Trenersko "drvo" kao dokaz - da li je Pep Gvardiola najuticajniji trener u istoriji fudbala

Gvardiola će tako imati neko vreme da odluči gde će nastaviti karijeru, ali čak i da odluči da završi sa trenerskim pozivom, iza sebe je ostavio takvo nasleđe da bi sa punim pravom mogao da ponese epitet najuticajnijeg trenera u istoriji fudbala.

Gvardiola je, naime, direktno zaslužan za verovatno "najplodnije drvo" kada je fudbal u pitanju.

O čemu se radi?

Nastao u američkom sportu, termin "trenersko drvo" podrazumeva sve trenere koji su ili igrali ili radili sa istim strategom, nakon čega su ostvarili uspešne karijere.

Naravno, fudbal je i ranije imao velika “trenerska stabla”. Rinus Mihels je preko Johana Krojfa postavio temelje modernog totalnog fudbala, Arigo Saki promenio je način na koji ekipe igraju presing i zonu, dok je Marselo Bjelsa uticao na čitavu generaciju argentinskih i evropskih stručnjaka. Ipak, razlika je u tome što je Gvardiola prvi trener čiji su učenici u isto vreme preuzeli najveće evropske klubove i nastavili da osvajaju trofeje igrajući gotovo identičan stil fudbala.

A po tome verovatno niko ne može da se meri sa Gvardiolom.

Pep je, naime, direktno zaslužan za karijere čak sedmorice trenera koji su postali udarne igle svetskog fudbala.

Krenućemo od Barselone. Pep je za prvi tim ekipe iz Katalonije igrao 11 godina, gde mu je sedam saigrač bio Luis Enrike.

Njihova saradnja nastavljena je i po završetku igračke karijere, pošto je Pep vodio B tim Barselone u sezoni 2007/2008, a na tom mestu ga je nasledio Enrike, koji je posle Gvardiole vodio i prvi tim Barselone. Sa Kataloncima je osvojio dve titule i Ligu šampiona, a potom je otišao u Pari Sen Žermen, gde je osvojio dve titule u elitnom takmičenju..

Ništa manji uticaj nije imao ni na Ćavija, kog je trenirao četiri godine, da bi Ćavi potom sa otpisanom Barselonom činio čuda i osvojio titulu prvaka Španije.

Drugi tim u kom je ostvario neverovatan uticaj jeste Bajern Minhen, u kom je trenerskom zanatu naučio Erika ten Haga, koji mu je bio asistent, ali i poslužio kao podloga za razvoj Ćabija Alonsa, koji je dve godine igrao za Gvardiolu, i Vensana Kompanija, kog je trenirao u Mančester sitiju, a koji je na Gvardiolinim notama podigao Bajern iz Minhena na neki novi nivo.

A Kompani je tek prvi iz Sitija koj ije uspeo da napravi veliki rezultat. Pored njega, fantastičan je bio i nekadašni trener rezervi i Pepov asistent Enco Mareska, koji slovi za prvog kandidata za Pepovog naslednika - sa Čelsijem osvojio titulu klupskog prvaka sveta - i na kraju čovek koji je tri godine bio pomoćnik Gvardioli u Mančester sitiju, a potom prekinuo niz Arsenala bez titule, Mikel Arteta.

Gvardiolin uticaj ne ogleda se samo u imenima njegovih naslednika, već i u načinu na koji se fudbal danas igra. Visok presing, iznošenje lopte od golmana, “lažne devetke”, invertovani bekovi i potpuna kontrola poseda postali su standard u modernom fudbalu upravo zahvaljujući njegovim ekipama iz Barselone, Bajerna i Mančester sitija. Danas gotovo da nema ozbiljnog evropskog kluba koji u određenoj meri ne pokušava da implementira principe koje je Pep popularizovao.

Posebno je zanimljivo što se lista Gvardiolinih naslednika verovatno tu neće završiti. Ilkaj Gundogan već je pokazao interesovanje za trenerski posao, dok mnogi u Engleskoj veruju da bi jednog dana i Kevin de Brujne mogao da ostane u fudbalu kroz stručni rad. Upravo je to možda i najveća potvrda Pepovog uticaja – njegovi igrači ne usvajaju samo sistem, već i način razmišljanja o fudbalu.

Zato se Gvardiolino nasleđe neće meriti samo trofejima, kojih ima više od 35 u trenerskoj karijeri, već činjenicom da je promenio način na koji čitava fudbalska generacija razume igru. A malo koji trener u istoriji mogao je da kaže da je ostavio takav trag.