Kako su naši političari dolazili do vrednih umetničkih dela

Kultura 03. maj. 202120:03 > 23:45
Podeli:
Kun, iz Zbirke Vukmanović Foto:promo

Titovi ljudi od poverenja, nekadašnji heroji Narodnooslobodilačke borbe, a potom u doba SFRJ zaslužni državni funkcioneri, diplomate i ambasadori, imali su dragocene umetničke zbirke na kojima bi svako mogao da im pozavidi. Neki od njih, poput Svetozara Vukmanovića Tempa, obožavali su slike i umetnost, a drugi su do vrednih dela dolazili svojim "zaslugama".

U „zlatno“ vreme socijalističke Jugoslavije polagalo se na umetnost, i velike državne firme su ohrabrivane da kupuju likovna dela, kako bi se kultura „širila“ i u radnim organizacijama samoupravne države i umetnici bivali plaćeni za svoj kreativni rad. Ovim firmama su ona i darivana, a za to su bile zadužene specijalne državne komisije koje su odlučivale gde će, odnosno kome ići likovna ili dela primenjene umetnosti.

Petar Lubarda, Ukršteni putevi, iz Zbirke Vukmanović Foto:promo

I zahvaljujući tim komisijama i ugledni državni službenici gradili svoje kolekcije, napominje za Nova.rs istoričar umetnosti Nikola Kusovac.

– Moj rođak Blažo Kusovac je imao izvanrednu kolekciju Lubarde. Radio je u Ministarstvu inostranih poslova i znali su svi da Blažo voli umetnost. I s obzirom da je bio u komisiji za otkup umetničkih dela, Blažo bi kupio dva dela Lubarde, a jedno bi ostavio sebi ili dobio na poklon i tako je napravio zbirku. Tako su funkcionisale stvari. Imao je kapitalne slike, ne samo Lubarde, nego i Mila Milunovića – priča nam istoričar umetnosti.

Tempova kolekcija: Padaj silo i nepravdo

Neki naši političari su napravili izvanredne zbirke do kojih su, takođe, došli poklonom od države, precizira Kusovac. Jedan od njih jeste i učesnik Narodnooslobodilačke borbe, proglašen ratnim herojem koji je u posleratnom periodu imao niz različitih funkcija, od ministra rudarstva, potpredsednika Saveznog izvršnog veća do poslaničkog mandata – Svetozar Vukmanović Tempo.

Svetozar Vukmanović Tempo, i njegova supruga Milica Sarić-Vukmanović Foto:promo

– Tempo je sa svojom suprugom imao izvanrednu zbirku koja je sad na Cetinju (Narodni muzej Crne Gore) i Crnogorci uživaju u našim delima, jer je odlučio da je tu pokloni. Opšte je poznato da kad god je Milu Đukanoviću dolazio Tempo, bila je trka da se sklone sa videla sve dobre slike. Jer, znalo se će Tempo da se izjasni da su dobre slike, i onda bi Milo, kao velikom kolekcionaru, bio prinuđen da mu ih pokloni – kazuje naš sagovornik.

Pre desetak godina Galerija SANU predstavila je na izložbi „Temporatura 39“ stotinak od 225 dela iz Zbirke Vukmanović. Sin Tempa Zoran Vukmanović pričao je tada za „Vreme“ kako je uopšte „začeta“ impresivna zbirka:

„Moja majka Milica Sarić Vukmanović je mom ocu, verovatno 1950. godine, poklonila za rođendan sliku. Tada nije bilo uobičajeno da supružnici jedan drugom poklanjaju umetnička dela. Bio je to rad Mila Milunovića. Mom ocu se ta slika veoma dopala. Kasnije je zapisao da ga je podsetila na more, na sunce, na predeo iz mladosti. Tako je sve počelo: poklanjali su jedan drugom sliku za rođendane, za godišnjice, za bilo koji lep dan“.

Mark Šagal, Revolucija, iz Zbirke Vukmanović Foto:promo

O početnim danima kolekcionarstva ovog bračnog para za „Vreme“ je svedočila i Milica Sarić Vukmanović, prisetivši se da je prva slika koja je ušla u njihovu kuću „Ribe“ Mila Milunovića.

„Bila sam na otvaranju izložbe Mila Milunovića. Znam da je slika bila dosta skupa – 45.000 dinara. Tempo je Mila jedno veče pozvao u naš dom. Milu sam rekla da sam bila na otvaranju izložbe i da mi se veoma dopala slika `Ribe`, ali da je izuzetno skupa. On nije ni trepnuo, otišao je do svog ateljea i doneo sliku. Darivao nam ju je. Bila sam srećna. Tako smo Tempo i ja počeli da sakupljamo slike. Mnogo novca smo uložili, ali nikada nismo žalili. Imali smo ono što smo voleli. Druga slika koju smo kupili je `Evropa na ovnu` Laze Vozarevića“, pričala je, prisećajući se da su posebno voleli Vozarevićevo „Sećanje na Velaskeza“, „Žene u cveću“ Zore Petrović, triptih Milića od Mačve, slike Nedeljka Gvozdenovića, „Planine“ Petra Lubarde… Kao i da je Tempo posebno voleo portret njegove supruge koji je uradio Mića Popović 1979. godine.

Pablo Pikaso, Golub mira, iz Zbirke Vukmanović Foto:promo

Renoar, Šagal, Pikaso, Rivera, Sikveras, Dali bili su strani likovni umetnici čija su dela imali u kolekciji, a od domaćih tu su bili i Jovan Bijelić, Petar Konjović, Edo Murtić, Lazar Vujaklija, Miodrag B. Protić, Peđa Milosavljević, Marko Čelebonović, Branko Filipović Fil, Janez Bernik, Dado Đurić, Bata Mihailović…  Vukmanovići ne samo da su bili kolekcionari, već su radije drugovali sa umetnicima, nego sa funkcionerima.

Filo Filipović, Daleka svjetlost, iz Zbirke Vukmanović Foto:promo

„Moj otac nije odlazio na bilijar-druženje Titovog tima, više je voleo slikare i književnike. Stalni gosti naše kuće su bili Veljko Petrović, Olga i Tanasije Mladenović, Petar Lubarda, Milo Milunović, Lazar Vozarević, Vlado Popović… U šali kažem da je naša kuća u Beogradu bila u topčiderskom trouglu: Milunovićev atelje je bio na padini okrenutoj prema Košutnjaku, atelje Rista Stijovića je gledao na Mostar, a odmah iza naše kuće bio je Lubardin atelje. Bila je to prava umetničko-intelektualna kolonija“, govorio je Tempov sin.

Svetozar Vukmanović Tempo pojavio se i na albumu Bijelog dugmeta „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“.

Peko i Koča

A pored Tempa, dobru zbirku imao je, kako priča za naš sajt Nikola Kusovac, i Peko Dapčević, još jedan učesnik Narodnooslobodilačke borbe, načelnik Generalštaba, kasnije ambasador:

– Prvu veliku kolekciju, kad su u pitanju naši rukovodioci, imao je Dapčević. Bila je to dobra zbirka, ne samo slika i ikona, već pre svega filatelije, i vrhunske numizmatike. I Koča Popović (Dapčevićev prethodnik na čelu Generalštaba, prim.aut.) je imao odličnu kolekciju, a na sreću njegova nevenčana supruga Lepa Perović poklonila je svoju zbirku Lazarevcu i tamo se i danas čuva u Modernoj galeriji – ukazuje naš sagovornik.

Koča Popović
Koča Popović Foto: Wikipedia/Enciklopedija Leksikografskog zavoda 5 (P-Sjo), Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1969.

Popović, naravno, nije bio samo državnik, već pre svega filozof i književnik, koji je diplomirao na Sorboni, a još za vreme studija se priključio Nadrealističkom pokretu u Parizu. Svoju dragocenu biblioteku, dokumenta, beleške, darivao je Arhivu Beograda.

A delić likovne kolekcije Popovića i Perovićeve koju je Lepa poklonila Lazarevcu, predstavljen je pre nekoliko godina na izložbi u Domu vojske, pa su se tako pred posetiocima našla dela Milana Konjovića, Nedeljka Gvozdenovića, Petra Lubarde, Mila Milunovića, Zore Petrović, Ljubice Sokić, Peđe Milosavljevića, Lazara Vozarevića, Mladena Srbinovića…

– Vrhunski poklon dali su Arso Milatović i njegova supruga Vojka. Arso je bio naš kadar sa Metohije, vrhunski intelektualac, obrazovan čovek, poverljiva ličnost Josipa Broza Tita. U najteže vreme bio je određen da bude ambasador u Tirani, pa Sofiji, Varšavi, a završava diplomatsku karijeru u Bukureštu. I svu literaturu, dragocenu, vezanu za Balkan, poklonio je Akademiji u Crnoj Gori. Slike, ikone i ostalo dao je Narodnom muzeju, dok je primenjenu umetnost poklonio Muzeju primenjene umetnosti. To su veliki ljudi koji su dragocenosti koje su zaradili poklonili. Arso je to i napisao – sve što sam dobio, zaradio, služeći državi i Titu poklanjam. Nije poarčio i potrošio, nego poklonio. Tako da Narodni muzej u stalnoj postavci 18. i 19. veka, ima njegovu kolekciju. Naročito kada je u pitanju 18. vek bar 15 odsto stalne postavke je ono što su poklonili Arso i Vojka – napominje Kusovac.

Dvadeseti vek u privatnim kolekcijama

Sve što je nekad bilo u društvenoj svojini, a prodavano je na aukcijama posle privatizacija tih firmi, uglavnom je, kako ističe naš sagovornik, završilo u dobrim rukama.

– Šteta je što to nije država otkupila, naročito Ministarstvo kulture. I što nije, koristeći pravo preče kupovine, prvo uzimalo i biralo najznačajnije stvari za svoje muzeje i galerije. Nažalost, oni su „impotentni“, a pare koje odlaze na kulturu su jedan ili dva odsto budžeta, što je nikakav novac. Time ne možete da podmirite ni birokratiju, a kamoli da razmišljate o proširenju muzejske kolekcije. Ponekad se dešava da takva dela završe kod preprodavaca, ali opet na kraju stignu do onih koji to vole i ozbiljno čuvaju. Kada sam 2019. godine pravio izložbu „Srpsko slikarstvo 20. veka“, shvatio sam da je većina tih dela, nastalih u periodu od 1950-2000, danas u privatnim kolekcijama – priča Kusovac, ali naglašava i da su neke od tih privatnih kolekcija svojevremeno stigle i do muzeja:

M. B. Protić, Tri cveta, iz Zbirke Vukmanović Foto:promo

– Tako je u Narodni muzej stigla kolekcija čuvenog psihijatra Jakova Smodlake posle njegove smrti osamdesetih. Znate li kakva je to zbirka bila? Ta njegova zbirka je toliko ojačala kolekciju jugoslovenske i srpske umetnosti druge polovine 20. veka u Narodnom muzeju. To je vreme kada je osnovan Muzej savremene umetnosti i tada je Narodni muzej posustajao. Nije više bio pravi otkupljivač, nego se koncentrisao samo na ono što nam je dolazilo kroz poklone. Miodrag B. Protić, koji je osnovao i vodio Muzej savremene, bio je uticajan čovek i sve je vuklo prema Muzeju na Ušću. Međutim, smatrao sam da i Narodni muzej treba to da prati, nisam ugasio naše fondove i mogućnosti obnavljanja zbirke i tako smo dobili Smodlaku na poklon. Dobar deo te kolekcije je i sada izložen u Narodnom muzeju – kaže Nikola Kusovac.

Sutra: Šta krije Palata federacije

 

Komentari

Vaš komentar