čovek novac od ovih svojih saradnika, uzme račune preko pejpala /PayPal, prim. a/, imaju jednu aplikaciju, uđite na njihov sajt, neću sad da ga reklamiram, ali uđite na njihov sajt, kliknete na tu aplikaciju i novac izlazi iz zemlje”).

I nije su tu zaustavio:

“Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću za ovih nekoliko minuta da ukažem na još jednu dimenziju ovog pokušaja da se izvrši državni udar u Srbiji i da se ubije predsednik Republike Aleksandar Vučić. Moje kolege koje su danas govorile, ne samo danas, mislim da su uspele da ubede ogromnu većinu građana Srbije da Aleksandru Vučiću preti opasnost od onih koji sebe smatraju tzv. proevropskom i prodemokratskom opozicijom. Tu su pojedine nevladine organizacije, kao što su CRTA i Otvoreni parlament i čitav niz drugih…”, poslednji je u seriji Martinovićevih ataka na neku NVO.

Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

U tom brutalnom napadu i kriminalizaciji organizacije CRTA, svojim pljuvačkim veštinama pripomogao mu je vazda budni, na politički blud spreman Vladimir Orlić.

Nakon što je organizacija civilnog društva CRTA uputila Republičkom javnom tužilaštvu podnesak za pokretanje postupka u kojem će se ispitati navodi o umešanosti Crte u pokušaj državnog udara i ubistva predsednika države, što su u Narodnoj skupštini izneli poslanici SNS-a Aleksandar Martinović i Vladimir Orlić, Martinović je u svom novom nastupu u Skupštini Srbije, ali i pred milionskim auditorijumom koji prati te prenose, izneo novi niz optužbi na račun NVO CRTA, tačnije, na račun direktorke CRTE Vukosave Crnjanski i programskog direktora Raše Nedeljkova, a naročito za koju je naveo tačno u kojem naselju živi, u kolikom stanu i marku automobila koji vozi.

„Sad ja vas pitam, kolege narodni poslanici, koje svakog dana zasipaju lažima, neistinama prikrivajući svoje sopstveno bogatstvo: Ko od vas u Beogradu ima stan od sto kvadrata, i ko od vas vozi novi džip? Ne vozi niko, ali vozi Raša Nedeljkov, ali vozi Vukosava Crnjanski!“, rekao je Martinović u Skupštini.

On je još dodao da je sedište nevladine organizacije CRTA u „vili na Dedinju koja se može porediti s ambasadama“ i pozvao poslanike, ali i GRAĐANE i da se raspitaju gde je to.

Uprkos zahtevima za hitnom reakcijom, državni organi i institucije su ih ignorisali ili obesmišljavali. Najdalje je u tome otišao skupštinski Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja koji je jednoglasno, kao neosnovane, odbacio sve prijave za kršenje Kodeksa ponašanja narodnih poslanika i obustavio dalji postupak utvrđivanja odgovornosti.

Buka i otvoren bes predstavnika vlasti u dotičnom Odboru, zbog kritičkih tonova koji nisu u skladu sa stavovima Predsedništva SNS-a, i ovog su puta bili usmereni prema nevladinom sektoru, ostacima opozicije i retkim profesionalnim novinarima (“Vi praktično imate novinare koji imaju zadatak i posao da po ceo dan prate ovde zasedanja Narodne skupštine…”), a svojevrstan nonsens predstavlja činjenica da su u odlučivanju učestvovali i prijavljeni poslanici koji su rekli da nisu kršili kodeks.

Blatnjave metafore

Sednicom odbora, koji je odlučivao o prijavi protiv njega, predsedavao je Alekandar Martinović, koji je negirao da je „pozivao na nasilje protiv bilo koga, niti mi je to bila namera niti politički stil“:

„Izražavao sam se krajnje metaforički bez želje da ugrozim bilo koga i to je stav poslaničke grupe da nikada nismo pribegavali nasilju, ni u ovom ni u onom sazivu kad su pribegavali nasilju protiv nas“, rekao je na sednici Odbora.

On je dodao da su svi poslanici o kojima se odlučivalo „vodili računa o dostojanstvu Skupštine, stranke i predsednika i trpeli mnoge stvari koje ne bi trpeli kao ljudi“.
Sa sednice odbora upućena je i jedna više nego bizarna poruka:

„…Mi kao Skupština moramo se zaštititi od ovakvih prijava koje sadrže diskreditacije, moramo predvideti sankcije za podnosioce prijava koji vrše grubu zloupotrebu prava“, mudro je zaključio Branimir Spasić, SNS poslanik iz Lebana.

Nisu “naprednjaci”, naravno, izmislili etiketiranje i targetiranje političkih neistomišljenika: ”strane plaćenike i domaće izdajnike” lovili su i terorisali još devedesetih godina njihovi politički preci iz ratnohuškačke Srpske radikalne stranke i partnerske zloslutne Socijalističke partije Srbije.

Te režimske sintagme, izgovorene najpre iz usta Slobodana Miloševića ili njegovog bližeg političkog okruženja, a na kraju svake “šuše” koja se busala u svoja patriotska pleća imale su za konsekvencu torturu, proganjanja i sudske presude (protiv brojnih novinara koji nisu bili “na liniji” zvanične politike), hapšenja (recimo, Miroslav Hadžić osnivač Centra za civilno-vojne odnose i danas dobro poznati politikolog Bodo Veber: drugi je osumnjičen da je špijun, zbog čega je u zatvoru, pre povlačenja optužnice bio mučen; prvi, mesec dana pritvoren zbog literature o JNA koju je podelio sa Veberom, takođe oslobođen svih optužbi), pa i smrt (Slavko Ćuruvija, ubijen u vreme bombardovanja, nakon javnih prozivki u medijima kao “izdajnika”).

Kriminalizacija civilnog društva, medija i političkih protivnika nije zaustavljena ni u periodu kad je zemlju vodila vlast sastavljena od DOS-ovih kadrovika, ali je eskalirala posle dolaska “naprednjaka na vlast”.

Kad god bi neko iz civilnog društva ukazao na povezanost države i organizovanog kriminala ili na flagrantno kršenje zakona usledila bi brutalna reakcije nosilaca najviših državnih funkcija: recimo, Ministarstvo unutrašnjih poslova je krajem 2017. godine prebacilo Beogradskom centru za bezbednosnu politiku “zlonamernost i tendenciznost” optužujući ovu nevladinu organizaciju da “konstantno potencira negativnu kampanju protiv Ministarstva unutrašnjih poslova”, kao i da objavljuje “komentare kojima su stvarali nemir u javnosti”.

Foto:Promo

Dve godine kasnije, sredinom februara 2019. pet nevladinih organizacija u Beogradu primilo je “cirkularno” preteće pismo, u kojem se navodi da su “namenjena svim izdajnicima i izrodima srpskim“. Preteća pisma upućena su Inicijativi mladih za ljudska prava, Građanskoj inicijativi, Komitetu pravnika za ljudska prava, Beogradskom centru za ljudska prava i Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji: „Napustite sve krajeve u oblasti Kraljevine Srbije, od izvorišta Save do Grčke i od Jadranskog mora do Rumunije, najkasnije do Đurđevdana. U suprotnom bićete uništeni od prvog do poslednjeg“, stoji između ostalog u pismu.

Igrom slučaja pismo je stiglo svega nekoliko meseci nakon burne rasprave u Skupštini Srbije o pretnjama po bezbednost države: predstavnik BIA je kao najintenzivniju pretnju Srbiji naveo “prikriveno delovanje spoljnog faktora” i njegov uticaj na pojedine opozicione političare, medije, nevladine organizacije i sindikate.

Ministarstvo pravde reagovalo je na ovaj slučaj osudom u saopštenju i to je sve što su ovim povodom uradile institucije države Srbije.

Atmosfera nekažnjivosti

U brojnim prethodnim slučajevima, međunarodna zajednica, šta god ko pod tim podrazumevao, reagovala je blago, umereno i dozirano, tačnije – sporo i neadekvatno.

Sada je u istom danu reagovalo čak osam ambasada zemalja Evropske unije, među kojima i zemlje Kvinte, koje su oštro su osudile napade predstavnika vlasti i prorežimskih tabloida na novinare KRIK-a i članove nevladine organizacije CRTA.

Deset međunarodnih medijskih organizacija poslalo je pismo predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i premijerki Ani Brnabić kojim su osudili ćutanje Vlade, odnosno izostanak reakcije povodom napada na novinare KRIK-a:
„Bojimo se da bi u atmosferi nekažnjivosti napada na novinare ova kampanja blaćenja, ako se ne zaustavi, mogla dovesti do daljih pretnji i nasilja nad KRIK-om i obezbediti pokriće policiji da se umeša i progoni novinare.“

U Izveštaju o napretku Srbije, koji su nedavno usvojili poslanici Evropskog parlamenta u poslednji čas amandmanom je uključena i osuda napada na portal KRIK i nevladinu organizaciju CRTA.

U ovom amandmanu (za je glasalo 560 poslanika Evropskog parlamenta, protiv je bilo njih 54, dok je uzdržanih bilo 68), navodi se da je EP zgrožen nedavnim orkestriranim napadima nekoliko narodnih poslanika i provladinih tabloida na istraživačke novinare i članove civilnog društva, uključujući i KRIK i nevladinu organizciju CRTU i Otvoreni parlament, u kojima se oni prikazuju kao saradnici kriminalnih grupa i optužuju za pokušaj državnog udara.

Verbalni napadi predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti kojima se organizacije civilnog društva označavaju kao “neprijatelji države”, a njihov profesionalni integritet i ugled dovode u pitanje, a aktivisti i zaposleni direktno dovode u opasnost, deo su ovdašnjeg političkog folklora.

Političari su se, na dnevnom nivou, osvrtali na “reakcionare”, “narodne neprijatelje”, “ibeovace”, “liberale”, “poturice”, “ustaše”, “kvislinge”, “balije“, domaće izdajnike”, “strane plaćenike”, “lokatore”, “špijune”, “soroševce”, “drugosrbijance” i “autošoviniste”… kreirajući opskurni model ponašanja u kome su predstavnici civilnog i medija – politički protivnici, tačnije – neprijatelji protiv kojih ne treba birati sredstva.

I ta se sredstva nisu ni birala, kao i uvek kad je cilj u prvom planu.

Cilj (ove) vlasti je da civilni sektor ne ućuti, već – nestane. I oni to ne kriju, čak ni u parlamentarnim istupanjima.

Martinovićeva radikalska računica da se politikantsko pljuvanje u Srbiji “ne računa” u belom svetu jer, je li, nije izrečeno “u mikrofon”/”na engleskom”/”u normalnom stanju” – pokazala se, ovog puta, nauračunljivom.

Odgovor međunarodne zajednice bio je brz, adekvatan i, po vlast – neočekivan.

Nisam siguran koliko će izvitoperen i nezdrav rezon vlasti i njenih medijskih eksponenata shvatiti poruku da su novinari i civilno društvo sastavni deo funkcionalne demokratije i da je parlamentarna difamacija poput Martinovićeve, političko delovanje suprotno demokratskim tekovinama.

Ali da su dobili “po prstima”, jesu.

Pitanje je, samo, koliko je to & kome za utehu!

 

 

 

Komentari

Vaš komentar