U sedamnaestoj godini od prvog plasmana u Ligu šampiona, članovi tog tima Partizana su prisutni u javnosti na različite načine koji nisu striktno u vezi sa fudbalom.
Ispravnije je reći, neki od njih, dok je većina i dalje prisutna u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, kroz različite uloge.
PROČITAJTE JOŠ
Na današnji dan pre 17 godina komentator RTS Predrag Strajnić je izgovorio čuvenu „molitvu“ upućenu Milivoju Ćirkoviću, desnom beku crno-belog tima koji je dobio tu čast da šutira poslednji jedanaesterac u penal-seriji protiv Njukasla.
Stadion „Sent Džejms Park“ je 27. avgusta 2003. godine bio domaćin revanš meča poslednjeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona, na koje je Partizan stigao sa jednim golom zaostatka.
I sa ne toliko realnim šansama da taj zaostatak nadoknadi i dođe do prilike da se plasira u elitu.
Ništa u Partizanu te sezone nije bilo uobičajeno. Na klupu je seo Lotar Mateus, legendarni nemački fudbaler sa skromnom trenerskom biografijom, ali harizmom vođe i namerom da uspostavi gvozdenu disciplinu, neophodnu u okolnostima srpskog fudbala.
Posle sezone u Rapidu iz Beča, legenda Bajerna je stigla u Beograd, umesto trofejnog trenera Ljubiše Tumbakovića, da bi posle tačno godinu dana, u decembru 2003. godine napustio klub.
Četiri meseca po odlasku „kosturi su počeli da izlaze iz ormana“, pa je Mateus, u tom trenutku kao selektor reprezentacije Mađarske, govorio o tome da mu je Partizan ostao dužan, što je klub demantovao, ali je potom usledila tužba uz potraživanje od 600.000 dolara.
Mateus nije izgradio trenersku karijeru kakvoj se nadao, kratko se zadržao u brazilskom Atletiko Paranaenseu, kao asistent je radio u Salcburgu, da bi potom sedeo na klupama Makabija iz Netanje i reprezentacije Bugarske.
Od 2011. godine nema angažman i izvesno je da neće ponovo uzeti tablu u ruke.
Najveći uspeh u trenerskoj karijeri Mateus je u Njukaslu ostvario posle 120 minuta igre i jedanaesteraca, a koristio je svega 12 igrača, odnosno napravio je samo jednu izmenu.
Briljantan na golu bio je Ivica Kralj, u tom trenutku već veteran sa ozbiljnim iskustvom koje mu je omogućilo da u penal-seriji upiše dve odbrane, ali i da bude pravi komandant odbrane tokom cele utakmice.
Još četiri naredne godine rođeni Kotoranin je proveo u klubu u kom je stekao reputaciju, zatim je nastupao za Rostov i Spartak iz Trnave, a trenutno se nalazi na poziciji predsednika Mačve, superligaškog kluba iz Šapca.
U međuvremenu, čest je gost specijalizovanih fudbalskih emisija u svojstvu stručnog komentatora, a jednom prilikom se našao u neprijatnoj situaciji kada je jedan navijač uleteo u kadar i skandirao predsedniku SNS i Srbije Aleksandru Vučiću.
Heroj utakmice, Milivoje Ćirković, čovek koji je matirao golmana Šaja Givena u poslednjem penalu u seriji, u jednom od intervjua je rekao da je to prvi jedanaesterac koji je šutnuo u karijeri, koja je trajala do 2010. godine.
Ćirković nije mrdao iz Partizana, u njemu je proveo čak 14 godina, uz po jednu sezonu na pozajmicama u Budućnosti iz Valjeva i Milicionaru.
Tokom prethodnog perioda bio je čest u medijskim istupima, uglavnom upućujući kritike na račun aktuelne uprave kluba.
Za njegovog kolegu sa levog boka, Nikolu Malbašu, javnost godinama nije mogla da čuje, iako je u vreme kada je nosio dres Partizana stigao i do reprezentacije, te predstavljao jednog od boljih levih bekova na ovim prostorima.
Nažalost, njegovo ime se nedavno pojavilo u rubrici „crna hronika“, kao aktera oružanog obračuna u kom je bilo teško povređeno lice od ranije dobro poznato organima reda.
Malbaša je važio za dobrog penaldžiju, ali je Given uspeo da mu odbrani šut, a tokom meča u Njukaslu je dobio i žuti karton.
PROČITAJTE JOŠ Srbi, sport i kriminal: Pljačkali, “valjali” drogu, robijali
Tandem štopera je takođe više nego živopisan, a u njemu je glavnu reč vodio Taribo Vest, čiji dolazak u Partizan je sam po sebi bio dovoljna senzacija.
Nigerijac je tada „stavio u džep“ legendarnog Alana Širera, a kasnije se istakao i u Ligi šampiona gde se ravnopravno nosio sa zvezdama poput Ronalda, Raula…
Godinama kasnije, Vest se pojavio kao propovednik i to u svojoj ličnoj crkvi, a u intervjuima je govorio o paranormanlim iskustvima koje je doživeo, ističući da je jedan od likova u njegovom životnom filmu bila i „veštica iz Jugoslavije“.
Vestov prvi saradnik u Njukaslu bio je Nenad Đorđević, u tom trenutku 24-godišnji centralni defanzivac tek pristikao iz Obilića, gde je proveo četiri sezone.
Rođeni Paraćinac se posle Partizana obreo u Džef junajtedu, potom je ponovo dve godine nosio crno-beli dres, da bi potom zaigrao za Krilja Sovjetov, Kalmar i Bergu, gde je i završio karijeru.
PROČITAJTE JOŠ
Za razliku od svojih kolega iz odbrane, odlučio se da postane trener i trenutno je zaposlen u Kalmaru, kao šef stručnog štaba tima igrača mlađih od 17 godina, a vredi istaći da je odigrao i 17 utakmica za reprezentaciju Srbije i Crne Gore, u šta ulaze i mečevi koje je odigrao na Svetskom prvenstvu 2006. godine.
Tumbaković je radio drugačije, a Mateus je u veznom redu koristio trojicu fudbalera, među kojima su bila i dvojica koja su vredela bar za četvoricu, prema nivou rada, truda, trke i borbenosti.
Igor Duljaj i Albert Nađ, tandem defanzivnih vezista je idealno spojio dve Tumbakovićeve generacije. Razlika među njima je pet godina, ali je sve ostalo veoma slično.
I danas im se putevi ukrštaju, obojica su članovi stručnog štaba u sistemu Partizana, mlađi je u prvom timu, dok je stariji sada na poziciji trenera Teleoptika.
Ispred dvojice „radilica“ dejstvovao je Saša Ilić, legenda kluba iz Humske, čovek sa najviše odigranih utakmica i verovatno prvi igrač čiji broj će biti povučen iz upotrebe.
Nezvanično već tako jeste, niko neće biti dostojan da ponese „dvadesetdvojku“.
Ta polusezona, uključujući i igranje u Ligi šampiona, doneli su mu poziv Radomira Antića da postane član Selte, da bi posle toga zaigrao za Galatasaraj, Salcburg i Larisu, pre nego što se 2010. vratio u Partizan.
Po završetku karijere je postao deo selektorskog tima Fudbalskog saveza Srbije, u prethodnom periodu je bio na „ratnoj nozi“ sa upravom Partizana, ali se nedavno pojavio u Humskoj.
Za sada nije izvesno da li će tu i ostati.
Mateusov standardni napadački tandem su činili Andrija Delibašić i Ivica Iliev, a iznenađenje koje je priredio za duel u Njukaslu bila je i pojava Milana Stojanoskog.
Makedonac je profesionalnu karijeru započeo deceniju pre noći u Njukaslu i to u Proleteru iz Zrenjanina, kao napadač, da bi po dolasku u Partizan postao i centralni defanzivac.
Tri sezone u crno-belom dresu su bile praćene sezonom u Beitaru iz Jerusalima, da bi se 2001. Stojanoski vratio u klub i ponovo zaigrao na svoje dve pozicije.
Reklo bi se, igrač kakvog bi svaki trener poželeo da ima u timu, a u Njukaslu je radio sve po potrebi, u zavisnosti od momenta koji je bio aktuelan.
Jedini izmenjeni igrač te noći bio je Delibašić, potonji strelac tri gola u grupnoj fazi Lige šampiona, da bi potom otišao u Španiju u kojoj se zadržao punu deceniju.
On može da se pohvali da je igrao za tri reprezentacije, mlade selekcije Jugoslavije i Srbije i Crne Gore, te seniorski sastav Crne Gore, a u biografiji ima i podatak da je bio član stručnog štaba Marka Nikolića koji je Partizanu doneo poslednju duplu krunu.
Delibašić je u Njukaslu mesto ustupio Damiru Čakaru, bombarderu koji je za dve godine u Partizanu, od 1995. do 1997. godine postigao čak 44 gola, da bi se posle proputovanja 2001. vratio u crno-beli dres.
Odigrao je koliko je trebalo, na kraju i da realizuje penal, te bude zaslužan za plasman u Ligu šampiona.
Poslednji, ali daleko najbitniji član tima bio je Ivica Iliev, strelac jedinog gola na „Sent Džejms Parku“. Rođeni Beograđanin je od 1997. do 2004. godine bio član Partizana i za to vreme je odigrao 150 utakmica i postigao 41 gol.
Karijera ga je vodila kroz Mesinu, Đenou, PAOK, Energi Kotbus i Makabi nazad do Partizana sa kojim je 2010. godine ponovo igrao Ligu šampiona, da bi za kraj karijere proveo dve sezone u Visli iz Krakova.
Na svoj 36. rođendan postao je sportski direktor Partzana, 2015. godine i istakao se dovođenjem igrača poput Evertona Luiza, Leonarda, Sejdube Sume, ali je četiri godine kasnije podneo ostavku.
Ipak, čini se da je i dalje važna karika u donošenju odluka i u aktuelnom momentu.
Te sezone dres Partizana su nosili i Radovan Radaković, Đorđe Pantić, Dejan Ognjanović, Dženan Radončić, Ljubinko Drulović, Vladimir Ivić, Bojan Brnović, Branko Savić, Branimir Bajić, Tomaš Žonsa, dok su uz prvi tim bili, tada omladinci, Miroslav Radović, Srđa Knežević, Simon Vukčević, Nemanja Rnić, Stefan Babović, Nikola Drinčić…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar