"Slike koje je imam, nema nijedan muzej"

I delić impresivne zbirke koju poseduje beogradska porodica Marjanović može se videti do petka u galeriji Arte, na dve lokacije u Kralja Milana i na Andrićevom vencu. Oko 70 dela iz zbirke Marjanovića izloženo je u okviru projekta "Kolekcionar kao kustos i selektor".A Nikola i Jelena Marjanović svoju zbirku grade već pedesetak godina, međutim nisu s namerom postali kolekcionari. Desilo se to sasvim slučajno kada je mladi Nikola 1972. godine, kako se seća za Nova.rs, prošao pored galerije u Dositejevoj ulici i ugledao jednu sliku koja ga je očarala:

- U toj galeriji bila je slika belog konja u galopu, koju je uradio moj vršnjak Vladimir Pajević. I od tad sam počeo sve češće tamo da navraćam. Ubrzo smo moja supruga i ja kupili jednu grafiku. Malo po malo, i počela je da se stvara kolekcija - priseća se Marjanović.

Uprkos ogromnom broju dela najvećih jugoslovenskih i srpskih slikara, koje poseduje, sebe dugo, kako priznaje, nije doživljavao kao kolekcionara. - Samo sam mislio da ako imam slike, lepši će mi biti stan, život, okruženje oko mene. Prosto, činilo mi je ičini mi zadovoljstvo da gledam sliku. Jednostavno zrači nešto kad staneš pred sliku - priča nam Marjanović koji je danas u penziji. A bio je građevinski inženjer, dok je supruga, s kojim je gradio zbirku, bila diplomirani ekonomista.U savršenom sećanju mu je trenutak kada je kupio tu prvu grafiku Dejana Ilića, koja je postala kamen-temeljac njegove potonje kolekcije:- Grafika se zove "Galop 4" i to je prvi komad koji smo kupili. Nije ona tada bila baš toliko skupa, pa je student, poput mene, mogao da je kupi. I sve što smo na početku kupovali bilo je uglavnom od prijatelja s kojima sam igrao košarku ili smo se družili po žurkama, koncertima… I kad bi me pitali da li hoću da je uzmem, moj odgovor je bio potvrdan.

Od tih početaka, posle pet decenija kolekcionarstva, danas ima ogromnu zbirku. Paralelno sa izložbom u Arteu objavljena je i monografija o njihovoj kolekciji. U nju je uvršćeno, kako precizira naš sagovornik, 275 radova. Ali…

- Ima još mnogo toga, s tim što se ne može baš sve, svaki papir nazvati delom. Imam između 350-400 komada u svojoj kolekciji.

A od te prve grafike do vrednih slika u to vreme najvažnijih jugoslovenskih posleratnih likovnih umetnika došlo je, opet, spontano. Kolega ga je upitao može li da se pohvali radom nekog značajnijeg umetnika:

- Odgovor je bio-ne, jer ne mogu sebi to da priuštim. A na njegovo sledeće pitanje- koliko imam radova manje značajnih, nepoznatih umetnika, odgovor je bio- dvadesetak. I nato mi kaže da sam za te pare mogao da kupim bar tri rada značajnijih umetnika iporuku da oni jesu nešto skuplji, ali da ako mi jednoga dana zatreba novac, onda mogu i da ih prodam. I, shvatio sam da u tome ima i istine. Naravno, i moj se život menjao, jer sam dosta godina radio u inostranstvu, finansijske mogućnosti su se popravile, pa sam mogao sebi da priuštim i nešto što ranije nisam. Znate šta je 50 godina - za to vreme se svašta može skupiti!

I prva skuplja slika jednog od značajnijeg umetnika u Jugoslaviji, koju je kupio, bila je "Svetlo i senke", ulje na platnu Ivana Tabakovića.- Znate, ja sam u Beogradu pronašao grafiku Hundertvasera, čuvenog austrijskog umetnika i to sam prodao jako dobro u Beču. Od tih para nisam plaćao struju, ili kupovao krompir i meso, nego sam taj novac uložio u ulje Tabakovića - objašnjavaMarjanović koji je do slika dolazio na najrazličitijim mestina, prevashodno po tadašnjim beogradskim galerijama:

- Pre svega ona u Dositejevoj, pa galerija Prima Veselina Miljevića u Ivan-Begovoj, posle Arte. Nekada sam i od privatnih lica kupovao slike. Recimo, iseljavaju se ljudi u inostranstvo, odlaze u London, i prodaju stan, kola, pa i slike. A mi ih kupimo.

Krenuo je od Tabakovića, a stigao do Lubarde, Ljube Popovića, Dade Đurića, Omčikusa...

- Od posleratnih slikara najviše sam voleo Tabakovića i Lubardu, posle i Damnjana, a Milana Konjovića od predratnih. Sećam se i prvog Lubarde kojeg sam kupio. Bilo je to kod Miljevića u galeriji i da mi nije dao sliku "Sutjeska" na 12 rata, ne bih nikada mogao da je priuštim. Ali, kad krenete da kupujete slike, vremenom se uspostave prijateljski odnosi. U to doba sam svake subote odlazio kod Miljevića na piće i druženje. I ti ljudi znaju da ih volim, da sam pasionirani kolekcionar pa je i njima stalo da ih uzmem...

U svojoj zbirci ima i dela umetnica, poput Nadežde Petrović, Mire Brtke, Milene Čubraković, jer nikada nije pravio pitanje "ko je potpisao sliku":

- Okolnosti su takve bile da je bilo manje žena slikara, pa imam manje njihovih dela. Najveći srpski umetnik svih vremena za mene je Nadežda Petrović i tu nema nikakve dileme. Imamo čitavu plejadu velikih umetnica, ali Nadežda je neprevaziđena. U vreme kada je bila na vrhuncu, to je bilo uporedivo sa bilo čime što se u Evropi tada radilo. Ali, do Nadeždinih dela je teško doći i izuzetno su skupa. Imam jedan ne toliko značajan rad, koji kad se pogleda ceo njen opus nije toliko bitan. S obzirom na ogromnu kolekciju, pitamo ga gde je čuva?

- Uvek se nađe neki prostor. Nije sve uramljeno i ne stoji sve na zidovima. Nešto je po koferima, u fasciklama, ispod kreveta... Nije jednostavno čuvati sve te radove. Mi smo se mnogo toga odrekli da bismo kupovali slike. Pa, prvi automobil, i to polovni, kupili smo kada sam imao četrdeset i nešto godina - kaže Nikola Marjanović, koji ne želi da otkrije koju je sliku i koliko najviše platio, ali priznaje da je najponosniji na delo Ivana Tabakovića.

- Možda je to neskromno, ali mislim da takva slika u privatnoj kolekciji ne postoji. Nisam siguran da postoji ni u muzejima!

Bonus video:

Milena Pavlović Barili

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortimilenapavlovicbariliik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2644269"]