Intervju Ivan Marović, jedan od vođa Otpora: Nije bitan broj kolona ako je kampanja usmerena na stvaranje referendumske atmosfere i ako rezultira rekordnom izlaznošću

U Srbiji se sve češće može čuti da bi tokom leta mogli da budu izbori na kojima će se odlučivati da li će posle 14 godina doći do promene vlasti. Mnogi stanje u društvu porede sa situacijom krajem devedesetih, što je jedan od povoda za razgovor sa Ivanom Marovićem, jednim od istaknutijih članova pokreta Otpor.

Da li je društvena atmosfera danas zaista slična onoj pred izbore 2000. godine na kojima je pobeđen režim Slobodana Miloševića? Šta su sličnosti, a šta ključne razlike?

Atmosfera možda i nije slična, ali okolnosti su slične. U oba slučaja imamo režim koji je na vlasti već više od decenije i koji je u defanzivi, Slobodan Milošević je u defanzivi od gubitka lokalnih izbora 1996, a Aleksandar Vučić je u defanzivi od protesta Srbija protiv nasilja i izbora koji su usledili 2023. Kod Miloševića je ta defanzivna faza trajala četiri godine, a kod Vučića tri. A što se atmosfere tiče, ona je danas pod velikim uticajem društvenih mreža i zato je ne marim mnogo za atmosferu, podložna je manipulaciji i Vučić to dobro zna i pokušava da manipuliše, ali ni to ne može dugo, jer atmosfera kakva se stvara na društvenim mrežama i u medijima sve manje odgovara realnom raspoloženju.

Šta je danas u Srbiji zajednički imenitelj koji bi mogao da ujedini sve faktore u društvu koji žele smenu Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića?

Studenti mogu da budu taj faktor, ali to se još nije u potpunosti iskristalisalo, ja očekujem da se to desi uskoro. Vučić to pokušava da spreči, da zamuti vodu što je moguće više, da se ne vidi jasan tok. To je bio njegov metod vladavine od početka, ali to daje sve manje i manje rezultata. Stvari postaju jasnije i onima kojima dvanaest godina nije bilo jasno da imamo posla sa radikalima presvučenim u naprednjake, ali to je ista ekipa batinaša i secikesa.

Da li je za promenu režima u Srbiji neophodna jedna kolona, kao što je bilo 2000, ili je pobeda moguća i u više kolona?

Nije bitan broj kolona ako je kampanja usmerena na stvaranje referendumske atmosfere i ako rezultira rekordnom izlaznošću kao što je to bio slučaj i dvehiljadite kad je bilo više kolona, ali se toga malo ko danas seća. Svi se sećaju pobedničke kampanje koju nije vodila opozicija nego svi, uključujući i Otpor, sećaju se atmosfere koja je bila nezapamćena do tada.

Studenti su u proleće prošle godine, kada su špartali Srbijom uzduž i popreko, pokazali da mogu da vode jednu takvu kampanju i to je ono čega se režim pribojava. Zato Vučić koji raspisuje izbore svaki čas evo već dve godine se ne usuđuje da ih raspiše jer ne zna kako da odgovori na jednu takvu kampanju.

Više puta ste istakli da se režim najviše plaši studenata. Koja je ključna razlika u "metodama borbe" današnjih studenata u odnosu na one koje je koristio Otpor?

Ključna razlika između sadašnjih studenata i Otpora je u nivou centralizacije. Otpor je nastao iz Studentskog protesta 1996-1997 koji je, slično današnjem, bio veoma šarolik, bilo je tu svašta, i Čede Antića i Čede Jovanovića. Otpor je iz tog protesta iznikao kao pokret sa jasnim ciljem i strategijom, u kome nije bilo mesta ni za jednog Čedu ili bilo koga drugog sa liderskim ambicijama. Samo zajednički cilj i metod borbe, a lične ambicije ostavljamo za kasnije. To nije uobičajeno na našoj političkoj sceni, ali Otpor nije uobičajen, zato smo i uspeli.

Današnji studenti još nisu prošli takvu centralizaciju, a možda ni neće, možda će u ovom decentralizovanom obliku sa plenumima i radnim grupama da vode kampanju. Pitam se šta bi bilo da je Studentski protest 1996/97, sa onakvom strukturom, sa Inicijativnim i Glavnim odborom, preživeo i vodio kampanju 2000. godine. Možda će se to sad dogoditi, možda će studenti uspeti da održe decentrazovanu organizaciju koja će moći da izgura kampanju, videćemo.

Deo javnosti zamera studentima što se u pripremama za izbore nisu čvršće povezali sa opozicionim strankama. Na osnovu iskustva šta biste savetovali studentima, da li i na koji način da se povežu sa opozicijom?

Treba se povezati sa svima koji su spremni da učestvuju u zajedničkoj borbi, ali jedinstvo se ostvaruje pre svega preko zajedničke vizije i cilja, zatim zajedničkog metoda, a tek na kraju možemo da pričamo o zajedničkoj organizaciji. Povezivanje, naročito organizaciono povezivanje, pre nego što se kristališe zajednički cilj, nema mnogo smisla.

Kako pobediti apatiju i strah od nasilja režima koji postoje u znatnom delu stanovništva posebno onih koji su na bilokoji način vezani za javni sektor?

Atmosfera straha koja se pre svega putem medija kreira danas nije potpomognuta kapacitetima represivnog aparata. Jedini strah koji je kredibilan je strah od otpuštanja i administrativne represije, ali taj strah su studenti još početkom prošle godine doveli u pitanje. Nisu uspeli da ga skroz razbiju, pre svega jer je režim u međuvremenu još jednom zamutio vodu i pokušava da skrene pažnju. Međutim, ko se seća prvih meseci protesta, zna da je represivni mehanizam tada počeo da trokira, a u međuvremenu nije obnovljen.

Da li verujete da je u Srbiji danas moguća mirna i institucionalna smena vlasti, ili nas neminovno čeka neki novi "5. oktobar" na ulici?

Verujem da je moguća mirna smena vlasti, ali ne znam koliko će biti institucionalna. Biće institucionalna kao i ona petog oktobra, jer je sve na kraju aminovano u institucijama sistema, pa je i izborna komisija javila Miloševiću 6. oktobra da je izgubio izbore, ali tek nakon žestokog pritiska javnosti. To nije isključeno ni danas. Institucije, kad su zarobljene, mogu da budu oslobođene jedino pritiskom javnosti. To i ljudi zaposleni u tim institucijama očekuju.

Ako je ključna parola Otpora 2000. bila "Gotov je", šta bi mogla da bude današnjeg bunta u Srbiji?

Parola ovog bunta “Ruke su vam krvave” je već ključna, ali videćemo koji će biti slogan kampanje, prvo da vidimo kad će biti raspisani izbori i koji izbori.