Pozorišna kritika: Premijera u Beogradskom dramskom pozorištu. Rajner Verner Fasbinder: "Kišne kapi na vrelom kamenju (komedija sa pseudotragičnim krajem)". Režija Jug Đorđević.
Piše: Aleksandra Glovacki
Jedan slučajni suret na ulici, nepovezano ćaskanje uz prepoznavanje u želji, ubrzano vode do kreveta, što predstavlja početak jedne emotivne veze. Reč je o vezi između dva muškarca, što u kontekstu društvenih normi dodatno opterećuje ionako krhko tkivo emocija. Fasbinder ne tretira neposredno te okolnosti, već ih suptilno sugeriše kroz pojavu dveju žena, kojima obojica muškaraca pokušavaju da se vrate u trenutku kad njihova uzajamna veza dođe do kraja. Jedan od njih nosi ime Leopolda Bluma, glavnog lika Džojsovog Uliksa, romana posvećenog jednom običnom danu satkanom od banalnosti. Pozajmljeno ime jasan je znak da Fasbinder u istom maniru tretira ovu ljubavnu priču, koju osim seksa i ljubomore čine banalni razgovori vezani za obroke, grejanje, cigarete, vodu u bojleru… Od početne strasti, kojom se prevazilaze sve nepoznanice, odnos eskalira do sitnog, pa krupnijeg nerazumevanja; od iskričavih sukoba do sve češćih svađa, da bi se okončao u banalnoj muci i (pseudo)tragediji, uz krajnje sarkastičan odnos – pisca ili tek njegovog lika – prema mogućnosti ljubavi, čije trajanje određuje trajanjem kišnih kapi na vrelom kamenju.
Nešto više od pola veka po nastanku, tekst bi bio samo jedna melodramska priča, bez naročitog dramskog potencijala, da Jug Đorđević nije reditelj koji neće pravolinijski i jednostrano pratiti napisano. Uz pomoć dramaturškinje Tijane Grumić pravi radikalni zahvat u narativ, umetnuvši ga u kontekst pozorišne audicije, zatim i pozorišne predstave. Nije ovde reč o uobičajenom postupku predstave u predstavi, već o totalnom prožimanju i stapanju pseudo realne stvarnosti i umetničke fikcije.
Dopisani dijalozi su, kao i original, dokumentaristički pisani. Umetnuti delovi su stilski usklađeni sa originalnim tekstom, a kontrast između sadržaja koji se proba na sceni i usputnih reakcija ekipe stvara značajan komički efekat. Ova dupla ekspoziciju omogućava raskošno poigravanje stvarnošću, i zahvaljujući njoj gubi se granica između života i umetnosti, između fikcije i fakcije. Dramaturški precizno urađen posao, nenametljivo stopljeno umetnuto tkivo, unosi dragocenu dramatičnost, kao i efekat začudnosti, čime se banalna svakodnevica podiže na viši nivo i metafizički problematizuje.
Dokumentaristički postupak je prisutan i u režiji, naročito u prvoj sceni gde prisustvujemo audiciji. Reditelj, Pavle Pekić i glumica asistentkinja, Ljubinka Klarić, sede u gledalištu, u prvom redu, publici okrenuti leđima, i odatle dobacuju primedbe Aleksandru Vučkoviću, u dvostrukoj ulozi – glumca koji glumi Franca i samog Franca.
Lik reditelja od druge scene prelazi u lik Leopolda Bluma, a asistentkinja postaje njegova nekadašnja devojka Vera. Gotovo prazna scena idealni je prostor za radikalne preobražaje, prekidane povremenim uplivima realnosti. Reditelj se tu lako poigrava pozorišnom magijom, kao na primer u scenama seksa, koje se uvek dešavaju van vidnog polja gledalaca, ali koje su jasno ozvučene. Iluzija porno-filma u trenutku biva razbijena, kada seksualni partneri ulaze sa dve strane scene, dahćući i dalje u svoje mikrofone.
Iva Ilinčić je glumačka početnica na audiciji, takođe i bivša verenica Francova, Ana. Oba lika donosi sa jakim komičkim nervom i akcentom, što je neophodna doza lakoće i šarma u predstavi, dobrodošli kontrast preovlađujuće mračnom narativu.
Ljubinka Klarić pokazuje jednu suzdržaniju komičku notu u svojoj suspregnutoj gorčini i pomirenosti sa pozicijom nedovoljno poštovane i žene i glumice.
Aleksandar Vučković gradi čvrstu (matematičku) parabolu od uzbuđenog mladog glumca na audiciji, do rastrzanog, bez snage, slomljenog mladića, nesposobnog da se snađe u svetu prevejanih, ciničnih i otupelih ljudi.
Pavle Pekić kao Leopold po običaju daje raskošni dijapazon svog lika – od pristojnog i finog, malo uzdržanog reditelja, preko nervoznog i neprilagodljivog partnera, do hladnog, ciničnog, ogrezlog u perverziji reditelja životnih situacija. On sam kraj predstave svojeručno preobražava, postavljajući minijaturni dekor na scenu, dekor koji predstavlja malu malo-građansku dnevnu sobu. Prethodno je Franca obukao u sunđerastu kantu za đubre, kao smešno-tužnog sendvič mena, pa obe žene poveo u spavaću sobu. Leopold se otkriva kao beskrupulozni mag životne režije, verovatno zato što je jedini uspeo da svoju ljubavnu traumu preoblikuje u bezosećajnost. Mračno, do bola.
Sve čestitke idu za repertoarski potez, kao i autorskoj ekipi, koju osim pomenutih čine kostimografkinja Velimirka Damjanović, scenografkinja Andreja Rondović, kompozitorka Julija Đorđević, dok je scenski pokret uradio Damjan Kecojević.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar