„Sreća, to je detalj“ – Priča o Dadi Đuriću

Kultura 04. jun. 202120:06 > 20:08
Podeli:
Dado Djuric
Dado Đurić Foto:Wikipedia/Malcolm DJURIC

Meni je moje slikarstvo važnije od moga života. A svaka moja slika je odbijanje sveta u kojem živim, onog što danas zovu civilizacija, govorio je Miodrag Dado Đurić, crnogorski slikar čija će dela od sutra biti izložena u Galeriji Kombank dvorane.

I pitanja umetnosti i života, uz odgovore kroz prizore prirode kakvu ranije nismo doživeli – one udaljene od stvarnosti, koja nudi novu realnost, otvara izložba slika čuvenog crnogorskog umetnika Miodraga Dade Đurića (1933-2010) iz zbirke Novice Jovovića.

Izložba, koja će biti otvorena sutra u 19 sati u Galeriji Kombank dvorane, podsetiće posetioce na reči književnika i izdavača Branka Kukića o velikom slikaru kako je njegovo delo „povest o čovekovoj ludosti, o stradanju zbog te ludosti, i s druge, povest o trijumfu Prirode, o njenom savršenstvu u odnosu na čoveka“.

Bez naziva, 1993, akrilik, Dado Đurić Foto:Promo/Galerija Kombank dvorana

I sam Dado je jednom upitao da li slikarstvo nekud vodi, ponudivši ovakav odgovor:

– Ono nikuda ne vodi, osim ka vašoj sopstvenoj rupi. To je zastrašujući jednosmer. Ono ima ukus fizičkog bola koji nas izjeda.

Dado Đurić stvarao je do poslednjeg trena. Iako je za vreme plodne karijere toliko toga stvorio „nikada nije bio zadovoljan“:

– Da sam zadovoljan ja bih se šetao po Parizu. Ja sam mnogo angažovan u slikarstvu. Meni je to moje slikarstvo, da oprostiš, važnije od mog života – govorio je daleke 1979. u razgovoru sa Brankom Bogavac.

Dado Đurić, jedan od najznačajnijih crnogorskih slikara, preminuo je krajem novembra 2010. u Parizu u 78. godini, posle duge i teške bolesti. Sahranjen je, po sopstvenoj želji, na Cetinju, gde je i rođen 4. oktobra 1933.

Đurić je, odrastajući bez majke, uz ujaka umetnika, završio Umetničku školu u Herceg Novom i upisao Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Marka Čelebonovića.

Poredili su ga sa Dalijem i Šagalom, Miodrag B. Protić nazivao ga je „najizrazitijim predstavnikom figuracije“, a prvi put je izlagao u Rijeci.

– Ja sam svoje crteže prvi put pokazao negdje 52, 53. godine u Beogradu. Henri Mur je imao jednu izložbu u Beogradu i posjetio je Likovnu akademiju, i ja sam mu pokazao moje crteže. Mnogo su mu se dopali. Htio je da mi da stipendiju. Ali, kako ja nisam bio član partije, oni su me izbacili. Nemam za to konkretne dokaze. Rekli su „on je jedan obični mangup i tako to“ – sećao se Đurić.

Baš te godine opisao je na početku autorskog teksta, koji je svojevremeno objavljen na umetnikovom sajtu, književnik Bora Ćosić:

„U zimu godine 1953. veoma mraznu, penjao sam se pod krov jedne kuće u ulici Strahinjića Bana; tu, u sobi sa nezastakljenim prozorima, živio je Dado Đurić, lumpenproleter, kepec-filozof, `čovjek od gvožđa`, kome elementarne sile ne mogu ništa, najzad jedan od najboljih slikara koje znam!“

Dado Đurić Foto:Screenshot/Youtube/art et culture

Već tada se ispredaju priče o boemskom životu umetnika, koji bi uvek u ruci ili ustima imao cigaretu. Đurić ubrzo postaje deo grupe „Mediala“, a kako se to desilo? Dok se Dom omladine nalazio na Obilićevom vencu na izložbu o Le Korbizijeu studenata arhitekture Leonida Šejke i Siniše Vukovića 1953. godine došli su slikari Dado Đurić i Uroš Tošković. Bio je to prvi kontakt članova buduće grupe „Mediala“ jer oni su, baš tu, na samoj izložbi odmah našli zajednički jezik. Grupa se širi kada se, 1957. godine formira društvo prijatelja „Baltazar“, koje pored Đurića čine i Leonid Šejka, Siniša Vuković, Miro Glavurtić, Mišel Kontić, Uroš Tošković, Vukota Vukotić, Peđa Ristić i Olja Ivanjicki, podsećao je svojevremeno nedeljnik „Vreme“.

Slikar i profesor sa Akademije Marko Čelebanović bio je presudan za Đurićev odlazak u Pariz sredinom pedesetih godina. U Parizu je najpre radio u litografskom ateljeu, gde upoznaje Žana Dibifea i Roberta Matu, kao i Danijela Kordijea, koji postaje prodavac njegovih dela.

I prvu samostalnu izložbu imao je 1958. godine u Galeriji „Danijel Kordije“. Boravio je Dado jedno vreme i u Centralnoj Africi i Njujorku, gde upoznaje kubansku umetnicu Karmen Lidiju Đurić, sa kojom će odgajiti čak petoro dece. Vraćaju se u Francusku, u ruralni deo Normandije, gde će oboje živeti do smrti, Dado 2010, a Karmen sedam godina kasnije.

Ecole, 2000, ulje na drvenom panelu Foto:Promo/Galerija Kombank dvorana

Umetnik je svoju prvu retrospektivu u Francuskoj imao je još 1981. u čuvenom pariskom „Boburu“.

I tolike decenije je proveo u Francuskoj, tu je i skončao. Ali, baš pred kraj života bio je ljut na tamošnje vlasti. Povod – u dozvoli boravka umetnika dugo je stajalo da je u Francusku prvi put došao 15. avgusta 1956. godine, da bi onda taj datum, inače dan Uspenja Bogorodice, bio izbrisan.

– To je važan praznik. Bilo je strašno prijatno vrijeme, svježe. U Crnoj Gori, 15. avgusta umiremo od vrućine, a ovdje mi je ujutru bilo prohladno. A tog 15. avgusta na nebu je bilo bijelih oblaka, ali i puno plavetnila. Naravno, otišao sam u „Luvr“. Da, to je bio prvi kontakt s Francuskom – sećao se Dado, uz opasku da mu baš i nije bilo blisko ono što se događalo i u umetnosti i u društvu pedesetih u Parizu.

– Kad sam došao, Francuska je imala velikih problema sa svojim kolonijama, došlo je do rata u Alžiru. To je bilo strašno. Imao sam sreću da se krećem među normalnim ljudima čija parola nije bila: „Alžir je francuski“.

Bez naziva, 1958, ulje na platnu Foto:Promo/Galerija Kombank dvorana

Sebe je nazivao „antikoloristom“, a zbog „hladnih, ledenih boja njegove slike nisu bile teške“:

– Kad ima mnogo boja, slika oteža i kao da hoće da padne. Slika treba da lebdi, ona treba da živi. Boje su i spas i propas`. U tome je problem. Meni je najbolje kad imam vrlo malo boja, da bude jasno. Ne volim tople, vrele boje – kazivao je 1979. Bogavčevoj (2001. objavila knjigu „Razgovori sa Dadom“, prim.aut) nazvavši ceo život u tom intervjuu „nekom katastrofom“:

– Ima lijepog u životu, bilo bi glupo da ne priznajem stvarnost, ali kad se od lijepe stvari pravi kult, kao neka religija, to je pomalo odvratno. Jer kad se čovjek probudi onda nije sve tako. To je zabluda. Zato ja imam alergiju na svemoguće teorije o ljepoti, koje cukar dodaju u cukar, To me nervira i možda ja zbog toga još više navaljujem na taj dramatični akcenat. Ja sam iskren prema sebi, a time i prema drugima – govorio je umetnik, priznajući ovako uticaj Nikolaja Gogolja na svoj rad.

– Ja sam kopile Gogoljevo. Ja puno volim Gogolja. Pljuškina iz „Mrtvih duša“…

Bez naziva_2007_ulje na platnu Foto:Promo/Galerija Kombank dvorana

Gogoljeva, ali i umetnikova tama provejavaju i u ovim Đurićevim rečima.

– Sreća, to je detalj, to nije smisao. To je pogrešni smisao. Ima ljudi u slikarstvu koji su bili srećni pa su napravili dobre slike, a bili nesrećni pa opet napravili dobre slike. Da li tu ima nekog pravila?

Nedugo pre smrti, decembra 2009. u svom domu u Eruvalu, u Normandiji razgovarao je sa istoričarkom umetnosti Šarlotom Valigorom, što je ujedno i poslednji slikarev intervju za života, dostupan na sajtu fenomeni.me. Prisećao se tada kako je na njega snažan utisak ostavilo čitanje „Starog zaveta“, posebno „Knjiga o Jovu“.

– Mislim da je to sjajna knjiga. Jer to je svačija sudbina. Danas imamo hemoterapiju i umiraonice, i na kraju ti preostaje da se baciš kroz prozor.

„Valja prionuti na posao, kao da treba da ubijemo čoveka“, bile su Matisove reči koje su Đurića „progonile“ zbog čega nikad nije ostavio neko platno nezavršenim.

– Ja sam nespretan s riječima. Zato ja crtam. Proizvodim muziku perom. Crtam svakog dana…

Ekskluzivnu izložbu njegovih crteža, skicen blokova i gravira beogradska publika imala je priliku da vidi nedaleko od njegove davnašnje beogradske adrese – u Galeriji „Haos“ 2010. godine.

Dado Đurić vratio se i pred kraj života na „problem sreće“, priznavši da je samo dva ili tri puta poslednjih decenija, pri buđenju, osetio da je srećan.

– Kad sam pošao u Crnu Goru, ujutro sam se probudio u kući i u gradu u kom sam odrastao. Osjećao sam se strašno lijepo. I odjednom sam se sjetio: sa ovim je svršeno. I teret mog stvarnog života izbacio me je iz kreveta. Teret stvarnog života je cio život.

Dela Dade Đurića danas se nalaze u mnogim muzejima, od „Pompidua“ do njujorške „MOME“, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Na Cetinju je 2012. godine u njegovu čast otvorena crnogorska galerija umetnosti „Miodrag Dado Đurić“, a deceniju ranije u tom gradu, u okviru Narodnog muzeja Crne Gore, i „Atelje Dado“. Nakon smrti organizovane su retrospektive umetnikovih dela u Kini, Nemačkoj, Parizu…

Bez naziva, 1961, ulje na platnu Foto:Promo/Galerija Kombank dvorana

Prisetivši se u poslednjem intervjuu reči francuskog pisca Monterlana: „Treba umreti, a da ne ubijemo vetar“, Dado Đurić je samo konstatovao:

– Treba vjetar sve to da pomete i oduva naš smrad negdje drugo…

Komentari

Vaš komentar